Portal "Moj Novi Sad" koji prati "Novosadske pozorišne igre, a inače i rad ansambla Pozorišta mladih, pisao je s oduševljenjem i najvišim ocenama o riječkoj predstavi "Zamrznute pjesme". Evo šta su napisali, a stoji na dnu teksta...
Riječka dramaturškinja i direktorka Gradskog kazališta lutaka Rijeka na čelu je teatra koji nam je u Novi Sad, na ovogodišnje “Novosadske pozorišne igre” - festival evropskog pozorišta za decu i mlade, doveo nežne i tople “Zamrznute pjesme”, jednu od predstava kakve su nam potrebne, ne samo u ovom trenutku našeg duštveno-političkog stanja i bavljenja, odnosno nebavljenja decom, već uopšte predstava kakve bi se morale stvarati za naše najmlađe. Govori o tome da osmeh stiže na lice čak i ako misliš da ga više nikada neće biti na tvom licu, a treba samo pored sebe da imaš nekog ko oseća i razume tvoje biće...
Živimo u delu sveta u kojem nema tako objektivno velikih hladnoća kao u “Zamrznutim pjesmama”, ali zbog svega onoga što se dešava, i u ovom delu sveta, i na celom svetu, možemo reći da nas greške čovečanstva počinju okivati. Koje bi se pesme morale sada pevati da se odledi zamrznuto srce otuđenog sveta?
Sami naslov predstave Tamare Kučinović bio je “Zamrznute pjesme za topla srca”. Topla srca su nam užasno važno mjesto. To je jedino mjesto koje je sigurno, koje je naš dom i ono uvijek treba biti otvoreno za sve ono što svijet izvana pokušava ohladiti i ohlađuje. Definitivno s djecom treba razgovarati o tim temema, jer živimo u svijetu koji je prilično nemilosrdan, sve nemilosrdniji, sve manje komunikativan i sve zahlađeniji, govoriti o pravoj emociji, istinskom prijateljstvu i ljubavi, o tome da u srcu uvijek imaš mjesta za drugog i za onog koji je različitiji od tebe. Djevojčica u našoj predstavi dolazi “iz Jevrope” u neki kraj koji je imaginarni dio ruskih sjevernih predjela, što je redateljka Tamara uzela od originalnog autora, ruskog pisca Stjepana Grigorjevića Pisahova. Moramo stalno misliti da su ta topla srca uvijek otvorena za sve ljude kojima je toplina potrebna, a ona treba svima. Moramo stalno pokušavati na bilo koji način odmrznuti taj svijet koji nas uporno zaleđava i smrzava iz različitih razloga i pronaći trenutak i iskrenu emociju, a djeca to umiju prepoznati. Zato s našom djecom moramo govoriti iskreno, istinito, otvoreno i to je jedini prostor koji i mi sami odrasli moramo osvijestiti, i pozvati sve nas odrasle, i sve roditelje, da uđu u njega. Djeca imaju to prirođeno, znaju to prepoznati, a mi odrasli često to zaboravljamo i često gradimo taj zamrnuti svijet oko njih, što je odraslom čovjeku grozno za priznati. Mi odrasli zato moramo imati i svijest da moramo otvoriti srca.
Zašto guramo decu da budu odraslija nego što jesu?
Jeste. Upravo to radimo. Stalno ih preskačeno, ubrzavamo i mjerimo po nekim svojim, krivim mjerilima. I koliko god mislimo da je sve drugo to što ih ne pušta da neometano rastu u svom ritmu, zapravo smo mi ti koji ih ne puštamo da rastu i odrastu, i s dobrim, i s lošim stvarima, da na dnevnoj bazi naprosto prožive život primjeren njihovim godinama. Radimo to iz nekog straha za njih, a bojimo se jer smo i sami u prevelikim strahovima, što naslijeđenim, što iz prošlosti, što iz sadašnjosti, a što iz neke budućnosti, jer strah stalno projekciramo i iz neke budućnosti. Radimo krivo i sebi kao roditeljima, a i djeci. Treba ih samo pustiti, što je, znam, lako reći, jer to iz pozicije roditelja baš nije lako. Praktički, treba ih pustiti i biti im samo podrška i pomoć, i pokušati usmjeriti i kanalizirati sve ono što ih muči i zanima, razgovarati, kanalizirati i svoje i njihove strahove. I doći do nekog rješenja, koje na koncu možda ni ne postoji, ali bar postaviti pravo pitanje u pravo vrijeme. I biti im podrška u odrastanju. To nehotično izostane, a nije nam namjera da to radimo, međutim kultura odrastanja pod svaku cijenu, pod svaku mjeru, gura nas ka tome. A svijet je dovoljno ubrzan i bez toga i ne treba ih gurati u još veće ubrzanje, jer svi smo mi postali žrtve tog ubrzanja. Važno je da djeci pustimo da odrastaju njihovim ritmom, njihovim tempom.
Politika bi u svim sferama dnevnog života trebalo da bude takva podrška svojim građanima i pozorištima na kocnu. Kako vaše pozorište radi u kontekstu lokalne politike i kako je sada u naposrednom periodu nakon što je Rijeka bila Evropska prestonica kulture. Je li to imalo kakvog uticaja na kulturu?
