Zagrebačkoj "Maloj Fridi" Grand Prix 3. Novosadskih pozorišnih igara

Zagrebačka  "Mala Frida" Gradskog kazalitša "Žar ptica" dobila je Grand Prix 3. Novosadskih pozorišnih igara. Ovoj predstavi pripale su još dve nagrade: Nagrada za glumačku bravuru glumici Amandi Prenkaj, koja je igrala Fridu, a autorskom dvojcu predstave Jeleni Kovačić i Anici Kovač - Specijalna nagrada za ideju u koncept. Evo i ostalih nagrada...

ODLUKE I OBRAZLOŽENJE STRUČNOG ŽIRIJA TREĆEG MEĐUNARODNOG FESTIVALA PROFESIONALNIH POZORIŠTA ZA DECU I MLADE - NOVOSADSKE POZORIŠNE IGRE

Stručni žiri u sastavu vanredni profesor doc. art kostimografkinja Zdenka Lacina Pitlik (predsednica žirija), glumica Marija Radovanov i rediteljka Sonja Petrović, nakon odgledanih deset predstava, od 8. do 15. maja na Novosadskim pozorišnim igrama, trećem Međunarodnom festivalu profesionalnih pozorišta za decu i mlade, donosi sledeće odluke:

Nagrada za najbolju predstavu u celini

GRAND PRIX

MALA FRIDA”

Gradsko kazalište “Žar ptica”, Zagreb, Hrvatska

(Jednoglasno)

Predstava “Mala Frida” ističe se u svakom aspektu svoje produkcije, te demonstrira izvanrednost u integraciji svih pozorišnih elemenata, stvarajući autentično i emotivno pozorišno iskustvo. Ovo prestižno priznanje uključuje scenografiju, kostime, dizajn svetla, muziku, dramaturgiju, glumačku igru, režiju i sve ostale elemente koji zajedno oblikuju tekst predstave, te stvaraju duboku emocionalnu i estetsku povezanost s publikom. Celovita, skladna, izuzetne likovnosti, nenametljivo emotivna i u svim svojim segmentima odlična, predstava "Mala Frida" odgovara na teme prihvatanja sebe i razvoja individualnosti. Topla, duhovita, razigrana… Predstava koja ne podilazi ciljnoj grupi i promišljeno bira sredstva, primer je kvalitetnog i temeljnog pristupa umetničkog rada za decu.

Hic Sunt Dracones FOTO Mihael Hančovski

Nagrada za najbolju režiju

Pavelu Štauraču

Za predstavu HIC SUNT DRACONES, pozorište „Continuo“ Malovice, Češka

(Jednoglasno)

Režija predstave „Hic Sunt Dracones“ izdvaja se po svojoj autentičnosti, preciznosti i hrabrosti. Reditelj koristi najrazličitija sredstva i materijale putem kojih stvara koherentnu i jedinstvenu poetiku, koja govori o ženskom telu kao neistraženom području. Istražujući materijale poput blata, gipsa, svetla i kostima, reditelj u stvari tretira žensko telo u savremenom društvu. Iako se dominantno izražava pokretom, ona je bogata i na polju zvuka i vizuelnosti. Ovakva režija poziva na dijalog, oslobađajući se tradicionalnih ograničenja i podstiče gledaoce da se otvore za širinu mogućnosti u tumačenju ženske snage, nesigurnosti i svih nijansi između. Služeći se simbolima i asocijativnom dramaturgijom, a podstičući introspekciju i individualna tumačenja, uspeva da u žanrovskoj raznolikosti stvori emotivnu, sugestivnu, na momente duhovitu, bizarnu i zastrašujuću predstavu, koja podstiče na promišljanje sveta u kome živimo.

Amanda

Nagrada za glumačku bravuru

Amandi Prenkaj

Za ulogu Fride u u predstavi „Mala Frida“, Gradsko kazalište “Žar ptica”, Zagreb, Hrvatska

(Jednoglasno)

Amanda Prenkaj ističe se po svojoj emotivnoj snazi i izvanrednosti u interpretaciji. Kroz suptilnu igru uspeva da prikaže spektar kompleksnih emocija i motivacija lika. Autentična, vešta, emotivna i temperamentna, glumica se uz podršku svojih kolega ističe kao pravi dragulj predstave, diskretno budeći kod publike simpatije i emocije. Razmaštavajući lik svima poznate Fride Kalo u periodu odrastanja, Amanda ne upada u zamke površne dopadljivosti i stroge dokumentarnosti lika, nego od Velike Fride Kalo gradi svoju, autentičnu, slobodnu, razigranu malu Fridu.

Hic Sunt Dracones FOTO Mihael Hančovski

Nagrada za majstorstvo animacije

Ansamblu predstave HIC SUNT DRACONES

Pozorište „Continuo“, Malovice, Češka

(Većinom glasova)

Glumice predstave Hic sunt dracones, a velikom preciznošću i uvek u skladu s idejom reditelja, vešto se koriste svim materijalima, lutkarskim elementima i elementima scenografije u predstavi, pa i animacijom delova sopstvenog tela kroz koju u isto vreme šalju poruku ženske snage i nesigurnosti. Ova predstava, zbog sinergije između režije i inspirativnog timskog duha izvođačica, izdvaja se kao predstava koja nadilazi granice konvencionalnog teatra, kako zbog sugestivne igre, tako i zbog originalnosti jezika predstave koji se izvanredno sprovodi. Ovaj ansambl osnažuje eksperimentalni duh lutkarstva, pružajući podršku inovativnim konceptima i novim idejama. Detaljnošću pokreta i tehničkim umećem uspevaju u nameri da pomere granice lutkarstva, izazivajući publiku da razmišlja, oseća i doživljava izvođačku umetnost na nove načine.

Ljubomir Želev

Specijalna nagrada za raznovrsni glumački izraz

Ljubomiru Želevu

U predstavi „Hotel“, Državno lutkarsko pozorište Stara Zagora, Bugarska

(Većinom glasova)

Ova jedinstvena nagrada slavi izvanrednu glumačku izvedbu koja se prenosi kroz animaciju, s posebnim naglaskom na prenošenje emocija, inovativnost u novom teatru i magičnost umetničkog iskustva. Želev daje poseban pečat predstavi, vešto baratajući svim glumačkim sredstvima, scenskim pokretom, veštom animacijom, humorom i emotivnošću. Stvarajući jedinstvenu sinergiju između lutaka, rekvizite, pokreta i zvuka, njegov specifični glumački habitus podstiče proširivanje ideje o tome šta sve glumački izraz može biti.

