Glumac Nemanja Oliverić deda je u predstavi “Hajdi”. Priču koja miluje svako detinjstvo izvelo je Pozorište “Boško Buha”, a dirljivim aplauzom ispratile su je ručice brojnih mališana. Dok se rasklapala scenografija u kojoj smo pratili dogodovštine ove devojčice sve dok se nije skrasila u okrilje dedine ljubavi, upriličen je ovaj razgovor sa glumcem Oliverićem. 

Kad su roditelji prestali da pričaju priče svojoj deci? Kad se desio taj kratki spoj?

Nisu prestali, evo i ja sam roditelj, nisu prestali. Priče su nešto najbolje što možete preneti deci, nešto najbolje što možete da radite s decom. A još je bolje ako smišljate svoje priče i dopustite njima da budu kreativni, da nauče šta je priča, kako ide njen početak, to da ima razradu, zaplet i rasplet u vidu kraja, a ako još izvuku neke pouke iz toga, onda je to prava stvar. Tvrdim da pravi roditelji nisu prestali da pričaju priče.

Šta pričati deci posle svega što se nedavno dogodilo u Beogradu? Šta im reći?

Najiskrenije im treba pričati i objasniti, šta je bilo, šta se desilo, govoriti istinu i biti tu za svako njihovo pitanje i problem. I tako im dozvoliti da procesuiraju sve to, kao što to činimo i mi odrasli.

Koje su teme važne kada su u pitanju deca koja dolaze u vaše pozoritše?

Imali smo jedan period kada smo jurili da zabavimo decu, a čini mi se da to nije pravi put. Mislim da deca vole emocije, vole da osete nešto i “Hajdi” je predstava koja je to vratila u naše pozorište. To je prava priča za njih, a prava priča je ona koja ih dira, s kojom se poistovećuju i uče iz nje, bez obzira je li srećna ili tužna – jer nekada je tuga lekovita. Tuge treba da bude i u pozorištu da bi je deca doživela, razmišljala o njoj, bila pripremljena za nju u životu. Važno je i da znaju da naprave razliku između tuge i sreće, i da se bore za svoju sreću.

Na ovom Festivalu se dosta razgovara o tome kako decu tretiramo, da li ih doživljavamo dovoljno ozbiljno i ravnopravno, što jedni smatraju važnim, dok drugi tvrde da ne dopuštamo deci da budu deca, da ih preterano i prebrzo guramo da odrastu, Istina je verovatno negde na sredini, a šta vi kažete?

Mnogo stvari danas određuje našu decu. Fokusirani su na mnogo strana i mnogo stvari koje mi nismo imali. Mi smo imali dve solucije: da budemo napolju i da budemo unutra, ali to se uvek svodilo na jedno: da smisliš igru, da uživaš u njoj i da se zabaviš. A danas imamo sve i svašta za njih, imamo i velike ambicije roditelja koje decu bacaju na hiljade i hiljade aktivnosti, na kojima oni treba ne samo da se snađu, nego da budu jako uspešni, najbolji, briljantni. A nisu svi genijalni. I šta se desilo s prosečnom decom? Kad se tome doda internet koji ih lansira u svaki kutak zemljine kugle, na kojem im je sve dostupno, njihov mozak se ne zadržava, samo preleće, lista... Oni samo preleću preko svega tražeči jače senzacije. Sećam se da su i nama roditleji govorili da je nešto što je tada bilo novo – bezveze, a sećamo se istovremeno i kako je nekada bilo lepo igrati se napolju: pekli smo kukuruz, pravili loptu, ali ovo je drugo vreme, vreme naše dece. Moramo im biti oslonac i moramo ih podržavati u svemu.

Skloni smo često da se krijemo iza nemanja vremena, sistema, ovog vremena, pravdamo se tako zašto ne provodimo više smislenijeg vremena sa njima... Postoji li neki zejdnički imenitelj oko kojeg bismo se morali okupiti i ujediniti?

Postoji, naravno. Uvek je postojao. To je ljubav. To je početna tačka svega, i života, a znamo kako život počinje. Mora da postoji ljubav koja prerasta u jednu vrstu odgovornosti prema drugoj osobi, deci, partneru... Dete koje oseća ljubav, koje ima ljubav i prima ljubav, rado je daje i deli, jer zna šta je ljubav. Dete koje nema ljubav, traži je. E sad, različiti su načini da je pronađe. To može biti i agresija, potreba da budeš u centru pažnje, ali tu mi moramo da radimo, delamo i nema izgovora. Mi moramo da stvorimo jezgro ljubavi u porodicama i van njih i da, bez obzira jesmo li mi nekoj zajednici složni ili nismo, deca ne smeju da trpe. Sve je stvar priče i dogovora, razumevanja i tolerancije.