Rijeka je imala peh da je bila EPK 2020. godine, kada je krenula korona. Nakon uzleta otvaranja i svega što se godinama gradilo i pripremalo, desio se stravičan pad u surovu realnost koja je zatekla cijeli svijet. Ali, puno toga smo naučili iz svega. Kada se situacija malo popravila, nastojali smo ponovno ispitati fokus, vratiti se prije korone, sjetiti se kako smo prije razmišljali. Morali smo se brzo reorganizirati i sve reprogramirati. I to je ponovno bilo jedno stravično ubrzanje, koje je od nas tražilo ogromnu energiju, vrijeme i koncentaciju. I uspjeli smo. Što se kazališta tiče, korona je bila prva koja je nametnula najviše mjere i ograničenja za sva kazališta, a pogotovo kazališta za djecu. Nismo smjeli igrati u školama, što je osnova našeg posla, nismo smjeli s našim predstavama i radionicama ići u vrtiće, nismo mogli organizirati posjete djece kazalištu. Zato smo tražili onlajn moduse kako da budemo u kontaktu s našom djecom, i ostali smo. Kad su se teatri počeli otvarati, nakon što smo svi bili u nekoj vrsti kolektivne paranoje zbog korone, nikad neću zaboraviti da nam je isto ovako jednog maja, nakon zatvorenosti preko mjesec dana, na predstavu došla samo jedna mama i jedno dijete. I mi smo igrali za njih dvoje. Na sceni je bio jedan glumac, jer smo pazili i na glumca. Mi kao teatar nikada nećemo zaboraviti tu izvedbu, a vjerujem da će i to dijete zauvijek pamtiti taj događaj. Korona i ta sitaucija oko nje zapravo je učvrstila važnost kazališta/pozorišta u nekakvom kulturnom i društvenom kontekstu, ali i zdravstvenom. Kazalište nam je bilo potrebno kao neka vrsta mentalnog zdravlja. Jedino kultura i umjetnost mogle su ga dati i potvrdilo se da je to bitno, pogotovo za djecu. Koliko je to doprlo do političara, do tih sfera koje bi trebalo raditi i osmišljavati cijele strategije, ne znam, ali nama je kazalištarcima jako bitno da smo ponovo jako osvijestili važnost čvrste komunikacije s publikom.
Snežana Miletić
Emisija “Makedonsko sonce” RTV Vojvodine donosi opširnu reportažu sa gostovanja skopske predstave “Ronja, kći razbojnika” koju smo u režiji Jakuba Maksimova videli na Novosadskim pozorištnim igrama. Zlatko Jankulovski, novinar i urednik ove emisije, razgovarao je s delom autorske ekipe koja nas je dirnula pravo u srce. Prilog o NPI ide od 19.29 minuta.
Ekipa berlinske predstave “Klovnovske kuće” imala je peh prilikom dolaska u Novi Sad jer joj se na letu do Beograda zagubio prtljag u kojem su bili scenografija i lutke. Zbog toga je izvođenje njihove predstave bilo dovedeno u pitanje. Srećom, prtljagu se ušlo u trag... Ispostavilo se da su lutke, na proputovanju kroz Evropu, htele malo da iskuliraju u Beču. Pojavile su se večeras, 14. maja, nešto oko ponoći, na Aerodromu “Nikola Tesla”. Svi smo bili srećni, a dvočlana autorska ekipa Teatra "Merlin", u kojoj su Dimitris Stamu i Demi Papada, mogli su da odahnu, jer ćemo ih gledati 15. maja od 14 sati. Čekamo vas...
Treba biti hrabar pa izaći pred najmlađu publiku i više od sat i po odgovarati na neka važna pozorišna pitanja. Tako je bilo i pretposlednjeg dana festivala kada su pred decu Dramskog studija Pozorišta mladih, koji vode Neda Danilović i Slavica Vučetić, izašli direktorka Gradskog kazalitša lutaka Rijeka Magdalena Lupi Alvir, producentkinja tog teatra Vedrana Balen Spinčić i glumac istog teatra Zlatko Vicić, kao i slovenački reditelj Tin Grabner, čiju smo predstavu “Tihi dečak” gledali prošle godine na 1. Novosadskim pozorišnim igrama.
Decu je zanimalo baš sve, od toga kako se neka scena izvodi i kako se pokreću lutke, je li to težak posao, do toga kako se biraju teme, o kojim temama treba govoriti i kako se određuje uzrast dece koja treba da vide neku predstavu - da li pre ili posle samog procesa nastanka predstave. Pitala su deca i šta radi dramaturg, je li posao direktora težak, ili je možda ipak teže biti glumac i dramski pisac. Pitala su goste i da li im se dešava da se nekada zaglupe toliko da im ništa ne ide i šta onda rade, ali i šta ih inspiriše i kako rade. Potom i kako se usklađuju lutka i tekst koji izgovara i muzika koja se čuje u predstavi. Neki su hteli da saznaju kako se, ne samo postaje reditelj, nego kako se to otkrije u sebi. Šta je najteže u režiji, zašto se radi toliko predstava u jednoj sezoni pozorišta, koliko dugo se mora raditi da bi nastala dobra predstava i koliko se često književno delo pretvara u scensko i je li to teško. Posle podignuta dva prstića stigla su i ova pitanja: je li zanimljivije raditi lutkarstku predstavu ili neku za odrasle, odakle dolazi inpiracija, da li je teže napisati tekst za lutkarsku predstavu ili onu drugu, da li su nekada pogrešili, a bio je i jedan – za one starije – duhoviti set semantičko-jezičko- pozorišnih nedoumica poput: koja je razlika između ravnateljice i direktorke, dramaturškinje i dramaturginje, između “Trnoružice” i “Uspavane lepotice”...