Sizifenko

Specijalna nagrada za dizajn i tehnologiju lutaka

Marijeti Golomehovoj

U predstavi „Ja, Sizif“, Lutkarska laboratorija Sofija, Bugarska

(Jednoglasno)

Nagrada za najbolji dizajn lutke i tehnologiju izrade za eksperimentalno lutkarstvo ističe se kao priznanje za inovaciju, kreativnost i eksperimentalni duh u kreiranju lutaka. Ova nagrada ne samo da prepoznaje estetsku privlačnost dizajna lutaka, već i naglašava originalnost, ekscentričnost i tehničku izvedbu. Dizajn je fokusiran na nekonvencionalne materijale, neobičnih oblika, te interaktivnih i transformišućih elemenata. Lutke imaju sposobnost izražavanja ideja i osećanja na neočekivane načine, a glumcu pružaju mogućnosti razmaštavanja igre.

Frida

Specijalna nagrada za ideju i koncept autorskom dvojcu

Jeleni Kovačić i Anici Tomić za predstavu “Mala Frida”

Gradsko kazalište “Žar ptica”, Zagreb, Hrvatska

(Jednoglasno)

Nepretencioznom pričom i senzitivnim sredstvima uspeti da ispričaš emotivnu, jaku, važnu i opominjuću priču o maloj, a u stvari velikoj Fridi Kalo, birajući samo jednu situaciju iz njenog detinjstva, govori o senzibilitetu i duboko moralnoj nameri ovog dvojca da priču prilagode uzrastu kojem je namenjena. Obuhvatajući teme kao što su vršnjačko nasilje, odnos prema drugima i drugačijima, razbijanje stereotipa o rodnim ulogama, važnost podrške porodice u odrastanju jednog autentičnog i krhkog bića, ova predstava vraća nadu koju smo davno izgubili i uverava nas, bar na trenutak, da će sa svetom ipak, biti sve uredu.

Novi Sad, 15.maj 2024.

 

Žiri:

Zdenka Lacina Pitlik, predsednica

Marija Radovanov

Sonja Petrović

 

Osvrt na "Malu Fridu" sa portala "Hoću u pozorište"

Portal "Hoću u pozorište" donosi osvrt na pobedničku predstavu festivala "Mala  Frida". Tekst pod naslovom "Da li devojčice mogu da igraju fudbal" referiše se na plemenitu poruku predstave o važnosti rušenja svih predrasuda, pa i onih najbanalnijih koje utiču na teskobnost života u našim društvima. 

Naslovna fotografija: Milana MIlovanov

Gosti festivala gledali "Zločin i kaznu", evo i utisaka...

U okviru pratećeg programa 3. Novosadskih pozorišnih igara Pozorište mladih izvelo je predstavu "Zločin i kazna", monodramu koju je u režiiji Emilije Mrdaković igrao Aleksandar Milković. Gosti su bili oduševljeni predstavom, isticali su kompleksnu i preciznu igru glumca, a evo i utiska koji prenosi portal "Hoću u pozorište" Tekst pod naslovom "Nisu nam uvek neophodni razgovori u četiri oka, pa ni razgovor uopšte" osvrt je na ""Zločin i kaznu". 

Kritika by Olga Vujović: Ovaj put nije šećer došao za kraj

Omiljena fraza „Zucker kommt zuletzt“ (njem. Šećer dolazi na kraju) znači da najbolje dolazi na kraju, no takvom ne bih opisala predstavu „Crvenkapa“ autorice i redateljice Luane Gramegna, u produkciji Zaches Teatro iz Firenze (Italija), kojom je završio takmičarski program Trećeg međunarodnog festivala profesionalnih pozorišta za decu i mlade „Novosadske pozorišne igre“ (8.-15.5.2024.).

Publika odlazi gledati bajke očekujući poznati sadržaj, pa kod priče o Crvenkapici (koja je dobila nadimak, jer je uporno nosila crvenu kapu) imamo određene zadane scene: noseći bolesnoj baki hranu, djevojčica sretne vuka koji ju nagovori da za baku nabere cvijeće, jer on želi prije nje stići do bake kako bi je pojeo. Vuk, preobučen u baku, zavara Crvenkapicu, pa i nju pojede. Omiljena verzija (braća Grimm) je lovac spasitelj koji izvuče baku i unuku žive iz vukovog trbuha, a samog vuka napuni kamenjem, dok u drugom slučaju (Perrault) priča završava guta njem Crvenkapice. Predstava „Crvenkapica“ kazališta „Zaches“ unosi prilično pomutnje u razumijevanje ove priče, jer nakon što majka i Crvenkapica (Enrica Zampetti, Amalia Ruocco) koreografiranim pokretima pripreme hranu za baku (beskonačno dugo mijese tijesto), Crvenkapica se uputi kroz šumu do bakine kuće (po svemu sudeći noću ?!). U šumi je zatekne grmljavinsko nevrijeme, koje jako, jako dugo traje i izaziva konsternaciju (i plač) kod većine djece u publici (ni glazba Stefana Ciardija nije zvučala baš prijateljski). Zastrašujuće nevrijeme prati zlokobni šum stabala (prikazanih sjenama), među kojima se pojavljuje kontura vuka (Gianluca Gabriele) koji slijedi Crvenkapicu. Susret neočekivano (pa i teško shvatljivo) dovodi do zbližavanja njih dvoje (koje je tim problematičnije, budući da vuk ubrzo odjuri do bakine kuće gdje, korištenjem sjena, proguta baku. I tu priča prestaje... Jer, po svemu sudeći, mi uopće nismo gledali bajku, nego san djevojčice kojoj je majka prije spavanja ispričala bajku o Crvenkapici. Valjda?!

Dakako, autorsko je pravo intervenirati u zadani sadražaj, ali nisam posve sigurna da ima smisla odabrati poznati sadržaj i onda ga izokrenuti do neprepoznatljivosti, razbucati atmosferu i suštinski poremetiti odnose među likovima. Također su mi nejasni određeni režijski postupci, jer dok je za lik vuka logično koristiti maska (mada ukupni dojam nije nimalo „vučji“), ne vidim zašto se lica majke i Crvenkapica kriju ispod maske (djevojčica djeluje gotovo izbezumljeno), jer se tako blokira iskazivanje osjećaja (cjelokupni dizajn Francesco Givone).

Po neka poetska scena ili vizualno dopadljiva slika nisu bili dovoljni da zadrže pažnju mališana (7+), ali niti nas odraslih (x+).