Snežana Miletić

Niz radoznalih upitnika čeka autore predstava i ovogodišnjih Novosadskih pozorišnih igara. Pripremili su ih mladi kritičari iz Dramskog studija Pozorišta mladih koji su verna publika i ovogodišnjih igara. Uz pažljivo oko svojih pedagoga, glumica Slavice Vučetić i Nede Danilović, te voditeljku Okruglog stola mladih kritičara Divnu Stojanov, oni uče sve ono što im pomaže da dobro razumeju jedno pozorišno delo. Autori predstava koje gledamo moraju ozbiljno da se pripreme za niz radoznalih upitnika koje su im pripremili i narednih dana...

Svaki festival osmišljava se s idejom da se sretnu i vide najbolja, najnovija i najaktuelnija dela ljudskog uma. To je mesto upoznavanja, razgovora, razmišljanja, ukrštanja stavova, ali i mesto spajanja i radosti druženja. U pozorišnom klubu atmosfera je upravo takva... Ansambli koji ovih dana dolaze u Pozorište mladih dragi su gosti domaćinske glumačke ekipe koja ne skida osmeh s lica:  Mihajlo, Slavica, Neda, Sloba, Saša, Kristina, Jelica, Aleksa, Sanja, Ivan, Emilija, Ervin, Marija... Da sve bude na vreme, bez tenzija i najbolje moguće brine crveni festivalski tim: Sava, Ivana i Lola, a da sale budu pune Radmila i Ruža. Svi zajedno rade na tome da se o festivalu čuje i počuje daleko, daleko do Izraela, Makedonije, Hrvatske, Nemačke, Crne Gore, Mađarske, Bosne i Hercegovine, odakle dolaze ovogodišnje predstave... U Ignjata Pavlasa svi smo svakog dana festivala koji traje i 15. maja...

Centralnoevropski plesni teatar iz Budimpešte stigao je na Novosadske pozorišne igre sa Šekspirovim "Snom letnje noći”: projekat (radovi u toku), plesnom predstavom u kojoj su igrom i asocijacijama plesači raskrinkavali emocije i stanja. Svašta se dogodilo pod okriljem sinoćne ivanjske noći u sadejstvu budimpeštanskih plesača – prštale su želje, čežnja, svetlost, ali i mračni svetovi čoveka kad u njemu svetlost pobedi mrak. Posle predstave govorio je Laslo Madi, umetnički savetnik ove trupe...

Šta Šekspir znači danas mladima, kako ga razumevaju?

Želeli smo da im pokažemo razne slojeve Šekspira koji nose razne asocijacije. Nismo želeli da im bilo šta šekspirijansko sažvaćemo i predamo kao nasleđe, već da dođemo u to stanje da oni budu kadri da razmišljaju kroz ples, a ne samo da tek tako plešu.

Idu li mlađi Budimpeštanci u pozorište?

Naše iskustvo je da mladi sve ređe ulaze u pozorište. Recimo, mladi se sa Šekspirom susreću u srednjoj školi, ali su priče iz Šeksipirovih drama izmešane s ostalom lektirom i nemaju dovoljno prostora, tako da ono što bi nam Šekspir želeo predati kao znanje i iskustvo ne izlazi na površinu. Današnji mladi nemaju kontakt s njim. a mi smo želimo da osvestimo taj kontakt i važnost te vrste konekcije, da ih kroz ples uputimo u taj svet.

Kako mladima otvoriti srce za pozorište, kako ih zainteresovati za priče iz stvarnog života?

Pretežak je odgovor na to pitanje jer ga nema. Mi, pozorišni ljudi to nikako ne umemo da rešimo, bar ne stopostotno. Imamo, recimo, neke predstave u kojima publika postaje deo naše trupe. Oni plešu sa nama. I ova predstava ima jednu takvu varijatnu gde ih uvlačimo u scenska dešavanja. Posle predstave imamo razgovor sa dramskim pedagogom koji se bavi baš njima, njima koji se specijalizovao za komunikaciju s mladima. Mislim da su takvi razgovori važni jer pomažu da napravimo dobru predstavu koja je razumljiva za mlade. Veoma ih je važno, ne samo odvesti ili privući u pozorište, nego ih naučiti da ovladaju rečnikom pozorišta, pozorišnih znakova jer samo tako mogu tačno da čitaju pozorište. Jer bez toga neće ništa razumeti i pozorište im neće biti zanimljivo.

Snežana Miletić

Nije svet mesto samo za čoveka, i drugi bi da žive, čoveče, shvati to. O tome govori i vapi predstava “Mogućnost zabavljanja kod ptica” Bitef teatra - o budućnosti, zrncu nade i opomene na ovom našem Ostrvu beznađa zvanom planeta Zemlja. Predstavu, koja je nastala prema tekstu Tijane Grumić, režirao je Nikola Isaković, a nešta slično do sada novosadska deca nisu videla. Oko njih su leteli dronovi, usisivač je pričao, ekran računara hodao, sijalice se palile i gasile same, čula se neka lekovito lepa muzika... O tome kako je nastala “Mogućnost zabavljanja kod ptica”, koja govori o apokalipsi kojoj stremimo, a koja nam posle tragedije koja se 3. maja desila u Beogradu, izgleda tek kao nada i opomena pred isključenje, govorila je Tijana Grumić...

