Ovako i onako, i može, i ne može, i stalno neki kamen spoticanja. I uvek je tu jedno biti, ali i ne biti, a zašto ne biti kad se može biti. I najvažnije, zašto čovek ne može da poleti? Zašto? Treće festivalske večeri ipak je poleteo jedan, u predstavi “Ja Sizif” Lutkarske laboratorije iz Sofije.
U režiji Veselke Kunčeve gledali smo filosofsko promišljanje ljudskog besmisla. Zapravo, stalnog ponavljanja. Jer, kojim god putem čovek da krene - dođe na isto mesto. Čak i kad pokuša da pobegne: gore - dole - levo - desno - spiralno ili kako god, uvek ga dočeka nešto isto i predvidljivo.
Sve nas Sizife, umetnički predano, igrao je Stefan Dodurov, inače dramski glumac kome je, priznaje, ovo bilo poprilično zanimljivo pozorišno iskustvo. Njegova igra bila je eklektična, ali i veoma duhovita, na momente čak potresno duhovita. Posle predstave govorio je o Sizifu i svemu oko njega ...
Koliko dugo igrate ovu predstavu i kakav vam je osećaj dok igrate sizifovštinu?
Ja sam treći glumac koji igra u ovoj monodrami, koja se igra 11 ili već celih 12 godina. Ja u njoj igram od 2019. godine. Veselka Kunčeva je pravila audiciju, htela je da obnovi predstavu s tri različite lutke, a kako sam ja dramski umetnik, za mene je bilo jako teško da odlučim da li mogu da preuzmem odgovornost da se latim tog ozbiljnog posla. Uspeo sam, i stalno moram da uspevam, jer je uvek malo teško. Uvek treba malo pogurati, dati i nešto više.
Kako je to za jednog glumca, ili uopšte jedno ljudsko biće, kad prepozna Sizifa u sebi? Vi ste ih za ovu priliku morali u sebi naći bar nekoliko...
Sizif živi u svakom od nas. Svaka osoba ima potrebu da negde ode, da napravi korak više, da zacrta neki cilj do koga bi morala da dođe, da proširi, ili čak poruši neke granice, da ode iza njih. Poenta ovog komada je da je život, uprkos svim teškoćama i patnjama, vredan življenja. I bolje je da to činimo s osmehom. Poenta upornosti, i življenja uopšte, nije cilj, već je poenta taj napor da se nešto uradi. A dok guraš, smeješ se sudbini u lice. To je poenta. Čini mi se da je u tom smislu ovaj komad pametno i mudro građen, između mene i mene, između demona o kojima komad govori. On je i priča o fizičkom i metafizičkom.
Da li ste tokom kreativnog procesa uspeli da odgovorite na pitanje koje se čuje i u samoj predstavi - zašto čovek ne može da poleti?
Zato što je čovek – čovek. Samo čovek. On želi da leti, ali može da poleti samo u snovima. Zapravo, zato što ne može da leti, čovek radi genijalne stvari. Mi ljudi, uprkos našim ograničenjima, umemo da radimo izvrsne stvari. Zato nas bogovi vole.
A šta lutke mogu da urade što ne mogu ljudi?
Odgovor se nastavlja na prethodni... Ljudi imaju ograničenja, a lutke ih imaju još i više. Mi im dajemo život, i maštamo da su žive. Mi kroz njih, nama samima, govorimo neke priče o boljem životu. Tako ljude pokušavamo da napravimo boljima. Pokušavamo da ih uverimo da sve može bolje. Lutke nam pomažu da ispričamo bolje priče.
Zašto ljudi danas sve manje umeju da pričaju priče, posustaju u tome, a to je vrlo vidljivo u umetnosti, pozorištu, pa i u životu... U srpskom pozorištu to je ozbiljan problem... Možda je u Bugarskoj bolje?
I sam to vidim. Problem je u tome što mi stalno hoćemo da kažemo nešto novo, da izmislimo neku novu senzaciju, a ništa nije novo. Mi stare priče treba da pričamo na nove načine, starim, arhetipskim pričamo da udahnemo nove živote. Da te male – velike priče postanu deo novog vremena, našeg života. Mi Bugari imamo izraz da ne treba otkrivati toplu vodu...
Tu istu poslovicu imaju i Srbi, ali i dalje uporno izmišljaju toplu vodu...
I Bugari isto. Treba da se vratimo klasičnim vrednostima, da podsećamo na njih, ali da ih pričamo na načine koji pripadaju ovom vremenu. Mi često danas gledamo stvari koje su naizgled blistave, imaju na vrhu nešto, neki šplag, imaju i neke začine, ali unutra nema ničega. Zvrlje prazninom. Teško je, naravno, reći nešto novo, a da to dolazi iz bazičnih priča. Tu je začkoljica. Kubizam koji je izmislio Pikaso ipak je došao iz tradicije. Napraviti tako nešto, teško je i retko.
Je li tu tom kontekstu važnije imati ideju ili biti hrabar?
Oboje. ljudi koji govore nove stvari, tzv avangarda, oni su, kako to kaže ta francuska reč u prvim redovima i vide nešto što ostali ne vide. Oni otrkivaju nešto što, ako napravi poveznicu s ljudima, otvara nove svetove. Biti pametan i hrabar da bi se to uradilo nije nimalo lako. Zato moramo da budemo uporni, da stalno radimo na tome, da ne odustajemo i da ne osuđujemo ljude kada pogreše, kada ne uspeju, jer je stvarno teško.
Da li ste kao umetnik uplašeni današnjim svetom? U njemu se - i dok razgovaramo - dešavaju strašne priče.
Kako da ne... Jesam, naravno. Mislim da živimo u vremenu kukavica. Uplašeni ljudi se boje, a slaba osoba je opasna osoba. Drago mi je da sada na Balkanu nema konflikata kakvih je bilo ranije i nadam se da smo naučili lekciju. Zahvalan sam na tome i stalno o tome mislim, jer smo mi ovde na nekoj vetrometiini zaista. Istorija se ovde ne ponavlja, ona se premotava...
Snežana Miletić
Portret umetnika: Milana Milovanov
Fotografija iz predstave: Aleksander Bogdan Tompson