To su bila pitanja, a sad odgovori...
U pozorištu za decu treba da se govori o svim temama. Ne treba da bude tabu tema, samo treba naći dobar način da se o njima razgovara s decom I teme treba birati odgovorno.
Pozorište ima različitu ulogu u jednom društvu. Ono može da nasmeje, da angažuje gledaoca, da ga otvori... Različiti stvaraoci imaju različite metode da to podstaknu ili proizvedu. Pozoritše je zapravo neka vrsta pomoći društvu. Pozorište, npr, može pomoći da se otvore neke tabu teme. a tabu teme su one o kojim se ne govori, a trebalo bi.
I pozorište za decu treba da bude kao cipele za decu - jedan broj veće od aktuelnog broja: da budu komotne i udobne, ali da ne spadaju – da daju prostor za rast.
Do treće godine deca ne prate priču, već apstraktne pojmove i podražaje. Od treće godine mogu da prate priču i ona ima edukativni momenat.
Priče su oduvek iste: recimo “Tri praseta” ne mogu biti prevaziđena. Ona su oduvek ista, samo što se oni dans mogu dozivati, npr, mobilnim telefonom.
Posmatramo našu publiku da bismo procenili kakva nam je predstava u tom trenutku na repertoaru potrebna.
Postoji predrasuda određenog dela publike prema lutki. Smatra se da su one samo za decu, ali lutka je i za odrasle. I za njih se mogu praviti lutkarske predstave i to je dosta teško. Interesantno je da deca već s pet godina imaju otpor prema lutki. Misle da je to za malu decu.
Ako dobro izabereš posao i to je nešto što voliš da radiš, nikad na posao nećeš ići natmuren. Biće ti lako i volećeš.
Kada se radi s lutkom, treba uvek gledati u lutku, koncentrisati se na nju.
Neko voli da bude glumac, jer voli da radi ono što mu reditlje kaže, a ima i reditelja koji vole da naređuju:)
Kad nemaš inspiraciju – odmori se, opeglaj nešto, izađi na balkon popij čašu vode, telefoniraj, vratiće se inspiracija.
Ako ti neka ideja dođe na um tokom noći, imaj pored sebe neku sveščicu i zapiši, jer ćeš do jutra sigurno zaboraviti.
Kad se radi predstava ne sme biti šuma u komunikaciji.
Za kreativnost treba i vreman i uslova.
Reditelj mora znati s ljudima, znati pridobiti ih. Nekad je lakše napisati nešto svoje, nego raditi neko poznato delo koje svi znaju
Kritike su dobre, one su smernica. Najbolja pozitivna kritika je kada se u pozorištu pohvali kolektivna igra, jer je to znak da smo svi pazili jedni na druge, da se niko nije izvojio i da smo bili tim.
Lutka ne voli mnogo da priča.
U pozorištu nas inspiriše sve ono što se dešava oko nas, najviše ljudi koji nas okružuju, koje posmatraš. Inspiracija nekada dolazi i iz forme.
Saša Latinović, profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i glumac Pozorišta mladih, član je Saveta festivala. Između druženja sa gostima iz svih krajeva Evrope i gledanja dobrih predstava, podelio je svoja razmišljanja o NPI...
“Festivali nam daju priliku da u kratkom vremenskom periodu, na jednom mestu, možemo da pogledamo šta su to nove tendencije i kako izgleda pozorišna scena - kod nas ili u svetu, u zavisnosti od toga da li je festival ovdašnji, regionalni, odnosno međunarodni. Ovaj naš festival pružio je mogućnost publici, ali i nama drugim stvaraocima, da vidimo do kojih su novih otkrića došle naše kolege koje se bave vrlo sličnim pozorišnim žanrom – pozorištem za mlade i decu, odnosno lutkarskim pozorištem.
U ovih 12 predstava 2. Novosadskih pozorišnih igara mogli smo da vidimo predstave koje izvode samo glumci i to tako što proizvode sve efekte svojim telom i glasom, i uz pomoć instumenata uživo. Mogli smo da vidimo predstave u kojima su glavni likovi robotizovane igračke-objekti-predmeti iz svakodnevne upotrebe, a da pri tome ne vidimo glumce uopšte, iako su oni tu, jer kontrolišu sve što je na sceni. Mogli smo da vidimo i dve plesne predstave u kojima tekst i govor uopšte nisu dominantni, ali je govor tela ono što priča priču. Imali smo priliku da vidimo goste iz raznih krajeva sveta. što je divno i lepo, jer je našoj publici dalo priliku da vidi i nešto drugo što nema u našem pozorištu. Taj momenat širenja kruga znanja i poimanja pozorišta, jedna je od najvećih vrednosti festivala uopšte. Divno je što smo uspeli da se sretnemo s kolegama i popričamo, da razmenimo iskustva: kakvo je pozorište kod njih, kakve su tendencije, koje su teme. Nadamo se i radujemo i sledećim "Novosadskih pozorišnim igrama", da će biti bogatije i još zapaženije.