Kako očovečiti čoveka, kako ga humanizovati, ili rehumanizovati, o tome govori i vaša predstava, o tome govorimo ovih dana, zbunjeni i prestravljeni onim što se desilo u Beogradu 3. maja?

Dati mu priliku da bude s drugim ljudima, da deli vreme s njima, da deli ljubav, podršku, saosećanje i da pristustvuje pričama koje ipak daju nadu.

Kako deci pričati priče, to smo se pitali i pre 3. maja, a evo još više i glasnije se isto pitamo sada? Kako im pričati priče u pozorištu?

Na najozbiljniji mogući način. Često postoji ideja kod stvaralaca da treba podilaziti deci, da im treba na neki, možda specifičniji način govoriti o temama... Ja zapravo mislim da oni zaslužuju jednaku ozbiljnost koliku zaslužuje i ta neka odrasla publika. Tako im treba pristupati. Deca razumeju nekada i više nego što im objektivno dajemo kredita za to. I u tom smislu verujem da i pozorište za decu mora da priča s decom kao da su nam ravna. Jedino tako ćemo doći do nekog dijaloga, negog timskog rada, samo tako ćemo da razumemo šta je njima potrebno i šta im je važno.

Kako ste vi uopšte došli na ideju za ovu predstavu? Zapanjujuće je kakvih tu sve asocijacija ima, čega ste se setili, šta je sve učitano na scenu...

Reditelj Nikola Isaković imao je ideju da radi nešto što je u formi pozorišta objekta. To je podvrsta lutkarskog pozorišta u kojoj se koriste objekti, a Nikola je hteo da koristi odbačene objekte, neke kućne aparate koji više nemaju upotrebu i namenu, nego su odbačeni kao neki škart, otpad, Od samog početka sam znala za to, za formu, međutim reditelj je insistirao da je jako važno da ne pišem uzimajući to u obzir, već da pišem priču koju će pričati ljudi, o ekološkoj katastrofi i nepogodama koje su zadesile ovaj sve, a koje smo na razne načine prouzrokovali mi ljudi. Reditelj je insistirao da zadržim svoj autentični jezik i poetiku, ali da probam da ispričam priču o ekologiji. Dopala mi se ideja da pišem monologa koji će na koncu izgovoriti možda usisivač. Tako se rodila ova predstava, u konstrastiranju neživih objekata koje su kroz lutkare dobili život. Tako je nastala predstava koja govori o tome da ovaj svet nije samo za čoveka stvoren, nego da on na njemu mora da živi sa životinjama i biljkama, i raznim organizmima, da smo tu u suživotu, a ne da je sve podređeno nama – čoveku.

Jeste li tokom rada na predstavi imali kontakte s decom i roditeljima?

Imali smo u nekoliko faza otvorene probe, na koje smo dovodili decu različitog uzrasta, kao neku fokus grupu, da vidimo kuda idemo, da li idemo u dobrom smeru. da li to komunicira s decom. Bilo je i osnovaca, dece iz srednje škole, studenata, kolega i svi su jako intenzivno reagovali na razne delove predstave. Deca su, npr, bila iznenađena pričom o kokoškama i tome kako su se one nekada gajile, a kako se gaje danas i kako to meso dolazi do njih u vidu čiken nagetsa. Odrasli su se vratili u neka autentična sećanja koja današnja deca možda neće imati. Ja sam, npr, imala babu koja je živela na selu i gajila stoku. Gledala sam životinje koje su živele u nekom drugačijem, humanijem okruženju, dok smo danas svedoci da se te životinje uzgajaju na nehuman način. U toj masovnoj proizvodnji koristi se genetska selekcija, životinje se tove ko zna čime, sve je nezdavije... U predstavi postoji više aspekata naše ekološke nesvesti i svako nalazi nešto što je njemu važno. Ova predstava nije samo za mlade, nije ni za decu. već za svakoga ko tu nešto može da pročita.

Pozorište je ogledalo društva i života, to se često ponavlja. Život je, međutim, postao dramatično intenzivan i pitanje je sada da li pozorište može da objasni sve to oko nas što se dešava, da pomogne da to razumemo?

Pozorište to stalno pokušava, ali nekad ga život demantuje, potpuno nadjača i poništi. Neke stvari oko nas su tako strašne i velike, da, kada bismo ih stavili na scenu, one ne bi bile uverljive. Mislilo bi se da smo previše maštoviti, da se to ne dešava. I često je tako, ne samo u ovom trenutku, iako tome nažalost sada svedočimo. Ali, isto tako mislim da je zadatak pozorišta da preispituje te pojave, objašnajva ih, te na kraju i da pruži utehu i nadu. Mislim da je lepota pozorišta u tom živom kontaktu koje pozorište ima, koje, npr, film nema na taj način. To je ono dragoeno što pozorište daje, a drugo su nada i uteham, i domaštavanje sveta koji je bolji od onog u kojem živimo.