 Olga Vujović

Autorka je pozorišna kritičarka iz Hrvatske. Piše za www.kritikaz.com i na portalima wish.hr, fama.com.hr, virovitica.net. Članica je Hrvatskog društva kazališnih kritičara i teatrologa.

Rediteljka Luana Gramenja: Hrabrost nije ne bojati se, već boriti se

Moć opasnosti je velika, ali i moć spoznaje da možeš i sam da se spasiš iz nevolje je izuzetno moćna. "Crvenkapu", poznatu bajku, s novim učitavanjima novih značenja, gledali smo u viđenju italijanskih umetnika na zatvaranju 3. Novosadskih igara. Rediteljka predstave Luana Gramenja govorila je o tome kako je biti umetnik u pozorištu za decu i kakve priče treba pričati...

Kakve priče treba pričati u pozorištu, da li poruke mogu biti sa znakom pitanja ili moraju biti precizne i jasne?
 

Naš svet je težak svet, u njemu ima i mnogo lepih stvari, ali ima i ružnih. I nije lako živetu u njemu, kako za nas, tako i za decu. Pozorište mora o tome da govori, o svim njegovim aspektima, teškoćama i teškim emocijama. Mi uvek želimo da zaštitimo našu decu, ali ne štitimo ih ako skrivamo informacije i činjenice o svetu u kojem živimo. Štitimo ih ako oni znaju sve činjenice koje ih čekaju u sadašnjem i budućem životu. Dobro je da ih štitimo od bola, strahova i zamki, ali ih moramo obavestiti o njihovom postojanju. o svemu što život nosi. Moraju, npr, znati i da život ima kraj, i šta taj odlazak znači. Moramo govoriti o tome. Jer inače si sam i moraš se sam boriti s emocijama i situacijama, i borba duže traje i teža je ako ne znaš detalje te borbe. Nešto od toga možeš da pregrmiš u pozorištu, da vidiš kako se u pozorištu junaci nose s teškoćama. Ono pokušava da nam pomogne s nekim mogućim rešenjima. U nekim razmišljanjima. Deca stalno otvaraju vesti, telefone, stalno čuju o nekim ratovima, ljudi imaju teške živote i moramo znati naći instrumente kako da se ojačamo i nosimo s tim. Mislim da teatar daje mogućnost katarze. Da, imamo teške situacije, ali kad ih prebrodimo, one nam pomažu da bolje razumemo i mračne strane sveta koje mogu biti prosvetljenje. Moramo, takođe znati i da se sve to saznaje odrastanjem, koje nije nimalo lako. Bolno je, teško je, ali nam niko to ne kaže. Pitam se zašto kao društvo, porodica, kao institucije ne možemo biti pored naše dece, stati uz nih i pomoći im da nađu svoju snagu i alatke da se izbore s tim. Pozorište, npr, daje mogućnost da govorimo i doživimo katarzu, daje nam slobodu da nikad ne prestanemo misliti, maštati, nadati se.

Koju ste vrstu upozorenja i nade hteli da date publici radeći ovu predstavu?

Cilj ove predstave je da se priča o detinjstvu, postajanju i kompleksnosti odrastanja, pronaći hrabrost u sebi i osmisliti put izlaska iz problema. Ponekad, bez priprema i znanja, mislimo da možemo proći kroz neke problem, ali to niej tačno. Za sve je potrebna priprema, razmišljanje. Pozorište nam tome može podučiti, da bismo na koncu preživeli, da bismo videli svetlo na kraju tunela. Jako volim izreku “Hrabrost nije ne bojati se, već boriti se.”

Snežana Miletić

Foto: Milana MIlovanov

Utisci mladih o predstavama Novosadskih pozorišnih igara

Mladi koji su dolazili da gledaju predstave na 3. Novosadskim pozorišnim igrama, čini se da su uglavnom zadovoljni viđenim, da su neke predstave uveliko zadovoljile njihove umetičke i ljudske kriterijume, dok su na neke, logično, zaradile i neke primedbe.

Generalni utisak je da je koparska predstava “Dnevnik Ane Frank” važna kao svedočanstvo na jedno užasno vreme, kao podsećanje da se priča koju je Ana Frank zaista doživela nikada ne bi smela ponoviti, posebno u kontekstu ratova u kojima neka nova deca, u podrumima, u Gazi i Siriji, Ukrajini npr, sede i strepe.

Druga festivalska predtava “Dnevnik Adrijana Mola” veoma se dopala deci. Poistovetili su se s Adrijanovom pričom, bila im je utešno videti da njihovi, mladalački problemi nisu samo njihovi, već generacijski. Veoma im se dopao komički ton predstave i to što su svi problemi gledani kroz tu vizuru. Zamerka je da su samo problemi u odnosima među ljudima prebrzo, bez jasnog razvoja radnje, rešavani, što u životu nije baš čest slučaj.

Bugarska predtava “Ja, Sizif” oduševila je mlade koji su govorili na Okruglom stolu mladih kritičara. Dopalo im se kako je glumac igrao nemirne, uskovitlane misli sizifovske, čak i onima koji su prvi put čuli za mit o Sizifu.

Za predstavu “Hic sunt dracones” rekli su da im je u početku bila jako čudna, tek kad se počela razvijati – zanimljiva, ali u ishodu nejasna.

Slično su govorili i o “Plišanoj revoluciji”, čiji im se prvi deo dopao, jer se se takođe poistovetili sa sitaucijama koje su u njemu videli, dok im je drugi, agresivniji deo bio malo konfuzan. Problematične su im pak bile poruke u predstavi, nije im bio u redu način na koji se se govorilo o menstruaciji i ženama koje je imaju, kao i kenselovanje pojedinih junaka međusobno, bez jasnog stava da to nije u redu.,

Predstavu “Klovn i njegova deca” mladi nisu gledali, jer nije bila za njihov uzrast, dok su neki učesnici razgovora rekli da ona nije trebalo da se nađe u selekciji, ali da bi bilo u redu da se igra u Dunavskom parku.

Za “Grad svetlosti” rekli su da im je bila jako poučna predstava i da je jako dobro znati ponešto o istoriji svog grada. U toj predstavi bilo im je važno što su čuli neke istorijske činjenice o Kragujevcu, poput priče o Šumaricama. Na pitanje, šta bi u Novom Sadu bila svetla grada, nabrojali su neke istorijske spomenike, novosadsku raciju koja se ne sme zaboraviti, a ako su svetlost ljudi, to bi za njih, rekli su, bili npr. njihovi pedagozi koji ih uče u Dramskom studiju Pozorišta mladih - Slavica Vučetić i Slobodan Niković.