Festival se, inače, priprema dugo. Cela procedura da se dođe do festivala traje duži vremenski period. Tu su uključene razne službe i ljudi koji se time bave i brinu o svemu, a tu su i oni koji nas u tome finansijski moraju podržati. Mi smo pod ingerencijom Skupštine Grada Novog Sada i zahvalni smo na podršci, jer bez nje festival ne bi mogao da se održi. Održavanjem jednog ovakvog festivala potvrđujemo da je Novi Sad grad kulture i da zaslužuje jedan ovakav festival uz Sterijino pozorje i Infant. Najbolje od svega je što naša publika ima sreću i privilegiju da ga vidi, a posećuje ga u velikom broju.“
Glumica Neda Danilović, koja u Pozorištu mladih vodi i Dramski studio za decu, članica je Saveta "Novosadskih pozorišnih igara". O svim dobrim osobinama ovog festivala, posvećenog onima o kojima imprerativno moramo voditi još više računa, govorila je između predstava i razgovora te iste publike sa stvaraocima predstava...
"Članovi Saveta festivala su odgledali ne mali broj od 70 i kusur predstava i preporučili svoju selekciju direktoru festivala koji je i doneo konačnu odluku, pridruživši našoj preporuci još nekoliko predstava za koje smo smatrali da je važno da ih naša publika vidi. Imamo priliku da prisustvujemo jednom, kako umetničkom, tako i uzrasnom preseku tema i žanrova, a pune sale govore da se publici ideja mogućnosti da se susretne i iskomunicira s brojnom ponudom u samo nedelju dana, vrlo svidela. Kao vrlo značajne bih izdvojila čak četiri predstave namenjene tinejdžerima, naizgled zanemarenoj ciljnoj grupi, prestaroj za bajke, a nedozreloj tematici odraslih. Upriličeni susreti mlade publike i umetničkih aktera omogućili su neposredne, ponekad čak i diskusije, o temama kojima barata današnje pozorište za decu i mlade. Krucijalna poruka nas odraslih kroz tu komunikaciju jeste neupitnost naše odluke da od njihovog interesa nikada nećemo odustati. Ovim se nadam da svi shvataju odlučnost Pozorišta mladih da najavi kvalitet budućih predstava koji duguje publici zbog koje je i uspostavljeno. Raznolikost međuumetničkih druženja u okviru festivala značajan je podsticaj za dalji razvoj festivala i u smislu radioničarskih istraživanja koja bi umetnicima omogućila benefit sticanja novih veština.
Glumica Pozorišta mladih Slavica Vučetić članica je Saveta “Novosadskih pozorišnih igara”. Između obaveza koje i tokom festivala ima s Dramskim studijom, čiji polaznici posle predstava učestvuju u razgovorima sa stvaraocima, govorila je o tome zašto je važno da Novi Sad ima jedna ovakvav festival...
“Novosadske pozorišne igre” su osmišljene kao festival koji se ne ograničava samo na jednu vrstu izraza (lutkarstvo, dramski teatar, mjuzikl, savremeni ples...), već kao festival koji pred lokalnu publiku postavlja široku lepezu stvaralaštva za mladu i najmlađu publiku. Ovakav koncept potiče pre svega iz želje da se našim najmlađim sugrađanima predstave najraznovrsnije forme savremenog pozorišnog stvaralaštva za decu i mlade, predstave koje nemaju priliku da vide u svom bližem okruženju, da o njima diskutuju i na njima grade svoj pozorišni ukus.
U tom smislu, ovogodišnji festival je, u odnosu na prošlogodišnji, otišao još korak dalje, te je najmlađa publika zaista imala priliku da vidi najraznovrsnije pozorišne forme, pa čak i predstavu u kojoj se glumci ne pojavljuju na sceni. Koliko je ovo iskustvo važno, možda najbolje govore reakcije dece koja učestvuju na okruglim stolovima, koji su takođe vrlo važan segment festivala, i koja s neskrivenim oduševljenjem govore kako prvi put ovakvu/ovakve predstave gledaju i spremno dočekuju glumce s bezbroj pitanja o procesu rada, o ideji predstave, lutkama...
Iz ugla svih nas koji se profesionalno bavimo pozorištem za decu i mlade, ponosni smo što je već u drugoj godini postojanja, naš festival pridobio zapaženo mesto na svetskoj festivalskoj mapi i što se renomirani pozorišni stvaraoci odazivaju pozivu za učešće na njemu. Uz veliki broj prijatelja i saradnika iz regiona, koji kao naši gosti, prate ceo festivalski program, podižemo profesionalne standarde u pozorištu za decu i mlade i gradimo mrežu saradnika za nove, još izazovnije projekte.”
Jedan od retkih portala u Srbiji koji se na razne načine bavi pozorištem - "Hoću u pozorište", donosi nekoliko osvrta na neke od predstava ovogodišnjih "Novosadskih pozorišnih igara". Evo nekih od njih:
Domaći mediji prenose najzanimljivija razmišljanja gostiju ovogodišnjih "Novosadskih pozorišnih igara". Evo nekih od njih...
Alek Čurčić na portalu "Moj Novi Sad"
Željko Caja Radunović na "Autonomiji"
Nikola Bundalo na portalu "Moj Novi Sad"
Nedeljnik "Vreme" donosi kratak osvrt na prvi deo našeg festivala. "Novosadske pozorišne igre" predstavljene su kroz razmišljanja dva izuzetna mlada umetika, ovdašnje dramske spisateljice Tijane Grumić i slovenačkog glumca Urbana Kuntariča.