 Snežana Miletić

Jedan strašni lav s jednog crteža, a nastao zapravo iz slova koje je tako znalački slagao veliki Duško Radović, bio je inspiracija reditelju Nikoli Bundalu da u Banjaluci, u Dječejm pozorištu RS ispriča priču koja počinje rečima: “Bio jednom jedan lav”. Pričajući o tome kako je njihova priča prohodala scenom, mladi reditelj je progovorio o svim našim strahovima i brigama, ne samo onima koje muče svako detinjstvo, nego i živote posle toga, a govorio je i o važnosti toga da se svaka posebnosti svakog čoveka oko nas prepozna, uvaži i neguje.

Šta vam je bila početna ideja koju ste hteli da razvijete u ovoj predstavi i kažete deci?

Počeli smo od crteža strašnog lava, a inspirisani smo pesmom. Zanimalo nas je zašto se uvek, kada se god govori o toj pesmi, taj lav zamišlja strašnim? Da li je on stvarno strašan, ili ga je društvo napravilo strašnim? Mi ljudi obično, kada vidimo nešto neuobičajeno i drugačije, nešto nesvakidašnje, uvek tome dajemo neki negativni predznak i to tako ostane gotovo zauvek. I tako, lav koji uopšte nije strašan, već poseban, ostane strašni lav. Retko ko pomisli da je taj lav možda samo nesnađen. Mi smo krenuli upravo od te premise, da je taj “strašnost” lava ono dete u nama, neki talenat, neko kreativno iščašenje iz sistema, da je strašni lav to kad si malo drugačiji. I onda smo odlučili da lava kao takvog posmatramo u raznim situacijama: u prirodi, društvu, gradu, na raznim mestima kako se on snalazi, kako on iz najbolje namere dobija etikete. Išli smo kroz stihove koji nisu uzrok, nego posledica.

Može li se definisati, ko je za današnju decu strašni lav, ili šta je on?

Ne bih imenovao neku ličnost, niti neki fenomen. Ta “strašnost” je svaka neobičnost ili nesigurnost koju mlada osoba ima, bilo da je nešto fizički, da su to neka interesovanja koja nisu uobičajena. Strašni lav je ono što nas čini dugačijima i mislim da je to lepota.

Kako mlad čovek, koji nema mehanizam kao odrastao, mada nekad nema ni on, da uspe u tome da ta neobičnost ne postane krst u njegovom životu? Šta smo mi odrasli dužni da uradimo da oni uspeju u tome?

Moramo imati svest da moramo da im pomognemo. To je ono najvažnije, a čim imamo svest o tome, onda ćemo, svako na svoj način, svojim sredstvima, naći kako to i da ostvarimo. Mi na tome treba da radimo, da ih osnažimo, a ne deca. Ona još nemaju svest o tome, iako su prepametna i vladaju raznim tehnologijama, ali još nisu emotivno ovladali svim onim čime moraju da ovladaju tokom sazrevanja. Ovom predstavom pokušali smo da ih naučimo da uoče onog pored sebe, da vide njegove potencijale i da im se raduju, da i sami urade da oni dođu do izražaja. Kada preoznamo kvalitete jedni u drugima, i kada tako jedni drugima pomognemo, bićemo i bolji ljudi

Jesu li deca bolja od nas, ili, svesno ili nesvesno preuzimaju matrice koje im, opet svesno ili nesvesno, namećemo?

Jesu bolja, ali svakako da preuzimaju i matrice svojih roditelja, što opet zavisi od roditelja, kako se oni nose sa svojim matricama. Kada pravimo predstavu za decu, mi na neki način komuniciramo i s roditeljima, obraćamo se i njima jer prenosimo poruku na više nivoa. Npr. predmeti koje koristimo u predstavi namerno su tako neki koji su odbačeni, seknd hend, jer je poenta da kažemo da svako ima pravo da mašta, da svako ima neki potencijal, neotkriven, a na nama je da ga uočimo i rasplamsamo. Bitno je da deca poveruju u beskrajnost mašte, da imaju veru u tu maštu.

Ima li pozorište za decu dovoljno mašte da bude toliko kreativno i dovoljno važno u odnosu na internet koji čula uzbuđuje na nesagledive načine?

Tragam za tim odgovorom, mlad sam, tek sam počeo da radim, izašao sam iz škole. Tragam za tim odgovorom, jer mislim da on postoji. Pozorište postoji više od hiljadu godina, na istoku još i duže, ljudi dobijaju Ljudi tolike godine imaju potrebu za njim...Pozorište traga, greši, ali i uspeva da probudi nešto u ljudima, a svako od nas je bar jednom u životu tamo doživeo nešto što nigde drugde nije. To je plamen za kojim tragamo.

