Ljubav na prvi pogled i sve ono što se događa u prvim trenucima tog pogleda bili su povod za nastanak predstave "Hotel", koja nam je na Novosadske pozorišne igre stigla iz Bugarske, preciznije iz Državnog pozorišta lutakara u Staroj Zagori.

Bugarski lutkari demonstrirali su razne sposobnosti, od akrobatike, lutkarenja, plesa, baleta, pevanja do mađoničarstva, a upravo mađioničarski trikovi bili su najzanimljiviji tokom razgovora posle predstave. Deca su pošto-poto htela da saznaju kako su nastali. Imala su, naravno, o razna pitanja, a na jedno od njih - koji bi im savet dali za prve ili neke nove buduće glumačke korake, bugarski umetnici rekli su da treba stalno da uče i probaju bez straha od greške.

Od direktora starozagorskog teatra Darina Petkova saznali smo da je ovo prvi put da deca gledaju ovu predstavu, jer se ona u Bugarskoj igra za odraslu publiku. Petkov je istakao da je dirnut iskrenim sjajem u očima najmlađe publike. 

Ljubomir Želev, autor teksta i reditelj predstave, rekao je da su ga za predstavu inspirisali slikari nadrealisti – prevashodno Dali i slikarka Remedios Varo. Priznao je da se od cele ekipe predstave, u kojoj su još Ana Valerija Gostanjan i Biljana Rajnova, on najviše puta zaljubio na prvi pogled i da je tako najviše doprineo stvaranju materijala za ovu predstavu.

 Kakve priče volite da pričate deci u Bugarskoj i odraslima koji su uspeli da sačuvaju dete u sebi?

Volim da pričam priče o magiji, ljubavi i veri u bolji, magičniji svet, priče u kojima svet može i da stane na sekund, ali da i tada sve bude ok. Samo treba imati volje.

Kako izgleda pričati takve priče u vremenu u kojem živimo, koje nije baš tako blagonaklono prema nama?

Teško jeste, ali kod mene je ovo lična priča. To je priča o mojoj prvoj ljubavi, koja nije bila uspešna, ali sam prošao kroz to i našao drugu.

Kako pronalazite ljude s kojima radite u teatru? Jesu li to uvek isti ljudi, ili svaki put nalazite nove?

Imam nekoliko ljudi s kojima volim da radim, studirali smo zajedno na Nacionalnoj akademiji, ali uvek tražim i nove ljude. Prvo ih gledamu  oči i važno mi je da sa njima imam normalan, stvaran razgovor. Onda ih gledam na sceni i procenim da li su za predstavu.

Hotel može biti metafora za naše skrivene tajne, koje smo zaključali i u sebi zakopalii...

Tačno. Hotel ima mnogo soba, a u svakoj su različite tajne – pohranjene su naše emocije i energija, koja se onda povremeno izliva i to samo kad odlučiš da je otključaš. Samo tako - iskrenošću. možeš osvojiti publiku.

Da li je moguće da jedan glumac sakrije nešto od spoljnog sveta?

Nije. Ako sakriješ, ljudi će osetiti. Zato - ne skrivaj.

Šta ste večeras osetili u kontaktu s publikom koja vas je gledala, prvi put su u njoj bili tako mladi ljudi?

Bila je drugačija energija, oči su im bile čiste i bistre, pitali su divna pitanja, direkna. Odrasli ljudi postavljaju previše pitanja, možda treba prvo osetiti, pa tek onda pitati.

Jesu li ljudi potpuno izgubili tu veštinu da osećaju?

Jesu...

 Ima li neke nade za nas u tom smislu?
Ima. Ja je imam. Čarli Čaplin je rekao da moraš da osećaš više i da ne razmišljaš mmogo. Think less, feel more.

Snežana Miletić

Foto glumca: Milana Milovanov

Pesnici su tu da pokušaju da vrate nešto od onog sveta u kojem nismo bili potpuno izdresirani kao danas. O tome je za Novosadsku TV govorio pesnik Duško Domanović povodom  promocije svoje knjige "Dan kao naručen", koja je održana u okviru pratećeg programa Novosadskih pozorišnih igara. 

< class="mce-object mce-object-undefined">Zagovornici teorije o svemirskoj povezanosti svih pojava (lokalni primjer: „zamah leptirovih krila u Pekingu izazvat će povjetarac na Petrovaradinskoj tvrđavi“) će, potpuno nesvjesni peripetija oko dogovaranja predstava, zaključiti da su organizatori programa 3. Međunarodnog festivala profesionalnih pozorišta za decu i mlade “Novosadske pozorišne igre“, Novi Sad (8-15. 5. 2024.) odlučili u istom danu (10. 5.) staviti predstave koje se bave nekim dalekim vremenima: „Ja, Sizif“ autorice i redateljice Veselke Kunčeve u produkciji Lutkarskog laboratorija, Sofija (Bugarska) i „Hic sunt dragones“ u režiji Pavela Štaurača i produkciji Divadlo „Continuo“ iz Malovica (Češka).

