Mladen Lero bio je očaravajući Adrijan Mol u predstavi "Tajni dnevnik Adrijana Mola", koju je druge večeri Novosadskih pozorišnih igara, u režiji Tanje Mandić Rigonat, izvelo Pozorište "Boško Buha".
Ovaj mladi glumac diplomac je beogradske Akademije umetnosti (bivša BK), iz klase profesora Milana Neškovića i Tihomira Stanića (Stanića je kasnije zamenio Nikola Rakočević). Publika ga je zapazila ne samo u teatru, već i u serijama “Nečista krv: greh predaka” i „Ubice mog oca”.
Nakon što su izveli predstavu, celu ekipu okupirala su deca Dramskog studija Pozorišta mladih, koja su iz rukava istresala gomilu najrazličitijih pitanja: Najintrigantnije je bilo ono oko poljupca viđenog na sceni: kakav je bio, je li bio težak, očekivan ili neočekivan, koliko se vežba... Među pitanjima bila su i: kako se uči tekst, da li su glumci tužni kad dobiju ulogu koju ne vole, da li je posao glumca težak, koje bi savete dali budućim glumcima, šta rade iza scene tokom predstave, zezaju li se ili pažljivo prate predstavu... Činilo se da je uživanje u postavljanju pitanja i davanju odgovora, koje je proteklo uz salve smeha, bilo obostrano.
Posle dece, došlo je na red da se postave i neka druga pitanja... Kakvi se dnevnici danas pišu - da li su tajni ili javni, kako se danas razumeju kulturološke razlike u situacijama odrastanja, koju bi reč trebalo ponovo potražiti u rečniku, jer je nestala iz našeg života i ponašanja i na koncu, kakva je uopšte budućnost za mlade ljude?
Pišu li se danas dnevnici, tajni ili javni po društvenim mrežama? Čemu oni služe?
Dobra je navika pisati dnevnik. Na taj način možemo da imamo neku retrospektivu stvari kroz koje smo prolazili. Jer, kad prolazimo kroz određene stvari, one nam se u nekom trenutku čine kao velike, ogromne, nepremostive i nerešive. Dok se događaju, mislimo da ćemo da ih preispitamo, ali onda na to i zaboravimo jer se događaju nova iskustva. Zato je pisanje dnevnika poprilično dobra stvar za razvoj čoveka. Ja nikad nisam bio redovan u tome, za to je potrebno malo discipline. Ponekad mi se činilo da je jako važno da ga pišem, a posle sam upadao u neka raspoloženja u kojima sam odbacivao ideju pisanja dnevnika, jer mi je to delovalo manje važno. Gubio sam volju, nisam imao motivaciju - a trebalo je da ih imam.
U predstavi se pominju kulturološke podele koje su nekada decidirano odvajale jednu grupu ljudi od drugih, po tome koju su muziku slušali, kako su se oblačili, ponašali, posle i kako su živeli i koje su vrednosti podržavali... Svet se danas toliko rascepkao u paramparčad da više ništa nije toliko snažno da bude zajednički imenitelj neke grupe... Kako se to sve vama čini?
Čini mi se da se nije rascepkao, već da je globalizacijom sve postalo isto. Stvari više nemaju da budu u odnosu na šta merljive. Nekoć je bilo manje sadržaja i informacija, pa su se ljudi grupisali na takve načine, a sada je prosto sva kultura - pop kultura, ako je to kultura.
Nama se zapravo zabava vrlo često podmeće kao kultura...
Pa da... Spektakl... Lepo kaže Hedžis (Kris Hedžis, autor knjige "Imperija iluzija: kraj pismenosti i trijumf spektakla", prim.nov.) - trijumf spektakla i kraj pismenosti.
S obzirom na to u kakvom svetu živimo i šta smo sve zaboravili da radimo - da budemo soliradni, empatični, osećajni za drugog, koju bi reč u rečniku trebalo potražiti koja bi nas prenula na nizbrdici? O jednoj govorite i u predstavi...
Ljubav je ključ, a ljudi su otuđeni jedni od drugih. Sve te stvari koje ste spomenuli posledica su otuđenosti. Imamo privid da je komunikacija dostupna svima, na svim delovima sveta i da to povezuje ljude jedne s drugima, a meni se čini da je to rezultiralo otuđenošću i da to podrazumevanje bliskosti koju možemo da napravimo putem društvenih mreža ili interneta nije dovelo do bolje komunikacije među ljudima, nego isključivo napravilo suprotno.
Kakva je situacija u Beogradu s predstavama za tinejdžerski uzrast. Ovde, u Novom Sadu, gotovo da ih i nema. Zašto niko ne razmišlja o tim generacijama?
Mislim da te scene za mlade, kako ih mi ovde najčešće zovemo, a imam malo iskustva na njima, jer igram “Dečaka s koferom” u “Radoviću”, gde sada radimo “Sjaj zvezda na plafonu”, imaju tu vrstu politike da gledaju koju vrstu predstava mogu najbolje da prodaju i onda im ta populacija o kojoj govorite nije zanimlljiva, jako ih je malo.
Na kraju predstave, posle niza duhovitih situacija i smeha, koji se čuo u publici, glumci uzvikuju rečenicu koja je neke u publici gotovo rasplakala ... Kakva je budućnost za mlade? Kakva je budućnost u zemlji u kojoj deca ubijaju decu...
O tome je nezahvalno pričati. Ja mislim da, ko god ima savesti i malo ozbiljnije i dublje pristupa stvarima, ima zadršku da o tome govori. I ja se ne bih osmelio da govorim o tome. A što se tiče budućnosti mladih, ja bih to malo rasteretio... Jer... Ne mislim da je u nekim drugim vremenima budućnost za mlade ljude bila bolja, ili da se bar tim mladim ljudima nije činila kao bolja. Ti problemi, kako Adrijanovi u osamdesetim, tako i u ovim našim vremenima, poprilično su univerzalni. Tehnološki bum je sigurno pomerio granice u društvu, ali mislim da su mladi uvek u problemu.
Snežana Miletić
Fotografije iz predstave: Vladimir Jablanov