Da li kao mlad umetnik imate odgovor na pitanje koje ovih dana svi postavljamo - šta da govorimo deci posle onog što se 3. maja dogodilo u Beogradu?

Veoma, veoma me pogodila ta tragedija. Kao i mnogi ljudi osetio sam se bespomoćno i prestravljeno zbog tog stradanja. Ali, osetio sam i bes zbog kakofinije koja je nastala na mrežama i u medijima. Posle užasa u školi možemo samo da se pomolimo za duše te dece, da zastanemo i ućutimo, pogledamo se. A nismo ni zastali, ni ućutali ni pogledali se, već smo počeli da pametujemo. Počeli smo da budemo glasni, da dajemo dijagnoze društvu, da svi sad znamo zašto se to desilo i šta je ovo bilo. A nije prošlo ni nedelju dana. Dajte da vidimo šta se tu desilo - jer svi smo krivi. Dajte da se saberemo i da vidimo možemo li popraviti stvari. Kod nas ovde je običaj da ljudi, kad god se nešto desi, sve izbace iz sebe ne razmišljajući o onom drugom pored sebe, koji je stradao, bljunu iz sebe sve bez obzira na posledice. To nije dobro. Previše se ljudi koji nisu kompetentni petljaju u nešto što je jako delikatno, u jedan veliki šok. Nažalost, moralo se desiti ovako nešto da bi se o tome počelo pričati o nasilju i agresiji. Još na prvoj godini bavio sam se nasiljem među mladima i neverovarno je šta sam sve saznao, kakva sve vrste nasilja postoje u školama. Razne stvari su dovele do toga i strašno je što se ljudi koji su plaćeni za to nisu pozabavili time. Da je sistem radio svoj posao, možda ne bismo došli do ovoga. Toliko je bilo indikatora da će negde eksplidirati, a nismo preduzeli ništa.

Možda bi trebalo napraviti neku kampanju o važnosti toga da se ljudi okrenu nečemu što ih tera da ostave telefone, odnosno da se tokom dana bar jednom povežu sa sobom umesto telefonom. Da se konektuju sa drugim ljudima. Možda zvuči donkihotovski, ali baš knjiga bi mogla da bude povod da se čovek diskonektuje iz svih konekcija...

Naravno da bi bilo bolje da se ljudi konketuju sa pričama uopšte. Priče razvijaju empatiju, maštu, kreativnost, razmišljanje, samo ne znam način na koji bi se to moglo promeniti, kako bismo ljude ubedili da se vrate čitanju knjiga.

A zašto ne čitaju reditelji i glumci. Čovek ima utisak da oni više ništa posle akademije ne čitaju, samo ređaju Šekspire, Čehove i Dostojevskog, drže ih se kao pijan plota. Napisa li iko išta više posle njih? Nije li to držanje za neku vrstu sigurnosti. Evo, u Banjaluci je fantastični Stevan Grabovac, napisao izuzetan roman “Mulat albino komarac”, banjalučki “Imprimatur” je objavio knjigu Slađane Perković “U jarku”, koja ima fantastičan dramski potencijal, to je potpuno Nušić 21. veka. I niko da se seti da ih postavi na scenu, u Banjaluci npr....

Slažem se da je to veliki problem, jer, kao da postoji katalog od ne znam koliko pisaca koji se stalno vrte u krug, a postoji toliko mladih savremenih autora, naših kolega koji izlaze s akademija, ne samo u Beogradu. Ali, sve je do reditelja i pozorišta. Neka im daju šansu, neka rizikuju, pa neka i pogreše... Pozorišta nemaju razumevanja ni toliko da im daju malu scenu za rad. Naši repertoari su Sterija, Nušić, Kovačević, za koje imam neizmerno poštovanje, ali ne možemo stalno njih postavljati. Tu su Biljana Srbljanović, Milena Marković, Tanja Šljivar, a gde su ostali? Dok sam studirao, doveo nam je profesor jednom jednog izvrsnog rumunskog redilelja iz Bukurešta koji postavlja samo savremene tekstove. Jedan od studenata ga je zamolio da nam prosledi neke od tekstova, a on je rekao – ne. On smatra da je više od 50 odsto rediteljskog posla traženje komada. Rekao nam je da je naša obaveza da, čitajući te tekstove koji nisu postavljeni, tražimo i pronalazimo one s kojima ćemo se povezati i tako otkriti svoju temu, novog psica, novo štivo, novi ugao.

Snežana Miletić

Ovogodišnje Novosadske pozorišne igre u žiriju imaju tri gracije koje će pažljivim okom procenjivati predstave. Kostimografkinja Milica Grbić Komazec, glumica i rediteljka Maja Lučić i novinarka i teatrološkinja Olivera Milošević ovih dana nerazdvojno su društvo na obe scene Pozorišta mladih. 