Predstava telavivskog Teatra “Ključ” - “Kad je sve bilo zeleno”, mudro je osmišljeno i - s pažnjom za svaki detalj - minuciozno izvedeno pozorišno delo. Govorila je o prirodi i tome kako je čovek pohlepno razvlači, o zelenim površinama koje se gube pred bestijalnošću betona i ljudske nepromišljenosti, ali i jednom zelenom pupoljku nade. Posle ovakve predstave gledalac ne može a da se ne upita, da li je ikada bilo posve zeleno i da li će čovek ikada postati toliko savestan da jednom oko nas opet prevlada zelena boja?
Autori ove predstave Dikla Kac i Avi Zliha ujedno su i njeni reditelji i izvođači. Izuzetni. Pratila ih je vrlo pomno i tačno muzika Džonija Tala, a posle nastupa na “Novosadskim pozorišnim igrama”, očarani polaznici Dramskog studija Pozorišta mladih imali su mnogo zanimljivih pitanja za oba gosta iz Izraela koji su u Novi Sad došli - bukvalno - između dva raketna napada na obode njihovog grada. Na pitanje da li se boji razvoja trenutnih događaja u svojoj domovini, Dikla Kac kaže – ne, ali se brine za decu koja su ostala u Tel Avivu, koja na svaki znak uzbune moraju da idu u skloništa. Pre pozdrava i reči podrške, stale su i ove reči...
Predstava je inspirisana delom Šela Silverstejna “Dobro drvo”. Šta bi danas u našem svetu užurbanosti moglo da bude to dobro drvo?
Mislim da su drvo i priroda dobra metafora u našim životima. Radi se o egizistenciji, zajedničkom suživotu, vezama uzimanja i davanja, važno je naglasiti - ne samo uzimanja. Ako gledamo jedno drvo, mi moramo da cenimo ono što nam ono daje i da to poštujemo, a ako ne razumemo važnost njegovog opstanka, onda ne razumemo i ne poštujemo ustrojstvo sveta.
Lepota je u malim detlajima, vi ste baš obratili pažnju na njih. Čovek mora da ima mnogo toga u sebi da bi ovako nežno i delikanto pomerao ta mala bića koja nam kroz vaše spretne prste pričaju ovu mudru priču. Da li današnja deca, koja su dosta nestrpljiva, takođe vide te detalje?
Mislim da ih vide, mi se potrudimo da obrate pažnju na njih. Pomažemo im u tome kroz to kako se izražavamo. Moglo je sve da bude bez detalja, zvuka, nekih pokreta, ali zahvaljujući njima, deca vide da to nije samo drvo koje igra drvo. već da to drvo ima priču. Čak i ako na početku ne povežu sve, ako ne razumeju potpuno, otvori im se priča za sat, dan, nedelju dana.
Kakve priče moramo pričati deci u pozorištu danas? Svet je postao surovo i nesigurno mesto za njih. Može li priča biti bezbedan prostor?
Pozorište nam daje lep način da se nosimo s teškim stvarima, ali na indirektan način. U pozorištu možemo da pričamo o smrti, ratu, destukciji, mržnji, svemu onome što vidimo svakog dana oko nas, ali to ne mora biti tako eksplicitno grafički i direktno. U pozorištu postoje razni načini da se o nekim temama govori, a da deca razumeju. To ih navodi da razmišljaju o životu, šta je sve oko njih i kako da budu dobri jedni prema drugima, kako da obrate pažnju na ono što može da se promeni. Teatar, dakle, ima moć da inspiriše decu da misle o svom životu i da možda promene ovaj svet gledajući na njega drugačije.
Da li ste optimista po pitanju toga da li će jednom u budućnosti ponovo sve biti zeleno?
To je najveće životno pitanje. Ceo svet neće postati zelen, ali mi ljudi imamo moć da bar neke male delove ovoga sveta napravimo zelenijim, da pomislimo na naše okruženje, roditelje, prijatelje, druge ljude, druge zemlje, da budemo više osetljivi i da shvatimo da nismo jedini na osvom svetu. Možda svet neće postati potpuno zelen ponovo, ali možda može postati zeleniji, korak po korak, ako budemo dovoljno osetljivi,
Snežana Miletić
Telavivsku ekipu predstave "Kad je sve bilo zeleno" zatekli smo ispred Pozorišta mladih, u društvu predsednika Jevrejske opštine Novi Sad - Mirka Štarka i producenata festivala Ivane Todorović, Lole Živanov i Save Stefanovića. Uprkos tome što je u njihovoj zemlji u ovom trenutku vrlo dramatična situacija - rakete se ispaljuju iznad glava ljudi i po njima, izraelski umetnici su uspeli da stignu u Novi Sad. Ovde ih, kažu, grle tople domaćinske ruke...
Maštoviti i vidoviti Žil Vern tražio je u svoje vreme ljubav čak i 20.000 milja pod morem, a šta se od tada zbilo sa svetom - znamo i vidimo, osećamo na sopstvenoj koži svakog dana. Ljudi su se odljudili od ljudi i planete po kojoj hodaju, i možda bi nas danas mogao spasiti samo neki odvažni, maštoviti i hrabri čovek kad bi se otisnuo, recimo, 20.000 milja iznad mora. Možda bi tamo bilo nekog rešenja za nas, možda bi tamo mogla bila probuđena neka nada za spas svih nas, spas od svih nepodopština koje je čovek u međuvremenu sebi ispekao... O svemu tome govorio je glumac Gradskog pozorišta Podgorica/Dramske scene za djecu - Željko Caja Radunović, koji je u njihovoj predstavi “20.000 milja pod morem”, izvedenoj na “Novosadskih pozorišnim igrama” u Pozorištu mladih, nadahnuto igrao kapetana Nema.