Dobro poznati antički mit o Sizifu, čovjeka kojeg su grčki bogovi osudili na vječni uzaludni posao (kada teškom mukom donese kamen na vrh brda, ovaj mu se odkotrlja u podnožje i on ga iznova tegli na vrh), postao je metafora za uzaludno obavljanje nekog posla. U svojem filozofskom eseju „Mit o Sizifu“ francuski pisac Albert Camus je u Sizifu predočio arhetip apsurdnog junaka koji nastoji ne gajiti iluzije o svojem besmislenom položaju, ali se trudi boriti protiv okolnosti. Glumac Stefan Dodurov je vješt animator (vrlo pažljiv prema lutakama, čije su glave od papier machea pričvršćene na njegove nadlaktice ili noge i koje ostaju sačuvane usprkos njegovim dinamičnim pokretima) koji lutku doživljava ravnopravnom i s kojom je često u neobično dirljivom odnosu (kada ga lutkina glava nataknuta na vrh prsta tješi uz poljupce). Mada su mnoge situacije (osobito gdje se isprepliću zatamnjenja i glasno disanje) doista vrlo upačatljive (dizajn Marijeta Golomehova, muzika Hristo Namlijev) nisu uvijek niti prepoznatljive, niti razumljive , ali to bih pripisla režijskoj zamisli i pristupu, a nikakako ne izvođaču. 

„Tamo su zmajevi“ (lat. hic sunt dracones) je oznaka kojom su srednjovjekovni kartografi označavali neistraženi, nepoznati i samim time opasni teritorij (kojeg će netko kad-tad otkriti i opisati), pa onda napomena izvođačica (Sara Bocchini, Katerina Šobanova, Ludmila Ješutova, Diana Khwaja) da su pet mjeseci propitivale žensko tijelo, smatrajući ga neistraženim područjem, gotovo doslovno opravdava naslov predstave (inače je prilično bizarno). Najsnažniji učinak ove predstave na publiku (mene svakako) jest vizualan (scenografija i dizajn lutaka Pavel Štaurač i Helena Štauračeva, kostimi Helena Štauračeva), jer se u pomalo plesnoj maniri (glazba Jakub Štaurač) izmjenjuju prizori dijelova ženskog tijela (u duhu nadrealističkog slikarstva). Dinamična izmjena prizora ne ostavlja vremena za razmišljanje o viđenom, a prekrivanje crvenim kaputima preko glave (jednako zastrašujuće i komično), gradnja glava od gline, s nasumično kreiranim licem (jezivo ubadanje prsta u glinu kako bi se izdubile oči) ili najstrašnija ( i ujedno najljepša) scena slaganja udova (uz glavu) u osvjetljene kutije (kao za neki transport), izaziva nelagodu oko onoga što nam se dešava danas i strepnju za skoru budućnost.

Moram iskreno reći da sam ostala zbunjena nakon predstave, jer nisam u dovoljnoj mjeri uspjela „pohvatati“ sve komponente, ali činjenica da danima razmišljam o predstavi daje mi naslutiti da ću jednom „povezati sve konce“. A nije li važnija ona predstava koja nas tjera na razmišljanje od one nakon koje odlazimo razdragani?!

Olga Vujović

Autorka je pozorišna kritičarka iz Hrvatske. Piše za www.kritikaz.com i na portalima wish.hr i virovitica.net. Članica je Hrvatskog društva kazališnih kritičara i teatrologa.

O savršenom danu, koji je zaista bio "Dan kao naručen" Duška Domanovića priču donosi Korzo portal. Iz viđenja njegove urednice Bojane Karavidić. 

Predstava "Mala Frida" zagrebačkog Gradskog kazališta "Žar prtica", umesto u 11 sati, kako je prvobitno bilo najavljeno, počeće u 13 sati. Razlog promene termina igranja je današnja vest da u delu grada, u kojem se nalazi i naše pozorište, neće biti struje u periodu kada je prvobitno planirano da se predstava izvede. Izvinjavamo se publici zbog okolnosti na koje nismo mogli da utičemo. 

Šta znači biti dobar drug i dobar čovek, postaje li se to od palačinki, onih seoskih sa džemom, takozvanih “seljopalačinki” ili gradskih s eurokremom, takozvanih “gradopalačinki”? Šta znači "kazati nešto nekome u brk", sme li se bežati iz škole, sa časova - pa makar u biblioteku i pozorište, zašto su važne izmišljene reči poput “najveliki ljudi” i ko ih sme izmišljati, kako lako naći Svrljig koji se nalazi na putu ka Kini, levo od semafora, ali i kako se leči “mnogobolja” i da li se petice mogu kupiti - da li je to moguće ako se s pužem i stonogom krene na jogu?

E pa o svemu tome danas je bilo reči na Novosadskim pozorišnim igrama, u okviru promocije izuzetne knjige za decu “Dan kao naručen”, koju je napisao još izuzetniji pesnik Duško Domanović.

Sa decom, koja su bila pažljivi slušaoci i pravi pesnikovi saradnici u propitivanju o pravim vrednostima, razgovaralo se glasno i hrabro. Vazduh je bio prepun radoznalih prstića koji su se dizali uvis da bi nešto pitali i razmišljali glasno na važne životne teme. 

Dan je, uistinu, bio kao naručen!

Bravo za pesnika, a još bravije za decu!

Predstava „Grad svetlosti“ autora Davida Zuazola u Pozorištu za decu i mlade Kragujevac nastavak je međunarodnog projekta u kojem se grad, njegov duh, istorija i urbane legende predstavljaju kroz svetlost i svetiljke. Tako je priča o Kragujevcu započela uvođenjem struje i osvetljenja u domove i nastavila se svetlima diskoteka, pijaca, parkova, taksija i ambulantnih kola, svetlima na semaforu, reflektorima Arsenal festa, osvetljenjem na fabrici "Zastava", svetlima na nebu za vreme bombardovanja, svetlima duša streljanih za vreme Drugog svetskog rata i duša onih koji su u gradu živeli, rađali se, iz njega odlaze i vraćaju se.