Poučna, razigrana i brza, likovno zanimljiva i muzički upečatljiva, takva je bila “Koza na sudu u Višnjoj gori”. Predstava Slovenačkog narodnog pozorišta Celje upoznala nas je sa šest spretnih glumaca, a među njima bio je i Urban Kuntarič. Umoran, ali zadovoljan reakcijom publike govorio je nedugo posle duuugog aplauza, o tome kako komunicirati s publikom danas, posebno mladom, zašto su komedije tako skrajnute i potcenjene i tome kako smo, čak i na nivou porodice, opšte dobro zamenili za individualizam...

Kako se danas treba obraćati mladoj publici?

Za svu publiku, posebno za mladu, važno je da ih ne potcenjujete, da im daješ nešto što im je lako da gledaju, ali im kažeš važne stvari. U našoj predstavi to je napravljeno tako što smo sve ubrzali, u ritmu generacija kojima je namenjena: ide brzi red priče, narativa, onda ide neka šala, štos, pa muzika, pa onda opet poput fila, priča, šala... Mladi su navikli na tiktok brzinu, ne priznaju ništa sporije. I ovo je jedan od načina da im se približite, da ih uvedete u ono što zapravo želite da im kažete. Morate smišljati način kako da im neke priče ispričate, njie im dovoljno samo ispričati ih. To je prosto tako, takvo je ovo vreme. Morate kombinovati nauk i komediju. Čini mi se da je komedija dobar način komunikacije sa njima. Ja volim komediju. Ona je uvek dobar način saopštavanja nečega o svetu.

A zašto su komedije tako skrajnute i potcenjene, sama ih struka potcenjuje i gleda podozrivo, i u pozorištu za decu, i u pozorištu za odrasle?

Ne znam. Sad smo u Celju imali festival komedije, imao sam podkast s najboljim slovenačkim komičarima. Složili smo se da je komedija podcenjena, da se ne radi dovoljno dobrih komedija, ali u suštini nismo shvatili zašto. Zaključi smo samo da je problem ovog teatarskog prostora to što bi svi da rade art, nešto da budu posebni, radili bi stalno neki savremeni teatar. Ali ja volim da se radi za široke narodne mase, što ne znači komercijalu ili neki loš teatar. Ljude vole komedije, vole da se smeju i lakše progutaju neke opasne stvari kroz komediju, koje drugačije ne bi hteli da čuju. Smeh je ono što nas spaja i fenomenalan je osećaj kada sam u punoj sali i svi se zajedno smejemo. To je tako katarzično i divno.

Šta vas deca pitaju posle ove predstave?

Ne mnogo, ali uvek su oduševljeni kozjim maskama, hoće da ih probaju, dopada im se jako kako pevamo.

Slovenačka narodna priča po kojoj je nastala predstava uči da razlikujemo dobro od lošeg, šta je potkupljivost, koristoljublje. Zašto se i u vremenu u kojem je sve mnogo lakše saznati nego, recimo u vreme kada su se deca vaspitava na narodnim pričama, mora stalno učiti toj razlici, ukazivati na nju, čak i zrelim generacijama. Život jeste brz, melje nas liberalni kapitalizam, pa ipak, kako smo se ipak tako strašno otuđili od dobra?

Problem je individualizam. Mi smo društvo individualaca. Samo ja, ja, ja, ja... I zaboravili smo na dobrobit zajednice, dobrobit društva. I to počinje već u porodici. U njoj počinje narušavanje jezgra tog zajedništva, zajedničkog dobra. Ako ta celina funkcioniše, tu deca mogu da dobiju sigurnost, samopouzdanje, hrabrost, radost, radoznalost, dakle sve one vrednosti koje im pomažu da, kad izađu iz kuće u svet, i tamo šire to što su poneli iz kuće. Opremljeni tim vrednostima, oni neće zalutati, ali kako je to danas u samoj porodici narušeno, deca nemaju zdravu bazu, ni oslonac. Zbog konstantne presije nad ljudima, potrebe dokazivanja, zarađivanja, sve je pomereno i uzdrmano. Ja još nisam roditelj, ali ljudi koje znam, koji su roditelji već imaju problem da komuniciraju sa svojom decom, zbog telefona i interneta. To odsustvo komunikacije i svesti o potrebi i važnosti te komunikacije u stvarnom svetu čini ovaj svet otuđenim kakav danas jeste.

Kako se vi lično odupirete toj žurbi, presiji brzine, imperativu života u dve stvarnosti - realnoj i internetskoj? Kao glumac-morate upijati sve, a kao živo biće morate imati neku normalnu, sigurnu bazu...

Ja sam se oduvek spašavao sportom, vožnjom bicikla. I volim da čitam knjige. Predivna mi je izreka: onaj ko ne čita - živi jedan život, a onaj ko čita - živi sto. To su mi dve baze i one su dobre za glumca. jer ako živiš u knjigama sto života, možda ćeš moći neke da proživiš i u stvarnom svetu.