Postoje li danas ljudi maštoviti poput Žila Verna?
Mislim da postoje.
Gde su?
Ima ih, ali je veliki problem disbalans koji postoji između tih darovitih ljudi i onih koji se guraju u prvi plan. Prvi, ti koji bi mogli da doprinesu boljitku svih nas i naše civilizacije ukupno, gurnuti su u drugi plan. Kako napraviti dobar balans, kako da ovi daroviti dođu do izražaja, to je, čini mi se, problem širih razmera, jednog šireg plana i nivoa. Ali optimista sam, verujem da će njihova misao i njihova dela uskoro, napokon, izbiti u prvi plan, da će prevladati zdrava svest i razum. Moramo da se nadamo tome i da očekujemo da će biti tako.
Zaboravili smo važnost priče, pričanja priča deci, a priče su održale ovu našu civilizaciju. Mi više ni ne ćutimo s decom. Prepuštamo ih telefonima, striming platformama, TikToku... Roditelji žure, zarađuju, kupuju njihovo vreme tako što im plaćaju streljane, umesto da ih vode u pozorište, na Frušku goru, Kosmaj, Avalu, da igraju s njima košarku, voze bicikl... Zajedničko vreme svedeno je na spavanje u istoj kući. Kad se to desilo, zašto je “ovo vreme”, zašto su devedesete i sistem uvek izgovor da se ne nađe vremena za decu?
Ja ne tražim, niti imam izgovor u vlasti ili sistemu. Mislim da je problem u tome što mi nismo zreli da kako treba prihvatimo sav napredak i razvoj savremene tehnologije. Jednostavno, nismo bili sposobni i zreli da to prihvatimo na pravi način. Zloupotrebili smo sve ono što nam se ponudilo, što je moglo da nam bude blagodet. Nismo išli korak po korak, već smo preskakali i po nekoliko koraka, po desetak stepenika i zato smo se našli tu gdje jesmo. Ne umijemo više da vladamo sobom. Danas se kupuje ne samo vrijeme. Kupuje se i ljubav. Sve se kupuje, ali ljubav se ne kupuje. Ona se daje, osjeća, prima, širi. Kada se kupuje, onda to nije ljubav. Danas se nema vremena, zauzeti smo, ma nije istina. Pa i naši roditelji su radili i bilo im je sigurno teže nego današnjim roditeljima. Radili su i stizali da se bave djecom. Siguran sam da je njima bilo napornije, jer, možda nisu imali kola, nisu mogli da se dozivaju telefonima, nego su sve morali pješke, za šta im je bilo potrebno više vremena. Mi smo podlegli svemu onome što nam se ponudilo i nismo to uzeli da koristimo na pravi način. Djeca nam danas bježe, izmiču kontroli. Po meni, nijedno dijete na svijetu nije krivo, to je moja teorija, a možda nisam u pravu. Kriv je onaj koji je trebalo to dijete da drži pod okom, da zna šta mu dijete misli, na koji način misli. Nije problem ako dijete progrešno razmišlja, već je problem ako vi to kao roditelj ne vidite, ne osjećate i ne znate. A ako vidite i osjećate, možete to ispraviti, možete ga okrenuti na pravi put. Problem je kad roditelj kaže: Šta ovo bi sad?! Pa nije to bilo sad. To ste vi sad vidjeli, a vidjeli ste kasno. Toga ne bi bilo da ste vidjeli na vrijeme. Da ste svoje dijete gledali u oči, doprli do njegove podsvijesti da vidite kako on razmišlja, gdje su mu misli i osjećanja, nikad ne biste imali probleme sa svojim djetetom.
Od dece se danas očekuje da budu neki sveznajući superheroji, čak i u godinama kada to objektivno ne mogu biti. Bilduje se neka nenormalna ambicija u njima, umesto da se bude mašta i empatija, da se uči o drugarstvu, važnosti poštovanja drugog deteta. Kako u takvoj atmosferi današnjoj deci pričati priče u pozorištu?