Glumac Aleksandar Petković na sceni prikazuje grad Kragujevac, dok iz ofa čujemo njegova poetična sećanja. Iako je čitavu predstavu ograničen na maleni prostor sobe, stiče se utisak kao da korača gradom i donosi na scenu sve prizore o kojima pripoveda. Glumice Milica Redžić Vulević i Ljubica Radomirović izuzetno vešto oživljavaju kragujevačke kvartove i situacije iz gradskog života. Scena o Šumaricama posebno je emotivna i pohvaljujem jasno artikulisanu antifašističku poruku koju predstava tom scenom iskazuje. Dok glumica „gradi“ spomenik streljanim đacima i profesorima, publika čuje poslednje poruke nedužnih civilia koje su oktobra 1941. godine streljale nemačke  okupacione snage.

Predstava na emotivnom i atmosferskom planu neodoljivo podseća na film „Za danas toliko“ reditelja Marka Đorđevića, takođe smeštenog u Kragujevac. Osim lokacije, film i predstava naizgled nemaju mnogo sličnosti, ni u estetskom smislu, ni u jezičkom i narativnom, ali se u oba dela nenametljivo ističe potreba za zajednicom i autentičnost jednog grada, koja je - s druge strane, univerzalna i lako razumljiva za druge.

Na razgovoru nakon predstave glumci otkrivaju i deo procesa rada na predstavi. Sve makete zgrada i prostora Kragujevca pravili su zajedno sa dizajnerkom Alinom Linkovom. Tako su neki od glumaca, kako u šali kažu, otkrili talenat za bušenje, testerisanje, stolarstvo. Kolektivni duh, od pravljenja predstave, zajedničke brige o svakom svetlosnom izvoru i svakom deliću scenografije, u potpunosti je prenet i na igru.

Divna Stojanov

Nije samo Pariz grad svetlosti. I drugi gradovi to mogu biti, jer svetlost grada nije rasveta. Svetlosti su ljudi koji ga čine i koji svojim duhom, odnosom prema gradu - grade duh mesta u kojem žive. O jednom takvom mestu u Srbiji - svom gradu Kragujevcu, pričali su nam kragujevački glumci koji su na Novosadskim pozorišnim igrama izveli predstavu “Grad svetlosti”.

Čileanski reditelj i glumac David Zuazola režirao je ovu neobičnu predstavu, koja nam je otkrila kako diše Kragujevac, kako je disao nekada, ali i kakvo su pozorište u stanju da naprave njegovi glumci. Govorila nam je o mnogim simbolima grada, od rupa na putu i gustog saobraćaja - što nije baš isključivo specijalnost samo Kragujevca, preko fenomena nestajanja duha grada - čemu sveodočimo u mnogim srpskim gradovima i ekološke poruke u vidu uništene rečice Lepenice, do snažne antifašističke poruke, oličene u priči o Šumaricama.

O Kragujevcu kao gradu svetlosti, govorila je jedna od glumica u predstavi, Ljubica Radomirović...

U predstavi ste jako dobro progovorili o antifašističkoj prošlosti Kragujevca i naše zemlje uopšte, antifašističkoj tradiciji koje se danas stidimo i guramo je pod tepih. Brišu se neke istinske vrednosti na kojima su odrastale generacije i upisuju se neke druge “vrednosti”. Koliko Kragujevac poštuje svoju antifašističku tradiciju?

Ja sam rođena Užičanka, i Užičanima je u krvi ta borba protiv fašizma. Bila sam na ekskurziji u Kragujevcu, bila sam tada u Šumaricama, ali drugačije je kad živiš u tom gradu i shvatiš šta se tu događalo. Antifašistička tradicija je vrlo živa i to je momenat istorije koji se ne sme zaboraviti. Zato što novije generacije pokušavaju da preprelaze preko toga, moramo deci svake nove generacije da pričamo o Šumaricama i tom stradanju, tim pre što smo danas, nažalost, svedoci genocida koji se dešava nad jednim narodom, i niko ne reaguje. Mislim da je jako značajno što smo ovu temu obradili baš u pozorištu za dceu. Ljudi zaboravljaju i treba ih podsećati. Svašta na nivou dana doživljavamo, vesti se brzo smenjuju da čak i neke nedavne užasne više ne pamtimo.

 Pozoritše je tu da upozori i podseti na sve što je oko nas...

I to čini beć 2000 godina.

Velika je odgovornost učiti i podsećati decu i mlade ljude na ekološke i razne druge društvene teme... Umorite li se ikad?

Ali je to naš zadatak, pozorište ne bi smelo - ni ono za odrasle, ni ono za decu, da se bavi tralala temama i da ljudi dobijaju puku zabavu, Nažalost, mnogo ljudi odlazi u pozorište da bi dobilo puku zabavu i misli da tome pozorište služi. Ali pozoritše je vaspitano obrazovna ustanova i apsolutno je u redu da se bavimo svim tim temama.Možda to nekoga smara, ali dok se nešto ne promeni, dok narod ne nauči da treba da baca smeće u kantut, treba raditi na tome, biti uporan.