Snežana Miletić

Očarala nas je prva takmičarska predstava Novosadskih pozorišnih igara - “Ronja”, i njeni divni glumci iz skopskog Pozorišta za decu i mlade. Među njima i Nikola Nakovski. Gost našeg grada i festivala najboljih evropskih predstava za decu i mlade, koji se od 8. do 15. maja održava u Pozorištu mladih, govorio je o pobeđivanju predrasuda i divnom prijateljstvu koje se rodilo iz toga – čemu nas “Ronja” upravo uči, o tome kako treba razgovarati s decom danas - u pozorištu i mimo njega, kako ih naučiti nekoj novoj nežnosti, jer stara je očigledno izbledela, ili - očigledno - ne radi dobro svoj posao...

Čemu nas uči ta odvažna kćerka razbojnika Ronja? Šta deci govori ta priča, koje vrednosti im prenosi?

Govori o dve sukobljene porodice koje se mrze, o mržnji koja se prenosi iz generacije u generaciju, s kolena na koleno... Poznata priča, zar ne? Imamo to mnogo i često i u životu. Ovde kod nas, na ovim našim prostorima, ali i svuda u svetu. Svet uopšte nije operisan od toga. Svedoci smo tih mržnji. patimo zbog njih. Naši junaci Ronja i Birk su neka nova nada. Deca su ta naša nova nada, ona imaju priliku da razbiju loše stare tradicije i stereotipe koji su već jako urasli u kožu odraslih, pa i nas koji nismo baš stari. Deca nam otvaraju oči da smenimo neke navike, izmenimo ih, promenimo i pobedimo ako su loše.

Ovih dana u Srbiji, bili smo svedoci da jedno dete nije otvaralo oči odraslima tako kako vi govorite, nego nam je dodatno pokazalo da očigledno ne vidimo dobro i ne priznajemo neke stvari u našem društvu. Šta treba govori deci, šta im treba pričati, evo u pozorištu?

Moje iskreno saučešće svima onima čiji su najmiliji stradali. Mi smo u Makedoniji jako teško doživeli to što se dogodilo. Vrlo smo potreseni. Mi, kao radnici u kulturi, imamo već duže vreme problem kako da pokrenemo i održimo dečju pažnju. Njihova koncentracija je slaba i kratka, uopstalom, nije bolja ni kod nas odraslih. Nove generacije su danonoćno prikačene na internet, takoreći od rođenja i vrlo teško ih možete ubediti da im pozorište može dati neke druge senzacije, da im može pokrenuti adrenalin na druge, suštinskije načine. Mi u pozorištu konstantno imamo pritisak da tu magiju koju stvaramo, moramo da stvaramo na nekom novom nivou koji će njima biti interesantan i uzbudljiv, koji će im držati pažnju. Ta deca, prve neke stvari koje uče o životu – uče kod nas u pozorištu za decu, preko predstave i to je za nas, ne samo izazov, nego ozbiljna odgovornost. Mislim da više ne možemo, niti smemo da se lažemo, moramo se zapitati mi koji radimo u pozorištu kako svemu tome temeljno i ozbiljnije pristupiti. I ja sam bio dečak i klinac i tinejdžer, i ne tako davno prolazio kroz razne teškoće odrastanja, kroz buling, ali, s bitnom razlikom, meni nije toliko bilo dostupno to magično i tragično polje slobode zvano internet, ta blagodet našeg vremena koja je ujedno i veliki monstrum ako se otme kontroli onoga ko ga konzumira.

Očigledno je da se, posebno mi ovde na Balkanu, moramo početi učiti i nekoj novoj nežnosti, nekoj novoj komunikaciji koja će emotivno osvestiti ljude. Paradoksalno je da smo posle svega što se ovde dešavalo, tako bezosećajni. Šta smo to pogrešno učili? 

Jesmo, sve smo bezosećajniji, i mi odrasli, i deca. To se jako vidi i oseća. Deca se navikavaju da žive u nekom ignoru, mnogo prepuštena i sama sebi. Pravdamo se finansijama, dnevnim sluđivanjem, brzinom života, ali sve je to izgovor. Mora se naći vremena. Mi smo njih doveli na svet. Nismo ih pitali hoće li doći. Ne mogu da krivim roditelje, svako ima svoju priču i razlog, ali sve polazi iz doma, iz kuće. Po meni, to je baza. Ako tu dobiješ prave smernice, nećeš biti drugačiji ni van kuće.

Važno je i to koliko te puta neko od bližnjih pita kako si, kako ti je bilo u školi, na poslu, i to da te, umesto u streljanu, vodi u pozorište, park, na neko izletište...