O predstavi “Hotel” čulo se samo da je bilo zbunjujuće što je ona zapravo namenjena odrasloj publici, a ne deci. Interesantno je da je to jedina predstava posle koje su deca koja su je gledala rekla da ništa nisu razumela.

Na kraju razgovora čulo se još da je “Mala Frida nazaokruženija predstava s plemenitom i jasno definisanom porukom, dok je “Crvenkapa” tematizovana komentarom jednog dečak koji ju je gledao i na kraju uzviknuo: “Hvala bogu da je gotovo.”

 Snežana Miletić

Utisci sa tribine: Mladi u pozorištu traže utehu za stvarnost

Tribina “Šta mladi traže u pozorištu”, koja je održana u Pozorištu mladih, u okviru Novosadskih pozorišnih igara, otkrila je niz zanimljivih detalja, za pozorišnu struku čak potpuno iznenađujućih o tome šta bi mladi gledali u pozorištu, šta gledaju, kakve su im pozorišne navike, šta im znači i kako razumeju pozorište...

U razgovoru, koji je precizno i znalački vodila dramaturškinja Divna Stojanov, u kojem su učestvovali đaci Karlovačke gimnazije, zajedno sa profesorkom književnosti Sandrom Urban, te nekoliko maturanata profesorke Jelene Kvočka, prisutni glumci, reditelji, direktori pozorišta, novinari, profesori sa Filozofskog fakulteta, imali su priliku da čuju fantastična, izuzetno korisna zapažanja o našem teatru.

Najsnažniji utisak sa tribine je da je mladima pozorište uteha za stvarnost u kojoj danas živimo. U pozorište idu po katarzu, a nju, kažu, donosi dobra predstava. Za njih je to ona koja ima dobru priču, koja im je važna u trenutku života u kojem su. Ushićeni su kada su svi segmenti predstave dobri u njoj, od scenografije i kostima do režije i glumačkog dela.

Ustvrdili su da su uvek gladni pozorišta, ali da neće da gledaju bilo šta. Vrlo su verzirani u čitanju repertoara i pronalaženju onoga što ih se tiče. Nije im teško da neke predstave, koje vole i smatraju izuzetnim, gledaju i po nekoliko puta, a onima koje im se na prvo gledanje nisu dopale, a drugim jesu - skoro uvek daju drugu šansu da bi se uverili u svoj sud.

Idu u sva tri pozorišta u Novom Sadu, odnosno gledaju predstave koje se prave na četiri novosadske pozorišne adrese (četvrta je Pozorište “Promena”), a ponekad na te grupne odlaske u pozorište vode i roditelje. Više vole da gledaju predstave u društvu, jer onda posle njih mogu da polemišu o viđenom, a rasprave o predstavama od prethodne večeri protegnu se i na časovima srpskog sutradan.

Neki od karlovačkih đaka rekli su da to kakva je neka predstava - dobra ili loša - doživljavaju psihosomatski. Posle nekih, danima ne mogu da dođu sebi, zbog onoga što ih je duboko uzdrmalo i potreslo. Zbog onih drugih, koje im “nisu legle”, ili su ih svojim nekvalitetom uvredile, u stanju su da se satima raspravljaju.

U najbolje predstave u Novom Sadu ubrajaju “Tri zime” u Pozorištu “Promena”, “Nebeski odred”, “Laundž”, “Ko je ubio Dženis Džoplin” i “Neodustajanje” u Srpskom narodnom pozorištu, potom “Neoplantu” u Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz, te “39 stepenika”, “Bogojavljensku noć”, “Kosu” i “Zločin i kaznu” u Pozorišta mladih.

Jedna karlovačka maturantkinja rekla je da je samo proteklog marta odgledala čak deset predstava. U pozorište prevashodno idu sa svojom profesorkom, koja uvek pažljivo bira, najpre to koju će predstavu prvo da vide. Čini se da im više leže tragedije od komedija, ili do sada nisu nabasali na neku jako dobru komediju, osim “39 stepenika”.

Kategorični su bili u tome da ne vole tezgaroške predstave, odnosno, kako su rekli “spakovane predstave”. Nemaju omiljenog reditelja, ali su u stanju da rediteljima pišu na fejsu ako su im njihove predstave pokvarile veče.

Smatraju da pozorište uči kritičkom mišljenju i da može da pomogne u rešavaju nekih – naizgled - bezizlaznih životnih situacija, ili doživljaja punih dilema, da može da uteši i podseti da su i neki drugi ljudi prošli kroz slične dileme i probleme i da su ostali živi i zdravi. Veruju da je važno da pozorište govori o nečem bitnom, što ih se tiče, što se tiče svih nas kao društva, a ne da se bavi nekim tra la la temama. Posebno je važno, istakli su, da se bavi temama o kojima se u ovom društvu ne priča.

Iz svega rečenog čini se da deca nepogrešivo umeju da osete i prepoznaju kvalitet, ne samo na osnovu nekog emotivnog doživljaja, već na osnovu činjeničnog stanja na sceni. koje uključuje sve elemente umetničkog dela. I da umeju da cene uloženi trud umetika.

Na propitivanje prisutnih pozorišnih stvaralaca, šta bi voleli da gledaju u pozorištu, koje su im teme važne, najpre je odgovorila profosorka Urban, koja je uveliko zaslužna za ljubav koju karlovački đaci gaje prema teatru. Ona je mišljenja da se pozorište ne mora i ne treba prilagođavati mladima, već da je dovoljno samo praviti dobre prestave – ponuditi im prave stvari u koje spadaju sve ovozemaljske teme.  To su teme odrastanja, ljubavne teme, raspad bivše zemlje i teret koji je ostao na mladim generacijama nakon te istorijske traume - transgeneracijske traume, teme pojeidnačnog i kolektivnog identiteta, nasleđa, ali i teme koje spajaju različite generacije, između kojih se - i kroz pozorište, smatraju đaci, mogu graditi zdravi komunikacijski mostovi razumevanja. Ustvrdili su da tabu tema u pozorištu nema.

Govoreći o tome šta im je oprostivo ili neoprostivo u nekoj predstavi, rekli su da mogu da oproste, ako ne štima neki detalj u predstavi, npr. kostimi ili scenografija, kao i da im je jako žao kad je većina glumaca dobra, a neki izrazito nisu. Pitaju se da li su ti koji se ne trude, ili nisu dobri, svesni toga, i što im to neko ne kaže ako nisu.