 Ovde na festivalu stalno pričamo kako u Srbiji jedan uzrast mladih u jednom delu svog života nema šta da gleda u pozorištu Zašto nismo zainteresovani za kreiranje ukusa tih mladih ljudi?

 Uvek se pitamo šta njih zapravo zanima, šta ih više interesuje, jer ne bismo pravili predstave o tik toku i instagramu. I onda si uvek na nekoj klackalici. Otvorili smo pre otprilike godinu dana Scenu za mlade i, ako ništa drugo, bavimo se nekom lektirom. pa ćemo vremenom saznati šta bi oni voleli da gledaju. I oni su malo zbunjeni, ne znaju šta bi gledali,

 Kakva je publika u Kragujevcu dečja i mlada? Uspevate li im privući pažnu?

 Mi imamo zaista negovanu publiku, roditelji dovode decu, imamo i prave fanove koji gledaju predstave i po 15 puta, Kultura odlazaka u pozorište u Kragujevcu je vrlo živa, iako postoji sloj stanovništva koji ni ne zna da postoji pozorište u njemu, ali zato ovi što znaju - obožavaju ga.

Snežana Miletić

Mnogo truda i rada uloženo je u predstavu o svetlu grada Kragujevca „Grad svetlosti“ Pozorišta za decu i mlade, Kragujevac. Svetla ovog grada su duše svih njegovih stanovnika. Predstava je poučna i zanimljiva. Bavi se svakodnevnim događajima u gradu i to na interesantan način, kroz makete važnih gradskih institucija i zgrada, i kroz svetlost.

Zanimljivo je gledati sve male građevine napravljene od kartona, metala, svetla... Najviše nam se svidela scena sa fabrikom „Zastava“, jer nas je naučila da ne smemo da zagađujemo prirodu. Preporučujemo predstavu svim Kragujevčanima, ali i stanovnicima drugih gradova. Kada bi se predstava „Grad svetlosti“ radila u Novom Sadu, svetla grada koje bismo mi izdvojili su: svetla pozorišta, svetlo na Petrovaradinskoj tvrđavi, fenjeri u Dunavskom parku.

 Sara Ilić i Stefan Zorić, mladi kritičari Novosadskih pozorišnih igara

"Gledali smo predstavu „Grad svetlosti“ koja na zanimljiv, ponekad i komičan, način predstavlja život i bitne događaje u gradu Kragujevcu. Postavka predstave je veoma interesantna i drugačija. Podstiče interesovanje za učenje o prošlosti grada. Predstava je veoma inspirativna i priča njenog stvaranja pokazuje snagu ljudske volje i znatiželje. Preporučili bismo svakome da vidi ovu neverovatnu predstavu.

 Mila Miladinović i Aleksa Šajin

Lik klovna u pozorištu nema ni budućnost, ni prošlost, postoji samo sad i ovde, i misija mu je da nasmeje publiku. Klovn (Georgi Spasov) autora predstave „Klovn i njegova deca“ Žene Pašove i Petra Pašova u produkciji „Ateljea 313” iz Sofije, u zasmejavanju ima i pomagače – svoju decu lutke (animira ih, iza paravana, Rozika Spasova). Predstava je sačinjena od gegova, mikimausiranja, prevazilaženja prepreka u stilu slepstik komedije. Jezičku barijeru Klovn je pretvorio u svoju prednost, pa su česte bile šale na račun (ne)sporazumevanja i traženja prevodilačke pomoći od najmlađe publike. Sve u svemu, vešto, bez preterane poente, ali zabavno.

UTISCI PUBLIKE:

„Bilo mi je zabavno i baš sam zadovoljan što sam razumeo bugarski jezik.“ (gledatelj, 8 godina)

„Nasmejala sam se nekoliko puta.“ (gledateljka, 7 godina)

„Jako mi se svidela lutka Balerine Nine.“ (gledateljka, 4 godina)

„Svidele su mi se lutke i kako je sve šareno.“ (gledateljka, 5 godina)

Slonić Hristo - ekvilibristo, s očaravajućim klovnom i njegovom družinom, koju si činile mišice, balerine, patke i još neke lutke, raznežio je i veoma zabavio najmlađu publiku Novosadskih pozorišnih igara. U njihovoj igri uživali su i njihovi roditelji i svi gosti festivala. Bravo za vešte i šarmantne bugarske lutkare Roziku i Georgija Spasova koji su nadahnutom igrom inspirisali partiture osmeha i aplauza tokom cele predstave.

Za pozorište generalno, važna je odgovornost prema publici, a kakvu je vrstu odgovornosti potrebno imati kada ste glumac za decu, lutkar pride?

Georgi Spasov: Glumac apsolutno i neprekidno mora biti svestan te odgovornosti. Moj profesor govorio je da se za decu treba igrati isto kao za odrasle, samo odgovornije i bolje.

Pozorištu je danas jako teško da bude maštovitije od senzacija koje deci nude telefoni, internet i razni drugi gedžeti. Kako pozorište može da se nosi s tim?

Georgi Spasov: Ne mislim da mobilni telefoni i sva savremena tehnologija mogu da izmeste pozorište iz naših života. Citirao bih jednog dramaturga koji kaže da, čak i da ostanu dva čoveka na zemlji, jedan će praviti pozorište, a drugi će gledati.