Generacijske razlike uvijek podrazumjevaju neke rasprave oko toga ko je u pravu. Ja pripadam starijoj generaciji ljudi koji se bave pozorištem za djecu. Cijeli život radim s djecom, u neposrednom sam kontaktu s njima već dugo. Pristalica sam toga da se djeci dozvoli da budu djeca. Ako treba praviti prve korake u pozorištu, onda se zna šta znače prvi koraci u pozorištu. Nekada se neke predstave skidaju s repertoara pozorišta s obrazloženjem da su prevaziđene. Ja ne znam šta je tu prevaziđeno. Priča za djecu je priča za djecu. Za dijete koje danas ulazi u pozorište, a ima tri, četiri ili pet godina, zna se kakav mu repertoar pripada. Priče za tu djecu ne mogu da budu prevaziđene. To su prvi ulasci u pozorište i ne možemo tu da govorimo da nešto nije moderno, ili da nije umjetnički dojam, da se danas predstave rade na drugačiji način. Ne. Tako možemo da razgovaramo kada su u pitanju starija djeca, ali ne i ona s tri, četiri, pet, šest, pa i sedam godina. U dobu od, recimo, pet godina, djeca razmišljaju isto unazad 50 generacija. Razlike, naravno, postoje kasnije, zahvaljujući svemu što postoji oko njih, ali u tim godinama svi su isti. I tu moramo biti jako obazrivi u pristupu, treba ići lagano, da ih ne bombardujemo, da ih s pet godina uvlačimo u neka premišljanja i razmišljanja, da njihove male mozgove ne tjeramo da rade ubrzanije od normalnog, jer, imaće vremena da se razviju. Neka prvo razvijaju osjećanje bliskosti, ljubavi, topline, empatije, dijeljenja i druženja. Neka se to rodi prvo u njima dok su još mali, jer onda će to i ostati u njima kasnije. Nemojte da to preskačemo, nemojmo odmah da ih pravimo genijalcima. Čujem da ljudi kažu, moje dijete ima četiri godine i zna sva slova. A zašto zna sva slova s četiri godine? Kud žuri? Nema potrebe. Neka pravi igračke od papira, konzervi, kartona, lišča, slamčica. Negdje sam čitao da djeca u Finskoj, kada idu u školu u prirodi, uopšte ne nose igračke, nego ih prave u šumi od onoga što tamo zateknu. Čitao sam i da njihovi vrtići, npr, nemaju oslikane zidove Diznijevim junacima. Oni dozvoljavaju da se dečja mašta i kreativnost razvijaju bez takvih uticaja. Sve kasnije što im se ponudi, neće pobjeći. Dozvolimo i mi da se djeca, s onim što ih svakako čeka kasnije, upoznaju kasnije, ne pre vremena. Ima genijalaca, djece rođene za nešto. Mesi je sigurno i s dvije godine bio genijalan za fudbal, dat od boga, ali drugi nisu, i to forsiranje nije dobro. Moj sin je, npr, trenirao fudbal do 18. godine. Bio je dobar, ali nije bio bogomdat i onda je sam shvatio da neće igrati za “Juventus” ili “Romu”, pa je rekao - dosta i prebacio se na školovanje. Danas je uspješan ekonomista. Međutim, roditelji bombarudju svoju djecu ambicijama, čak prekidaju školovanje svoje dece u 14. godini da bi igrala fudbal. Pa gdje ispisujete djecu s 14 godina iz škole? Je li Mesi? Nije! Pa nemojte onda. Ne liječimo na silu svoje komplekse preko djece. Ja se uopšte ne slažem s tom današnjom praksom roditelja i društva.
Snežana Miletić
Predstava “Geometrija duše” bila je čarobno putovanje kroz misli jednog mladog umetnika, magično i uzvišeno, posve nežno, namah duhovito, potpuno poetično, nadasve lekovito i na koncu katarzično. Prisustvovali smo pravom umetničkom činu, nepretencioznom, a značajnom u evropskim okvirima. Bilo je to uzbudljivo merenje neizmerljivog i istinsko pripitomljavanje neukrotivog. Epifanijsko iskustvo koje je pozdravljeno stojećim ovacijama.
Izvođač i autor ideje za ovu predstavu, Alek Ćurčić, dete ovdašnjih korena, koji se obrazovao u Bugarskoj, gde je studirao lutkarstvo, dok danas živi i stvara u španskom Gijonu, bio je apsolutna zvezda večeri među publikom. Nakon predstave upriličen je susret s njom na kojem je usledila prava paljba najrazličitijih pitanja, od onih tehničkih o pripremama i načinu izvedbe do umetničkih, ali i filozofskih...
Tokom susreta s polaznicima Dramskog studija Pozorišta mladih, Ćurčič je strpljivo nastojao da objasni kako je nastajala ta neobična i pametna predstava. Na samom finišu, bodrio je okupljenu publiku rečima kako se svaka upornost i vrednoća, te višesatno vežbanje isplate, a da osmeh na lice dolazi kad plodovi rada počnu da stižu u trenucima kada ih najmanje očekuješ.
I još samo ovo: da su mnogi od nas, pre davnašnjih časova geometrije, mogli da vide Ćurčićevu “Geometriju duše”, možda taj isti predmet koji smo zdušno prezirali, ne bi bila traumatična faza našeg matematičkog života.
Kakva je vrsta mentalne pripreme potrebna za ovu predstavu? Čuli smo tokom razgovora s polaznicima Dramskog studija da se ona sedam sati postavlja. Toliko je potrebno da se rasporede svi njeni elementi, a mora li se sedam sati pre nje postavljati i ono što treba da stoji u glavi?