Pozorište mladih, organizator ovog susreta đaka i pozorišnih stvaralaca, koji su pažljivo slušali šta izuzetni karlovački đaci ne samo traže, već i šta imaju da kažu o pozorištu, obezbediće za njih besplatne ulaznice za nekoliko predstava s repertoara.

 Snežana Miletić

 

 

Kritika by Olga Vujović: Djevojčica koja igra nogomet

Olga VujovićZbog svojih neobičnih, skoro agresivnih autoportreta, meksička slikarica Frida Kahlo (1907.-1954.) je trajno upisana u slikarstvo 20. stoljeća, dok je u kolektivnom sjećanju sačuvana zahvaljujući svojoj energiji i borbenosti, stradanju (1925.) u autobusnoj nesreći i strastvenoj vezi s poznatim slikarom Diegom Riverom (1886.-1957.) za kojeg se 1929. prvi puta udala. Njezina čvrsta volja i beskompromisan pristup problemima pokazali su se već u ranom djetinjstvu, kada je kao šestogodišnja djevojčica oboljela od dječje paralize i usprkos invalidnosti uporno pokušavala biti poput ostale djece. Autorski projekt dramaturginje Jelene Kovačić i redateljice Anice Tomić „Mala Frida“ u produkciji Gradskog kazališta „Žar ptica“ Zagreb (Hrvatska) inspiriran je djetinjstvom Fride Kahlo u obiteljskoj Plavoj kući (La Casa Azul) u četvrti Coyoacan, Mexico City-a. Predstava je igrala 14. 5. na Trećem međunarodnom festivalu profesionalnih pozorišta za decu i mlade „Novosadske pozorišne igre“ (8 -15. 5.2024.).

Fingirajući Fridinu plavo obojenu rodnu kuću, scenograf Igor Vasiljev omotao je pozornicu plavom tkaninom i tako omogućio, utiskivanjem glave iz vana u tkaninu, „pojavljivanje“ Fridine izmišljene prijateljice Brise. Frida (Amanda Prenkaj) ima kraću i tanju desnu nogu i ne voli izlaziti, jer joj se djeca rugaju („Frida drvena noga“) i najradije se druži s roditeljima (Gorana Marin, Domagoj Ivanković), mačkom (Petar Atanasoski) i majmunom (Marko Hergešić). Da bi ojačala nogu bavi se sportovima, pa čak igra i nogomet na užasvanje svoje majke (djeca u publici su zdušno branili Fridino pravo na igranje nogometa tvrdeći da to nije ništa neobično; nadam se da će, kada odrastu, biti jedanko puni razumijevanja). Ali jednoga dana se pojavio dječak Pablo (Bogdan Ilić), konačno ljudski prijatelj. Uz puno muzike (Nenad Kovačić) pjesme i plesa prolaze Fridini dani, raste prijateljstvo s Pablom i ljubomora kod majmuna, pa ovaj lažima (Pablo žali Fridu i zato se s njom druži) narušava njihov odnos. No dok čekamo sukob između Fride i Pabla, majmunovo priznanje laži i konačan sretan kraj, nema nikakvih zbivanja i taj „prazan hod“ spušta tenziju predstave (preokret, iako posve logičan, nastane skoro neočekivano). Šteta da se do ključnog zbivanja ne dođe malo brže (ili smanji broj prizora koji odgađaju vrhunac), jer su glumci zbilja odlični, priča više nego dirljiva (mnogi su zasuzili na kraju) i ideja o prijateljstvu, iskrenosti i prihvaćanju različitosti sve važnija u današnjem površnom svijetu. Kostimi Doris Kristić prate Fridu na temelju njezinih kasnijih autoportreta, roditelji i Pablo su odjeveni u skladu s očekivanim, a meni bi bilo draže da su životinjski kostimi malo „dlakaviji“. Otac kojeg nadahnuto igra Domagoj Ivanković je istovremeno zabavan (on je fotograf i mađioničar) i beskrajno pun razumijevanja za svoju nježnu Fridu koju izvanserijski donosi Amanda Prenkaj. Dvojnost majmunskog karaktera (ljubomoru i privrženost) vrlo duhovito prikazuje Marko Hergešić, pri čemu mu je odličan partner „mačkasti“ Petar Atanasoski (izgleda da su obojica pohađali zoo školu).

Predstavu „Mala Frida“ rese (krase) dirljivi obiteljski odnosi i duboko promišljene poruke koje zdušno interpretiraju odlični glumci, i kada bi se do središnjeg problema stiglo malo brže, ne bih imala nikakvu primjedbu. Ovako ipak moram malo mrmlj, mrmlj.

 Olga Vujović

Autorka je pozorišna kritičarka iz Hrvatske. Piše za www.kritikaz.com i na portalima wish.hr, fama.com.hr, virovitica.net. Članica je Hrvatskog društva kazališnih kritičara i teatrologa.

 

Amanda Prenkaj: Ne filosofirati, već otvarati imaginaciju i nove svetove

Zagrebačka "Mala Frida" naučila nas je danas da nije tačno da crna mačka donosi nesreću i da devojčice ne vole da igraju fudbal. I još niz zabluda nam je raspršila. Naučila nas je i da su prijatelji ti koji nas vole, jer nas vole, a ne zato što nas žale, kao i da nije lepo izvrtati istinu.

U raskoši boja i muzičkih tonova, u viđenju zagrebačkog Gradskog kazališta “Žar ptica”, prošetali smo životnom pričom čudesne Fride Kalo. Deca su bila oduševljena predstavom i dugo su, posle nje, s radošću razgovarala sa glumcima. Svi glumci dopali su se deci, posebno oni koji su igrali majmuna i mačka, ali je sve ipak najviše očarala majušna i krhka glumica Amanda Prenkaj, koja je nadahnuto igrala Fridu.

Prenkaj je posle predstave govorila o predrasudama i tome kako se deca u pozorištu mogu naučiti dobroti i vrlinama, kako glumac u pozorištu za decu - u svetu u kakvom danas živimo - čuva to posebno zrnce odgovornosti, kakvo je potrebno za igru za decu, ali i to kakve priče moramo pričati klincima u pozorištu da bi porasli u dobre ljude.

Kako se u pozorištu za decu ona odmalena uče rušenju predrasuda?