Danas smo u vama dvoma videli dva velika deteta. Kako se čuva to dete u velikom čoveku u vremenu koje nije blagonaklono ni prema kome?

Georgi Spasov: Mislim da je to individualno. Neki ljudi zadržavaju dete u sebi, neki ne. U svakom slučaju, naša profesija, i to što radimo za decu, pomaže nam da održimo dete u sebi i da ga zadržimo negde u nama.

Igrali ste na bugarskom i bilo je bojazni kako će deca razumeti dosta teksta koji ste izgovorili, ali je očaravajuća igra prekoračila jezičku barijeru. Jeste li se vi bojali kako će to izgledati?

Georgi Spasov: Jezičke barijere je bilo, ali to je uvek pitanje želje i volje da se ona premosti, kako glumaca, tako i publike. Što glumci daju više i nađu način da prenesu i bolje da odigraju predstavu, toliko ta barijera nestaje. Važna je ta uzajamna volja.

Da li je teže biti vidljiv ili nevidljiv na sceni? Vi ste, Rozika, bili nevidljivi tokom cele predstsave, a oduševili ste nas.

Rozika Spasova: Pa, teže je biti nevidljiv, jer glumac ima kontakt s publikom, a onaj nevidljivi nema. On ne vidi publiku, a mora da ostvari kontakt s njom. Lutkar nema direktan kontakt s publikom, već kroz lutku i to je obrnuti proces, jer on kroz lutku ne može da primi osećanje i energiju koju publika daje lutki, i sve je zato mnogo komplikovanije nego kad to glumac uživo oseća.

Kada ste dobili ideju za ovu predstavu da li ste napisali neki scenario, tekst, napraivli neku konstrukciju kako će sve izgledati ili ste komad po komad gradili ovu klovnovu priču?

Rozika Spasova: Nismo imali nikakv scenario, samo ideju da radimo sa slavnim bugarskim rediteljem, nažalost pokojnim Petrom Pašovim, da izgradimo priču, a onda su u priču uključivali drugi saradnici, s kojima smo zajedno stvarali predstavu. Malo po malo, formiralo se ovo što vidimo danas.

Snežana Miletić

Kod prevođenja s burgarskog pomogao: Aleksandar Ćurčić

Autorski projekt redatelja Vanje Jovanovića i dramaturga Mateja Sudarića „Plišana revolucija“ u produkciji Kulturnog centra Osijek izveden je u Pozorištu mladih Novi Sad (11.5.) na Trećem međunarodnom festivalu profesionalnih pozorišta za decu i mlade „Novosadske pozorišne igre“ (8.-15.5.2024.) a na festival je stigao pod aurom dobrih „vibracija“.

Mada im država omogućuje sva legitimna prava s napunjenih osamnaest godina, danas oni nadomak tridesetih nisu voljni (ili spremni) na sebe preuzeti odgovornost (mladima se smatraju čak oni do 35 godina, mada su nekada na prijestolja sjedali s 23, neki i sa 17 godina, a najvažnija su književna djela ispisali prije svoje dvadesete). Večer uoči obrane diplomskog rada na temu Francuske revolucije, student povijesti Duško Radić (Vedran Dakić) odlučuje u miru provesti večer je nakon koje će ući u „svijet odraslih“, ali njegova djevojka Mila (Mateja Tustanovski), brat Neno (Nikola Radoš) i prijatelj Jan (Matko Trnačić) s djevojkom Anom Flegar (Sara Moser) zaključuju da moraju biti s njim, jer se on zadnjih mjesec dana čudno ponaša. Večer prolazi u uzajamnom podbadanju, jer nitko ne uvažava tuđi svjetonazor, pa se svaki od likova jasno profilira: Ana forsiranom „ekološkom“ brigom gnjavi sve oko sebe, naročito svojeg povodljivog momka Jana, braća Duško i Neno se uzajamno optužuju povodom raznih obiteljskih situacija, a Mila pokušava s Duškom ostvariti sretnu vezu. Nitko nije pretjerano zadovoljan, niti pretpostavlja što će mu donijeti budućnost, no u tom strahovanju prednjači Duško (kojeg opisuju kao mekanog, nježnog, plišanog). Prelazeći sa sjedaće garniture na podignuti podij s klavirom (Mario Tomašević) glumci se kreću u zatvorenom prostoru u kojem se smjenjuju realističke scene i privid, pri čemu je, zahvaljujući svjetlu (Anđela Kusić), uvijek posve jasno kada se sudionici međusobno razgovaraju, a kada pjevanje uz klavir (glazba Ljudevit Laušin, klavir svira Tustanovski) predstavlja Duškov umišljaj da mu se prijatelji rugaju (publika i glumaci su smješteni na pozornici što osigurava intimniji prijenos poruke). Prvi dio predstave čine ta više- manje duhovita „prepucavanja“, dok se u drugom djelu Duško okreće vlastitim strahovima od budućnosti (okružen obrambenim jutenim vrećama) i izlaska „u svijet“ (soba je očito svojevrsna zaštita, obrana, sigurnost) u čemu se prepoznaje „sindrom Petra Pana“- strah od preuzimanja odgovornosti u skladu s godinama. Mada Duško barata pojmom revolucije, on zna da je slab, nespreman, nedorastao, nemoćan- ukratko „plišan“ (oksimoron). Prijelaz iz situacije u kojoj prijatelji čavrljaju na situaciju u kojoj pratimo Duškovo unutarnje propitivanje, dramaturški je nejasan budući da nema nikakvog povoda tom preokretu. Ako već taj „unutarnji“ prikaz treba pokazivati potragu za uzrocima straha ( teško mogu vjerovati da su ljudi na pragu tridesetih godina u toj mjeri nedorasli) i mogućem izbavljenju, očekivala bih metaforični pristup, a ne razinu proglasa. I to još u maskirnim kaputima (M. Tomašević).