Nije lako. Npr. u Španiji obično ne možeš doći dan ranije u teatar i postaviti sve što treba, već dolaziš na sam dan izvođenja predstave, postavljaš, a onda i igraš. Tako je bilo i ovde u Novom Sadu, jer je festival. Tokom prvih izvođenja u Španiji bilo je prilično teško jer smo morali da se navikavamo na brzinu i preciznost. Morali smo praktično da vežbamo da sve što brže, a tačno, postavimo. Dešavalo se nekada da je nekoliko gledalaca već ušlo da zauzme mesto u sali, a ja se još pripremam, jer nemam dovoljno vremena za postavljanje. Teško se onda pripremiti i mentalno, kada nemaš dovoljno fizičkog vremena. Vremenom sam naučio da se prilagodim i sada je lakše. Sada mi treba manje vremena da se mentalno pripremim za predstavu. U predstavama kakva je ova vrlo se vidi kada nisi pripremljen. Dovoljno je nešto malo da se pogreši i već to nije onaj osećaj koji bi publika zapravo trebalo da ima. Ako si umoran, ok, radiš, ali nisu u tome. Ako nemaš vremena da se odmoriš uoči predstave, rasporediš misli, guraš sebe, siliš sebe da uradiš sve što treba, ali na kraju ne bude baš dobro. Ljudi možda i uživaju, jer ne znaju pravi potencijal predstave, ali ja znam i zato je važno da se petnaestak minuta pre predstave smirim, da budem staložen.
Za ovakvu vrstu predstave čovek mora da ima životnog iskustva. Na pitanje kako piše, jedan veliki svetski pisac kaže da piše čitajući, pa u tom smislu da li vi stvarate gledajući? Videli smo u predstavi i elemente baleta, cirkusa, raznih drugih veština i znanja... Šta se sve moralo učitati u ovu predstavu da bi ona bila ovakva?
Mama i tata su glumci, odmalena sam svašta gledao. Krenuo sam s pozorištem, pa onda na filmove i muziku, sve me je inspirisalo, ali kada sam ovo krenuo da radim rekao sam, zaboravi sve što si naučio, video i znao, i kreni od nule. Nisam mislio ni na klipove na Jutubu, ni na ono što sam uživo gleda, hteo sam nešto drugačije i onda je sve to došlio iz meterijala koji sam koristio.
Merili ste dušu predmetima na sceni. I čovek ima dušu, koju, doduše, sve više gubi. Može li se to ičim sprečiti, ili usporiti bar?
Jeste, gubi dušu. I to je jedan od razloga zašto je nastala “Geometrija duše” i kako je nastala. U svemu što sam do sada gledao nedostajalo je nešto. Gledao sam dosta predstava, slušao razne priče, promatrao glumce, ali, nešto je nedostajalo. Primetio sam da ljudi ne misle o detaljima, o malim, sitnim stvarima, pokretima... Ljudi rade nešto veliko i vidljivo, ali ne obraćaju pažnju na ono što je tu, ali ga oko ne primećuje. Prosto se nisu povezali ni u jednom segmentu s malim stvarima i ja sam hteo da se fokusiram baš na njih. Hteo sam da oni na sceni imaju značenje i smisao i da to publika vidi i oseti u svakom pokretu. Pokušao sam da, u dosluhu s tim stvarima koje pokrećem, nađem njihovu dušu, da je opipam i pripitomim. Razlog zašto sam počeo da radim ovu predstavu je to što sam hteo da vidim da li je to moguće. Hteo sam da inspirišem ljude da, kada dođu kuću i vide neki predmet potpuno beznačajan i nebitan, pokušaju da se konektuju s njim, da ga na neki način osmisle i ožive.
Kako je raditi s majkom? Vaša majka, inače glumica Olga Zečeva režirala je ovu predstavu. Može li se tokom rada zaboraviti da radite s majkom?
Teško je raditi. Meni je bilo lakše da zaboravim da mi je ona majka. Radio sam od malih nogu tehničke stvari na predstavama u kojima je igrala i sada još uvek radim s njom: ako je ona glumica, ja sam tehničar svetla. Ni njoj nije lako, ja sam njen sin, ali sam joj rekao da me na probama ne gleda kao sina, već kao glumca i da mi kaže sve što hoće.
Studirali ste u Bugarskoj, radite u Španiji. Kakav je odnos prema mladim umetnicima, možete li to uporediti, može li se živeti od igre?
Može, naravno, samo moraš da budeš kontastantan. Moraš naći dušu u onome što radiš, onome što radiš, biti potpun i istinit. I ne moraš čekati da te neko pozove da radiš, zbog neke režije, uloge... Možeš to inicirati sam.
Da li je naslov predstave nastao na početku ili na kraju proba?
Došao je tu negde na početku. Radio sam s geometrijskim formama i nekako se to taj anslov povezao s pričom koju pričamo. Radili smo s geometrijskim oblicima, tražili smo njihovu dušu, a našli geometriju čovekove duše.
Kakvi ste u matematici? I ona je potrebna za jedno ovakvo delo, ta preciznost matematike...
Kad sam bio u školi, mislio sam da sam genije za matematiku, ali kad bi došao ispit, dobijao sam niske ocene i pitao sam se zašto. Odgovor je bio zato što sam uvek pokušavao da, npr, zadatak rešim kroz druge formule, a ne postojeće koje svi znaju. Rezultat nikada nije bio baš najbolji, ali to mi je bilo izazovno.
Kad ste shvatili, u kojoj fazi proba, za koji je uzrast publike ova predstava?
Još nismo shvatili. Dosta je širok taj dijapazon, čini mi se. Mi smo stavili da je to od osam do devet godina, ali bili smo na festivalu u jednom španskom gradu u kojem je tradicija da na predstave dovode i jako malu decu, pa smo na jednoj predstavi imali i decu od dve-tri godine. Gledali su je sa zanimanjem, bili su mirni i pažljivi, mada mislim da je dobro da “Geometriju duše” ipak gledaju oni koji imaju ideju šta je to geometrija.
Snežana Miletić