Zadovoljstvo je bilo to pokazati ovom predstavom “Mala Frida”, na primeru osobe koja je zaista živela i na svojoj koži osetila silne predrasude. Jelena i Anica su napisale komad o onome što smo svi u životu doživeli. Svi smo doživeli neku predrasudu prema nama ili smo imali predrasude prema drugima, tako da je ovo svevremenska tema i jako sam srećna što smo imali priliku da je postavimo u našem pozorištu. Imam osećaj da ova predstava dopire do tih malih, prekrasnih srca i da je ona nešto što će pamtiti ceo život.

 A kako se deca u pozorištu uče dobroti?

Uče se kada gledaju dobre predstave, kada gledaju nešto što nije napravljeno s figom u džepu, u stilu - kako ćemo - lako ćemo. Treba se jako ozbiljno pristupati dečjim problemima, a svi problemi koje oni imaju su jako ozbiljna stvar. Mi im u ovoj predstavi nismo pristupili s figom. Jeleni i Anici bilo je jako bitno da pokažu šta laž čini ljudima, šta se dešava kad smo ljubomorni, površni. Jako se važno takve priče deci pokazati na vrlo jasan, jednostavan, razumljiv način. Takve jasne priče kod njih mogu da probude empatiju, a kad je pozorište empatično, ono samo po sebi vuče tu dobrotu. 

Odakle pozorište crpi empatiju kada su naša društva, i srpsko i hrvatsko, gotovo apsolutno neempatična?

Mislim da to nije samo trend u Srbiji i Hrvatskoj, nego da je svugde taj trend koji su proizveli tehnologija i kapitalizam.

Nisu li nam oni samo izgovor?

Pa sigurno da postaju izgovor. Ali činjenica je da deca danas, dok na mobilnim telefonima gledaju vesti, sve one za njih imaju istu vrednost. Neko ko je izlio kantu leda sebi na glavu ima istu vrednost kao naučnik koji govori o važnoj zdravstvenoj temi npr. I onda imamo gomilu tih vesti, i gomilu ružnih vesti s kojima deca ne znaju šta bi. Ja kao dete nisam imala upliv u to, ili su nas roditelji štitili, a ti danas ne znaš šta ti dete gleda na mobilnom. Stalno smo bombardovani i dete se onda štiti od tih emocija, jer je bespomoćno i postaje neempatično. Kad te preplave te emocije, ti ne možeš ništa.

Možemo li išta da uradimo tim povodom?

Možemo decu da učimo da deluju lokalno. U maloj sredini, svom sokaku, mikrosredini, jer globalno ne možem da utičemo. Ali ovde gde smo, pomoći komšiji da kupi mleko ako on ne može, takve neke male stvari kojima potičemo empatiju.

Kako se u u tom mikrosvetu pozorišta za decu čuva žar odgovornosti umetnika prema onome što rade za tu decu? Kako se čuva radna etika?

Tako što čuvaš dete u sebi. Moraš biti svestan deteta u sebi i da ga ne zanemaruješ, da u tebi ostaje glas tog nečeg nevinog i iskonski kreativnog. Kad čuvaš dete u sebi, onda ne možeš biti neodgovoran. Stvari gledaš dečjim očima, moraš biti oprezan i odgovoran, moraš da paziš kako pristupaš stvarima.

Kakve priče treba pričati deci u pozorištu?

Defitnitivno priče koje nas podsećaju na empatiju i one koje potiču našu imaginaciju. Nisam ništa novo rekla, jer je to već neko rekao, ali svaka predstava, bilo za decu ili odrasle, ne bi trebalo da govori šta da mislimo. Mislim da je to najbitnije, da ostavimo to deci. Konkretno, kod “Male Fride” svako će dete naći nešto za sebe, što korespondira s njim i moći će da učita neku vrednost. To je po meni najbitnije. Ne smemo docirati. Moramo se toga paziti. Znamo kojim se temama moramo baviti – prijateljstvo, empatija itd, samo da im ne govorimo šta da misle. To je smrt pozorišta. Ono nije mesto za to. Pozorište mora da otvara imaginaciju i svetove.

Snežana Miletić

 Fotografija glumice: Milana Milovanov

Mladi kritičari: "Mala Frida"

"U predstavi „Mala Frida“ radi se o detinjstvu slikarke Fride Kalo iz Meksika. Ona je imala jednu nogu tanju od druge i zbog toga su joj se drugi rugali. To je do kraja nije sprečilo da ostvari prijateljstvo sa drugarom Pablom. Poruka ove priče je da nije sramota biti drugačiji od ostalih i da ne smemo nikome da se rugamo. Naši nedostaci nas čine jedinstvenim. Isto tako, zauvek treba ostati dete i maštati. Kostimi i muzika u predstavi me asociraju na Meksiko. Dopao mi se trenutak kada su glumci skočili nakon što se fotografišu. To mi je bilo smešno i neočekivano. Preporučio bih predstavu gledaocima od 7 do 77 godina. Može i neko sa 78 da gleda, ovaj okvir godina ne treba shvatati toliko strogo." 

Stefan Zorić

Kritika by Olga Vujović: Ima jedan grad, a u gradu hotel

Olga VujovićMultimedijalni umjetnik David Zuazola (redatelj, scenograf, dramaturg, muzičar, glumac, lutkar...) osmislio je međunarodni projekt „Grad svjetlosti“, koji sukcesivno rezultira predstavama o gradovima u kojima su zbivanja potaknuta poznatim vedutama i zanimljivim, karakterističnim pričama stanovnika odabranog grada.