Budući da uvijek pišem kroz osobnu vizuru, pitam se u kolikoj mjeri je generacijsko nepripadanje likovima preperka u prepoznavanju njihovih problema, a koliko je to u pretjeranom htijenju autorskog tima: svi smo imali i imamo razne strahove, ali im barem pokušavamo naći uzrok; čini mi se da je u ovoj predstavi tek „zagrebeno“ ispod površine bez da se istinski istražilo o čemu se doista radi?! Ono što ovu predstavu čini zanimljivom (pa i vrlo dobrom) su glumci: posebno Vedran Dakić čija je glumačka energija prava lokomotiva. U njegovoj je glumi sve dozirano i na svojem mjestu: pokret, grimasa, podsmješljivi komentar. Usprkos ulozi „pozadinskog igrača“ (u odnosu na energičnu Anu u interperatcijI Sare Moser) Matko Trnačić se izuzteno dobro snašao u dvojnosti Jana: rado bi se izrazio, no ne bi se želio zamjeriti. Na toj su liniji, no u u manjoj suprotnosti likovi Mile (Tustanovski) i Nene (Radoš), pa svi zajedno čine dobro balansiranu glumačku ekipu.

Olga Vujović

Autorka je pozorišna kritičarka iz Hrvatske. Piše za www.kritikaz.com i na portalima wish.hr i virovitica.net. Članica je Hrvatskog društva kazališnih kritičara i teatrologa.

Vinkovačanin Vedran Dakić igrao je Duška Radića u osiječkoj "Plišanoj revoluciji", koju smo videli četvrte večeri festivala. Za tu je ulogu na dodeli nagrada Hrvatskog glumišta dobio nagradu za najboljeg glavnog glumca u drami. Pre nego što je postao glumac, Dakić je studirao agroekonomiju, u jednom intervjuu, priznao je, ni sam ne zna zašto. Srećom, s te stranputice, vratio se onome čemu je danas posvećen – glumi.

Predstava "Plišana revolucija" autorski je projekt Vanje Jovanovića i Mateja Sudarića. Počinje kao opušteno druženje pet mladih ljudi uoči odbrane diplomskog rada Duška Radića, koji će i službeno predstavljati kraj jednog i početak drugačijeg života za njega. Radićevi strahovi uoči neminovnog ulaska u život odraslih tema su ove predstave, a oni su zapravo i strahovi s kojima se suočavamo svi kada se nađemo na nekoj prekretnici. O tim prekretnicama i revolucijama, ali i evolucijama, glumac Dakić je govorio nakon predstave...

Vaš junak pokušava neke revolucije, bori se bar protiv imaginarnih neprijatelja, ima u njemu još herca za to pre nego što ga pojede neka ozbiljan revolucija. Jeste li vi uspeli nekada, bar malo, nekom svojom malom revolucijom uspeli da urušite sistem?

Jesam, evo setio sam je jedne koja je završila pobedom. Ovu smo predstavu je trebalo da igramo na jednom festivalu gde su različite scene bile u pitanju i dobili smo scenu na kojoj nije bilo moguće imati adekvatno svetlo kakvo je potrebno našoj predstavi jer je za neke scene atmosfera građena upravo određenim svetlom. Svetlo ima veliku ulogu i ne verujem da bi predstava uspela da neema tako tačno postalvjenog svetal. A mi smo na tom festivalu dobili svetlo s kojim nije bilo moguće to uraditi, iz nekih razloga koji su nerazumni, a znali smo i zašto je to urađeno, zašto su nam dali samo tri reflektora. Nisam hteo da odstupim, insistirao sam da igramo kod sebe i nigde druge, i to je bila jedna mala pobeda, koja je meni mnogo značila.

Koliko puta dnevno uspevate u tim malim pobedama? 

Nekad više, nekad manje. Svaki dan se na probi desi neka i ona čini čoveka jačom osobom.

Revolucije čuče u svakom od nas, kao i strahovi. Ipak strahovi se lakše bude, hrabrosti teže. Mi smo nekako elementarno manje hrabri za hrabrosti. Ljudi trpe neverovatno besmislene i pogrešne stvari. Zašto je lakše trpeti, nego biti hrabar, i kad smo prestali da budemo hrabri, kad nam je komoditet postajao važniji od etike?