Tačno, ali kad vodite svoje dete negde to ne sme biti tek puko “vođenje”, način da mu popunite vreme, da to odradite. Morate detetu približiti zašto je bitno da taj dečak ili devojčica vidi predstavu, zašto je važno da juri loptu po parku... Ta vrsta komunikacije je drugi nivo umetnosti i obrazovanja, i upravo dobijanje novih informacija na taj način je razotkrivanje novih mogućnosti, a ujedno i otkrivanje novih nežnosti. Mislim da je takođe veoma važno da i roditelji, i mi u kulturi, zapravo svi koji se bavimo decom, počnemo da imamo malo ozbiljniji pristup prema njima. Mi decu više ne gledamo kao decu. Mi od njih očekujemo da budu odrasli. Primećujem to kada pričam s decom posle predstava. Oni s nama pričaju kao odrasli. Pa i mi bismo isto tako morali da pričamo s njima, da ne bude ušminkavanja, nikakvog “pakovanja”, jer deca to vide, prozru vas. Često kažemo da su deca najiskrenija publika, ali to govorimo tako naivno, a to nije baš tako navino. I to je i blagodat ove naše glumačke profesije, da im se dopane i ne dopadne nešto, ali da se o tome priča. Da se ne završi samo na - dopalo mi se, nije mi se dopalo. Ne, već da se započne razgovor, da se zapitkuju, šta im se nije dopalo, zašto, šta bi menjali, da razvijemo neku diskusiju, da ne gledamo kroz roze naočare. U toj komunikaciji, u toj iskrenosti, moramo isto tako biti i vrlo pažljivi, jer to su deca. Ali moramo biti iskreni onako kako su oni prema nama, to moramo. I nikako da ih ignorišemo.

 Snežana Miletić

Putovanje kroz strahove

Naslovnu ulogu u predstavi “Koralina” igra Kristina Savkov, a celokupnu ekipu predstave čine: Neda Danilović, Slavica Vučetić, Jelica Gligorin, Saša Latinović, Slobodan Ninković, Aleksa Ilić, Darko Radojević i Aleksandra Lazin. Muziku, koju komponuje Lazar Novkov, uživo izvode: Aleksa Ilić, Darko Radojević i Aleksandra Lazin, dokje hor kompletna glumačka ekipa.Za knjigu Nila Gejmena, američka štampa svojevremeno je pisala da “još od vremena kada se Alisa stropoštala kroz zečiju rupu nije bilo putovanja tako veličanstveno neobičnog i zastrašujućeg” kao u ovoj knjizi. Sam pisac kaže da je knjiga nastala kada je strahovima koje nosimo iz detinjstva dopustio da se prošire na knjigu.

“Novosadske pozorišne igre”, novopokrenuti festival za decu i mlade koji je prvi put održan maja 2022. godine, okupio je izvanredne umetnike iz najšireg evropskog konteksta. Publika je imala priliku da vidi šta rade lutkari u Češkoj, kakvo je lutkarstvo u Slovačkoj, kako o svetu danas razmišljaju umetnici u Finskoj, kakvo pozorištu za decu i mlade stvaraju umetnici u regionu, te kakvo fantastično pozorište kreiraju ljudi u dalekom Sanktpeterburgu.

Prema oceni učesnika i novinara, “Novosadske pozorišne igre” pamtiće se po nekoliko odličnih predstava koje su redefinisale naše dosadašnje shvatanje umetničkog akta, prvenstveno zato jer su pomerile do sada poznatu lestvicu poimanja umetničkog stvaranja.

U tom rangu bila je, pre svih, fascinantna “Gerdina soba” Teatra Osobnjak iz Sankt Petersburga, u režiji Jane Tumina, koju je, malo je reći, ingeniozno odigrala fascinantna glumica Alisa Olejnik. Prve Igre pamtićemo i po zadarskom “Kafe kraljevstvu”, finskim “Nevidljivim zemljama”, kragujevačkom “Tihom dečaku”...

Mesec dana po završetku prvog festivala, na kojem su ostvareni neki izuzetni umetnički, ali pre svega ljudski kontakti, Pozorište mladih koje organizuje festival, počelo je pripreme za druge “Novosadske pozorišne igre”.

Pripreme su počele pozivom profesionalnim pozorišnim trupama da prijave svoje predstave za selekciju. Predstave selektuje direktor Pozorišta mladih Mihajlo Nestorović, prema čijoj je ideji i nastao ovaj festival.

Na “Novosadske pozorišne igre”, koje imaju takmičarski karakter, mogu da se prijave umetnici koji se bave različitim vrstama pozorišnog stvaralaštva za decu i mlade. Jedini uslov je - dobra predstava.

Kao organizator festivala, Pozorište mladih učesnicima obezbeđuje smeštaj i ishranu, te honorar za izvođenja, kao i putne troškove u ukupnom iznosu do 200.000 dinara.

Prijavni materijal možete preuzeti u prilogu.

Pozivno pismo

Invitation letter

Prijavni formular

Application form

Fotografije: Vladimir Veličković