Nakon predstava o Varšavi (Poljska), Tolosi (Španjolska) i Seulu (Južna Koreja), na red je (ne navode se kriteriji odabira ili redosljeda) došao Kragujevac (Srbija) i u Pozorištu za decu i mlade Kragujevac nastala je predstava „Grad svetlosti“ Davida Zuazole (režija, koncept, scenografija) koja je gostovala (12.5.) na Trećem međunarodnom festivalu profesionalnih pozorišta za decu i mlade „Novosadske pozorišne igre“ (8.-15.5.2024.). Predstava koja je najavljena kao „posebna lutkarska predstava koja nadilazi tradicionalne načine na kojima se temelji lutkarsko kazalište“ je široko razvedenom scenografijom, postavljenom na tri nivoa, ponudila gledateljima poznate kragujevačke situacije, zgrade i lokacije. Na „kreaciji idejnih rješenja i izradi scenogra fije“ je sudjelovalo sedam suradnika, među kojima su bili i sami izvođači Milica Redžić Vulević, Ljubica Radomirović i Aleksandar Petković. Ne uviđam u čemu je „posebnost“ lutkarskog izražaja ove predstave, jer animacije gotovo da nema: sinkrono paljenje uličnih svjetiljki, daljinsko upravljanje vozilima, tuča u plesnom klubu između boca (pijanaca) ili opis muzičkog festivala pomoću slaganja limenki od pića (predstavljaju publiku, konzumaciju pića i nepokupljeno smeće?) su dio nostalgičnih dogodovština o kojima, u ovom slučaju, slušamo (ali ih nekako do kraja ne osjetimo). U pokazanim primjerima bilo je nekoliko uspjelih, slikovitih scena, poput zagađenja rijeke Lepenice, nastalog izlijevanjem boje u tvornici automobila „Zastava“ (padom serije automobila je najavljen kolaps proizvodnje), što je izazvalo pomor riba (prvo su iz rijeke iskakale ribe, a potom riblji kosturi; mališanima ipak nije bilo jasno o čemu se tu radi!), ili upečatljiv prikaz strijeljanja (putem ispovijesti i pucnja) i dizanje spomenika („Prekinuti let“) u Šumaricama (za one koji ne znaju za taj tragični događaj, i to je pomalo ostalo „u zraku“). Rekla bih da su ideja i namjera bile izuzetno dobre i da su se izvođačice neobično trudile, ali bojim se da je publici možda izvedba ipak bila suviše slična turističkom obilasku. Ne kažem da ju je svatko tako doživio... Ja jesam.

Treća bugarska predstava na ovaj festival došla je iz Državnog kazališta lutaka Stara Zagora, a radi se o neobičnoj, poprilično nadrealističkoj predstavi “Hotel”, autora i redatelja Ljubomira Želeva (13.5.). Želev, zajedno s izvođačicama Ana- Valerijom Gostanjan i Biljanom Rajnovom, priča priču o “ljubavi na prvi pogled”, koristeći razne tehničke postupke (iluzionizam, žongliranje, akrobacije, mađioničarske trikove, slapstick), uz interesantnu glazbu (Todor Vasilev) i, mada je cjelina vizualno dopadljiva (čak dekorativna, dizajn Natalija Gočeva), puno toga je upitno, čak nedorečeno (čemu žabe?), ili izvan dotadašnjeg zbivanja (glava iz lavora, naznaka pauna u uvodnoj sceni, uvođenje lutaka). Ima, dakako i vrlo zabavnih rješenja, poput jahanja na jelenu (kombinacija stolice i jelenove glave), ili vješte animacije mačke (krzno na ruci), ali stalni prolasci predimenzionirane ribe i drugih spodoba (navodno nadahnute Dalijevim slikama) i u gledatelju, a ne samo kod muškog lika, izaziva snomoricu. Bila sam silno iznenađena korištenjem totalnog mraka između scena (popularno zvanog “pali-gasi režija”) što je vremenom postalo prilično iritantno…. Usput moram reći da sumnjam u održivost naznake 10+ jer djeci predstava uopće nije bila jasna i u kasnijem su ih razgovoru zanimali samo detalji pojedinih trikova.

Dakle, ima jedan grad i u njemu se sigurno nalazi hotel, ali ne znam bih li vam preporučila odlazak tamo!

Olga Vujović

Autorka je pozorišna kritičarka iz Hrvatske. Piše za www.kritikaz.com i na portalima wish.hr, fama.com.hr, virovitica.net. Članica je Hrvatskog društva kazališnih kritičara i teatrologa.

Fotografija iz predstave: Milana Milovanov 

Mladi kritičari: "Hotel"

"Sviđa mi se predstava „Hotel“ Gradskog pozorišta lutaka Stara Zagora iz Bugarske. jer se vidi da su glumci (Ana-Valeria Gostanjan, Biljana Rainova, Ljubomir Želev) i reditelj Ljubomir Želev uložili jako mnogo truda da stvore magiju na sceni. Mislili su na svaki detalj i dobro ga uvežbali. Nisam u potpunosti razumeo radnju predstave. Međutim, dopala mi se magija, naročito mađioničarski trik kad dim izlazi iz ruke i kad žaba izbacuje dim iz usta. Od lutaka mi se najviše dopao jelen. jer je nastao od lampe i stolice, što nisam očekivao. Mislim da je glumica bila izuzetno vešta, naročito kada se popela na luster. Ovu predstavu bih preporučio deci starijoj od sedam godina. jer nije previše strašna, iako je često mrak i nekada atmosfera deluje zastrašujuće."

Stefan Zorić

Ljubomir Želev: Prva ljubav zaborava nema

Ljubav na prvi pogled i sve ono što se događa u prvim trenucima tog pogleda bili su povod za nastanak predstave "Hotel", koja nam je na Novosadske pozorišne igre stigla iz Bugarske, preciznije iz Državnog pozorišta lutakara u Staroj Zagori.

Bugarski lutkari demonstrirali su razne sposobnosti, od akrobatike, lutkarenja, plesa, baleta, pevanja do mađoničarstva, a upravo mađioničarski trikovi bili su najzanimljiviji tokom razgovora posle predstave. Deca su pošto-poto htela da saznaju kako su nastali. Imala su, naravno, o razna pitanja, a na jedno od njih - koji bi im savet dali za prve ili neke nove buduće glumačke korake, bugarski umetnici rekli su da treba stalno da uče i probaju bez straha od greške.

Od direktora starozagorskog teatra Darina Petkova saznali smo da je ovo prvi put da deca gledaju ovu predstavu, jer se ona u Bugarskoj igra za odraslu publiku. Petkov je istakao da je dirnut iskrenim sjajem u očima najmlađe publike. 

Ljubomir Želev, autor teksta i reditelj predstave, rekao je da su ga za predstavu inspirisali slikari nadrealisti – prevashodno Dali i slikarka Remedios Varo. Priznao je da se od cele ekipe predstave, u kojoj su još Ana Valerija Gostanjan i Biljana Rajnova, on najviše puta zaljubio na prvi pogled i da je tako najviše doprineo stvaranju materijala za ovu predstavu.

278837306 10222310178727993 1898561113559384398 n

 Kakve priče volite da pričate deci u Bugarskoj i odraslima koji su uspeli da sačuvaju dete u sebi?

Volim da pričam priče o magiji, ljubavi i veri u bolji, magičniji svet, priče u kojima svet može i da stane na sekund, ali da i tada sve bude ok. Samo treba imati volje.

Kako izgleda pričati takve priče u vremenu u kojem živimo, koje nije baš tako blagonaklono prema nama?

Teško jeste, ali kod mene je ovo lična priča. To je priča o mojoj prvoj ljubavi, koja nije bila uspešna, ali sam prošao kroz to i našao drugu.