 Mislim da je upravo komoditet taj koji je doveo do urušavanja hrabrosti. Toga sam postao svestan u trenutku kad sam shvatio da i sam mogu da upadnem u to, gledajući druge kolege i ljude uopšte. Oni su se u jednom trenutku očito pomirili s određenim konceptom i stanjem stvari, bilo im je dovoljno, ili su se umorili, ili im, jednostavno, više nije bilo stalo. Ljudi jako lako pristanu na nešto što je ispdo njihovog nivoa. I to sam shvatio u trenutku kada sam primetio da i sam počinjem to da prihvatam. Uplašio sam se i prenuo. Rekao sam ne, ne i ne. Mora se napraviti razlika, jer se inače utopiš u to. Imaš platicu, malo radiš, kupiš ovo, kupiš ono i misliš, to je to. Ali nije. Iza toga, ima i nešto bolje i važnije. Tužno mi je kad vidim koliko su ti ljudi ogorčeni, nesrećni, uvek imaju nešto na šta bi se žalili. Gluma je posebno zanimanje. To je zapravo poziv i njime bi trebalo da se bave samo oni koji u sebi osete taj poziv, jer sve drugo je besmisleno. Uopšte ne mogu da zamislim da je neko išao pet godina na akademiju, da je po 12 sati bio zatvoren u crnoj prostoriji, igrao se ovoga i onoga, a da to ne voli, pa to je meni neshvatljivo. Pitam se gde je ta tačka kada osoba koja je nešto upisala i odricala se mnogo toga, jer je gluma nesiguran posao, ne garantuje da ćeš raditi, prihvati da če raditi šta god, ispod svakog nivoa... Komoditet zbilja uhvati ljude. Priznajem da je i mene strah da me tako nešto ne dostigne.

U hrvatskom pozorištu bilo je reditelja koji su umeli da podignu revoluciju na sceni jer su važne i bolne teme radili na načine koji do tada nisu viđeni. Poput Frljića npr. Ima li danas takvih kreativnih revolucionara? Ima li pozorišta u kojima se ne radi 15 premijera i nijedna predstava, već onih gde se promišlja repertoar?

Postoji u svim pozorištaima ponešto tako, takav materijal, ali je jako važno da na ćelu teatra bude obrazovan čovek, pozorišno obrazovan čovek, i jako je važno koje ljude dovodi. Važno je da i oni budu obrazovani ljudi, iskreni u svojim namerama i idejama, da znaju zašto nešto rade i zašto rade s određenim ljudima.

 A kako se na to može uticati, kako vi kao glumac možete uticati na to?

Jako bih voleo da kažem da mogu. Ali... Pokušavao sam i mislim da se jedino može uticati ovakvim projektima kakav je “Plišana revolucija”. U Osijeku se, npr, u poslednjih deset godina nije desila audicija za glumce. Pa je li to normalno?! Ko nama brani da napravimo audiciju? Razumem, pozorišta imaju ansamble, i ja sam u ansamblu, ok. Ansambli rade koprodukcije i tu se dogodi nova energija i to je odlično. I sve to stoji, ali na kraju dana, zašto se više ne organizuju audicije. Ali ne, kod nas je praksa, rade se tri premijere, ili pet, rade ovi ljudi, kad pitaš šta radimo – odgovor je nije bitno, nemoj se sekirati, a znaš da moraš da se sekiraš. Ti si kao glumac kao na nekakvoj pokretnoj fabričkoj traci koji čeka da nešto mehanički uradi i gotovo. Kad pogledaš, ispada kao da radiš neki posao kao ljudi koji rade od 7 do 15, a glumac nije to – glumac nije radno vreme. Glumac si ceo dan, svih dana u godini, i kad je praznik, i kad je nedelja. Osim toga, jako je važno znati da glumac nije samo to što ljudi vide na sceni, mi tekst učimo kod kuće, a gde su probe... Glumački posao ne traje samo dok je glumac na sceni... I zato bi tu obrazovanje bilo jako važno.

Imate li vi na Akademiji etiku kao predmet? Govori li se o radnoj etici?

Nemamo, ali na našoj se Akademiji najviše radi Stanislavski, a on ima etiku glume, koja je po meni jako dobra i da se ljudi toga pridržavaju - kakva bi nam pozorišta bila! Mi to sve prođemo tokom školovanja, ali se to posle izgubi. Naša akademija je stvarno dobra: ili ćeš naučiti, ili ćeš otići. I zaista sve naučiš, osim toga kako da se nosiš sa direktorima pozorišta, upravama i kolegama. I svim onim što te čeka mimo scene i glume. Kad mlad glumac dolazi u pozorište, on pojma nema s čim će se susresti. Nađe se na nepoznatom terenu, jer je na Akademiji uvek bio zaštićen, imao se na koga osloniti, uvek bi mu neko rekao ako nešto ne valja, ako nije dobro, šta treba popraviti... Ako napravi grešku, nije smak sveta... Zato mislim da bi na akademijama trebalo da postoji neki predmet koji bi studente glume uvodio i u tu priču, gde bi im rekli šta ih sve čeka kad krenu u profesionalni glumački život. Mi smo, recimo, bili na gomili festivala i ovo je drugi okrugli sto na kojem smo bili. Nismo očekivali da bude ovakav, pričljiv, otvoren, Eto, i to je neka škola, a mnogo govori o festivalu.

 Snežana Miletić

Foto: Milana MIlovanov

Demontiranje samoga sebe

Da li "Svaki recipijent ima pravo na izbor."? Može li se sistem urušiti iznutra i može li se revolucijom demantovati teza da je čovek sam po sebi trauma? O svemu tome govorila je osiječka predstava "Plišana revolucija", koja je izvedena četvrte festivalske večeri. Priča u režiji Vanje Jovanovića ujedno je saga o strahovima, nemanju identiteta, ali i potrebi da se bude voljen...