Kako pronalazite ljude s kojima radite u teatru? Jesu li to uvek isti ljudi, ili svaki put nalazite nove?

Imam nekoliko ljudi s kojima volim da radim, studirali smo zajedno na Nacionalnoj akademiji, ali uvek tražim i nove ljude. Prvo ih gledamu  oči i važno mi je da sa njima imam normalan, stvaran razgovor. Onda ih gledam na sceni i procenim da li su za predstavu.

Hotel može biti metafora za naše skrivene tajne, koje smo zaključali i u sebi zakopalii...

Tačno. Hotel ima mnogo soba, a u svakoj su različite tajne – pohranjene su naše emocije i energija, koja se onda povremeno izliva i to samo kad odlučiš da je otključaš. Samo tako - iskrenošću. možeš osvojiti publiku.

Da li je moguće da jedan glumac sakrije nešto od spoljnog sveta?

Nije. Ako sakriješ, ljudi će osetiti. Zato - ne skrivaj.

Šta ste večeras osetili u kontaktu s publikom koja vas je gledala, prvi put su u njoj bili tako mladi ljudi?

Bila je drugačija energija, oči su im bile čiste i bistre, pitali su divna pitanja, direkna. Odrasli ljudi postavljaju previše pitanja, možda treba prvo osetiti, pa tek onda pitati.

Jesu li ljudi potpuno izgubili tu veštinu da osećaju?

Jesu...

 Ima li neke nade za nas u tom smislu?
Ima. Ja je imam. Čarli Čaplin je rekao da moraš da osećaš više i da ne razmišljaš mmogo. Think less, feel more.

Snežana Miletić

Foto glumca: Milana Milovanov

 

 

 

 

 

 

 

Pesnik Domanović, Novosadska TV i Novosadske pozorišne igre

Pesnici su tu da pokušaju da vrate nešto od onog sveta u kojem nismo bili potpuno izdresirani kao danas. O tome je za Novosadsku TV govorio pesnik Duško Domanović povodom  promocije svoje knjige "Dan kao naručen", koja je održana u okviru pratećeg programa Novosadskih pozorišnih igara. 

Kritika by Olga Vujović: Glasovi iz davnina

Olga VujovićZagovornici teorije o svemirskoj povezanosti svih pojava (lokalni primjer: „zamah leptirovih krila u Pekingu izazvat će povjetarac na Petrovaradinskoj tvrđavi“) će, potpuno nesvjesni peripetija oko dogovaranja predstava, zaključiti da su organizatori programa 3. Međunarodnog festivala profesionalnih pozorišta za decu i mlade “Novosadske pozorišne igre“, Novi Sad (8-15. 5. 2024.) odlučili u istom danu (10. 5.) staviti predstave koje se bave nekim dalekim vremenima: „Ja, Sizif“ autorice i redateljice Veselke Kunčeve u produkciji Lutkarskog laboratorija, Sofija (Bugarska) i „Hic sunt dragones“ u režiji Pavela Štaurača i produkciji Divadlo „Continuo“ iz Malovica (Češka).

Dobro poznati antički mit o Sizifu, čovjeka kojeg su grčki bogovi osudili na vječni uzaludni posao (kada teškom mukom donese kamen na vrh brda, ovaj mu se odkotrlja u podnožje i on ga iznova tegli na vrh), postao je metafora za uzaludno obavljanje nekog posla. U svojem filozofskom eseju „Mit o Sizifu“ francuski pisac Albert Camus je u Sizifu predočio arhetip apsurdnog junaka koji nastoji ne gajiti iluzije o svojem besmislenom položaju, ali se trudi boriti protiv okolnosti. Glumac Stefan Dodurov je vješt animator (vrlo pažljiv prema lutakama, čije su glave od papier machea pričvršćene na njegove nadlaktice ili noge i koje ostaju sačuvane usprkos njegovim dinamičnim pokretima) koji lutku doživljava ravnopravnom i s kojom je često u neobično dirljivom odnosu (kada ga lutkina glava nataknuta na vrh prsta tješi uz poljupce). Mada su mnoge situacije (osobito gdje se isprepliću zatamnjenja i glasno disanje) doista vrlo upačatljive (dizajn Marijeta Golomehova, muzika Hristo Namlijev) nisu uvijek niti prepoznatljive, niti razumljive , ali to bih pripisla režijskoj zamisli i pristupu, a nikakako ne izvođaču. 

JA SIZIF2

„Tamo su zmajevi“ (lat. hic sunt dracones) je oznaka kojom su srednjovjekovni kartografi označavali neistraženi, nepoznati i samim time opasni teritorij (kojeg će netko kad-tad otkriti i opisati), pa onda napomena izvođačica (Sara Bocchini, Katerina Šobanova, Ludmila Ješutova, Diana Khwaja) da su pet mjeseci propitivale žensko tijelo, smatrajući ga neistraženim područjem, gotovo doslovno opravdava naslov predstave (inače je prilično bizarno). Najsnažniji učinak ove predstave na publiku (mene svakako) jest vizualan (scenografija i dizajn lutaka Pavel Štaurač i Helena Štauračeva, kostimi Helena Štauračeva), jer se u pomalo plesnoj maniri (glazba Jakub Štaurač) izmjenjuju prizori dijelova ženskog tijela (u duhu nadrealističkog slikarstva). Dinamična izmjena prizora ne ostavlja vremena za razmišljanje o viđenom, a prekrivanje crvenim kaputima preko glave (jednako zastrašujuće i komično), gradnja glava od gline, s nasumično kreiranim licem (jezivo ubadanje prsta u glinu kako bi se izdubile oči) ili najstrašnija ( i ujedno najljepša) scena slaganja udova (uz glavu) u osvjetljene kutije (kao za neki transport), izaziva nelagodu oko onoga što nam se dešava danas i strepnju za skoru budućnost.

Hic Sunt Dracones 1

Moram iskreno reći da sam ostala zbunjena nakon predstave, jer nisam u dovoljnoj mjeri uspjela „pohvatati“ sve komponente, ali činjenica da danima razmišljam o predstavi daje mi naslutiti da ću jednom „povezati sve konce“. A nije li važnija ona predstava koja nas tjera na razmišljanje od one nakon koje odlazimo razdragani?!

Olga Vujović

Autorka je pozorišna kritičarka iz Hrvatske. Piše za www.kritikaz.com i na portalima wish.hr, fama.com.hr, virovitica.net. Članica je Hrvatskog društva kazališnih kritičara i teatrologa.