Šta ćeš napraviti za ovaj svet i kako ćeš to izvesti, zapravo ponajviše govori o svakome od nas. Da li će naša lična etika pobediti mentalitet i preuzete i ukorenjene društvene konstrukte – dilema je koja ostaje i posle ove predstave, jer čini se da baš svaka revolucija, kad tad, mora da poždere i oglođe svoju decu...

Posle predstave, glumci i autorski tim dugo su razgovarali s publikom. Iako su kao autori potpisani Vanja Jovanović (režija i tekst) i Matej Sudarić (tekst), autori teksta su zapravo svi glumci kolektivno, jer su svojim ličnim pričama doprineli nastanku teksta. Istakli su da su kao, većinom frilenseri, izuzetno zadovoljni saradnjom sa KC Osijek, u čijoj je produkciji predstava nastala.

Upravo proces rada koji su kreirali u tom malom kulturnom prostoru jedan je od načina da se promene neke kulturološke i pozorišine navike i prakse. Pomenuli su da se povodom ove predstave, posle mnogo godina u Osijeku, ponovo organizovala audicija.

Sistem audicije kao dobru i potrebnu praksu izdvojila je glumica Sara Moser.Na propitivanje o tome koju bi revoluciju glumci pokrenuli u teatru da stvarno imaju mogućnost slobodnog izbora, Moser je rekla da bi to bilo ukidanje ansambala i uvođenje fenomena audicije, kao ravnopravnog poligona za sve aktere pozorišne scene. Takav pristup omogućio bi, ne samo priliku za rad nadolazećim mladim ljudima, već bi sigurno podigao i kvalitet pozorišnog posla generalno.

Glumac Vedran Dakić dodao je da bi u tom smislu bilo važno da i na mestima s kojih se upravlja pozorištima budu stručni ljudi, obrazovani i verzirani da kreiraju repertoare. Danas pak njih kreiraju lični ukusi ljudi koje mahom biraju vladajuće politike, nadovezao se Vanja Jovanović. Mlada osiječka ekipa bila je mišljenja da upravo sve to vodi ka urušavanju pozorišta.

Primedbu na ovo stavio je producent festivala Sava Stefanović, rekavši da misli da nijedna politika ne može da uništi pozorište, ako je ono dobro i stručno i etički postavljeno. Pozorište mogu da unište samo njegovi akteri, ljudi koji ga stvaraju, dodao je Stefanović, i to mogu da ga unište iznutra, neprofesionalnim i neetičkim delovanje.

Zbog svih stranputica u životu i teatru, mladi umetnici istakli su da im je u kontekstu svega onoga što obrađuje njihova predstava važ.no da sačuvaju svoje mikrosvetove i da u okviru njih ostanu ljudi

Pričali su o svom, nimalo zavidnom, frilenserskom položaju, o honorarima koji baš nisu motiv za rad. Čulo se da, kada su honorari u pitanju, ne postoji neki cenovnik po kojem bi se vladali oni koji angažuju pozorišne umetnike, a i među umetnicima postoji više neki zakon ćutanja, te da su muškarci uvek bolje plačeni od žena. Kao kuriozitet otkrili su da su na ovom projektu svi ranovnopravno plaćeni. 

Glumica Sara Moser napomenula je jako važno da se projekti poput "Plišane revollucije" dogažaju i van ZAgreba, gde ima desetine kulturnih sadržaja i gde je kultura gledanja, pa i pozorišta, mnogo bogatija.

U godini kada slavi pedeseti rođendan, Akademija umetnosti Novi Sad akreditovala je dvogodišnje master studije pod nazivom Lutkarstvo. Na promociji ovih studija govorili su dekan AU Siniša Bokan i prodekanka za nastavu Vesna Ždrnja, kao i dva profesora koja će predavati na njima, dr Saša Latinović i Ivana Mijić Nemet. Oni su predstavili predmete i bogat sadržaj nastave kao i načine njenog izvođenja.

Zanimljivo je, između ostalog, i to da će se deo nastave održavati i u Pozorištu mladih, i tim povodom su dekan AU i v.d. direktora Pozorišta mladih Aleksandar Ćurčić, rukujući se, istakli obostrano zadovoljstvo budućom saradnjom, koja bi mogla rezultirati dobrim predstavama.

Bokan je napomenuo da je novosadske AU jedina u regionu koja ima stalnu praksu na svim departmanima, dok je Vesna Ždrnja izrazila veliko zadovoljstvo što je predmet Književnost za decu pridružen ovim studijama, tim više što se književnošću za decu na takav način bavi vrlo malo ljudi kod nas. Istakla je da će na AU imati i vrlo inovativne pristupe na svim predmetima, pa i na scenskom pokretu, gde će im se pridružiti Anđelko Beroš, koji se školovao u Barseloni. Jedan od predavača biće i glumac Pozorišta mladih Slobodan Ninković, koji je uz Sašu Latinovića jedan od najozbiljnijih lutkara u zemlji. Ždrnja je otkrila da je program postavljen široko i vrlo kompleksno, pa se nadaju da mi mladi glumci mogli ozbiljno da se zaljube u lutkarstvo i da ove studije prerastu u osnovne.

Na kraju ovog susreta, v. d. direktora pozorišta mladih Aleksandar Ćurčić poklonio je AU nekoliko knjiga iz pozorišne biblioteke, kao i 10 knjiga Livije Krofli,n koje su prethodno promovisane u okviru Novosadskih pozorišnih igara.