Dve izuzetne knjige Livije Kroflin "Duša u stvari" i "Lutkarska čuda svijeta" promovisane su danas u okviru Novosadskih pozorišnih igara. Razgovor o knjigama hrvatske teatrološkinje i profesorke Odsjeka za kazališnu umjetnost Akademije za umjetnost i kulturu u Osijeku, na kojem vodi program za lutakstvo i predaje kolegije istorije i estetike lutkarstva, vodili su dr Saša Latinović i Ivana Mijić Nemet.

Knjiga i udžbenik “Lutkarska čuda svijeta” svojevrsni je nastavak knjige “Duša u stvari” iz 2020. godine, nagrađene Demetrovom nagradom. Dok je u prvoj knjizi autorka srž lutkarstva pronašla u dubini i duši lutke, u “Lutkarskim čudima svijeta” izašla je iz tog okvira i proširila se na prostore koji u susretu s lutkom postaju mesta beskonačnih čuda.

Veliku količinu reprezentativnog lutkarskog, teatrološkog i ostalog materijala, autorka je pretočila u razumljiv i pregledan tekst koji pristupa čitaocu intimno, ličnim anegdotama, zanimljivim primedbama i duhovitim minijaturama. Pretačući brojne informacije, poglede i stavove u vrhunski literarni doživljaj, tekst se uvlači pod kožu čitaoca poput nekog beletrističkog dela.

Na promociji se moglo čuti da ove knjige, koje su napisane prijemčivim jezikom, ne daju definiciju lutke, već da su one tzv “početnica” lutkarstva, osnova za one koji će se zaljubiti u njega i poželeti da nešto više nauče o lutkarskoj umetnosti i veštini.

Autorka, koja za sebe kaže da je “lutkobavka”, pričala je i o svojim iskustvima sa lutkarskih putovanja. Ispričala je da je lutkarstvo u nekim krajevima sveta veoma poštovana i važna tradicija. U Aziji se, npr, ljudi udvaraju igrajući lutkarske predstave, dok su ljudi koji se lutkarstvom bave veoma poštovani i dobro žive od svog rada. Tako na Tajvanu glavni lutkar živi toliko dobro da vozi “ferari”.

Podsetila je da se u nekim krajevim sveta lutke tretiraju poput ljudi. U Indiji, npr, lutke se nasleđuju, i nikad se ne bacaju, već se pale na lomači - poput ljudi u Indiji, ili se spuste u brodić i puste niz vodu. Za razliku od istoka, Evropa nije toliko opterećena tradicijom, pa se u njoj razvijaju razičite forme lutakrstva. Teme su iste, samo je forma drugačija.

Govoreći o lutkarstvu, Kroflin je istakla da su lutkari posebni ljudi, jer je, biblijskim rečnikom rečeno, “mnogo znanih, a malo odabranih”. Lutkarstvo se baš bira. Za njega se mora biri posebno senzitivan i vešt.

U razgovor se s različitim iskustvima i primedbama ukljičio i producent festivala Sava Stefanović, te prodekanka za nastavu novosadske AU Vesna Ždrnja. I  sama nekada lutkarka, Ždrnja smatra da lutkarstvo može da vrati stari sjaj ukoliko se obrazuju ljudi koji bi ga ponovo podigli na noge, predstavili ga, pre svega njegovim akterima - umetnicima, a onda i publici. Nadasve, dobre predstave su način da se lutkarstvu vrati mesto koje zaslužuje.

Vesna Ždrnja je, između ostalog, podsetila i na to da je lutkarska umetnost često bivala skrovište za slobodu reči i govora, posebno u nekim krajevima Evrope, gde je političko pozorište bivalo ugušeno. Lutkarstvo je moglo tu da pomogne, jer je, kao i samo pozorište uostalom, bilo skrajnuto.

Svi učesnici ove promocije složili su se da bi samo profesionalizacija i obrazovanje novih kadrova mogli da reaktiviraju i revitalizuju domaću lutkarsku scenu.

Biografija Livije Kroflin

Izv. prof. dr. sc. Livija Kroflin rođena je u Zagrebu, gdje je na Filozofskom fakultetu diplomirala komparativnu književnost i engleski jezik 1980., zatim magistrirala na temu „Lutkarstvo u Zagrebu od 1945. do 1985. godine“ te doktorirala na temu „Međunarodni festival kazališta lutaka PIF 1968.-2007. u kontekstu europskoga lutkarstva“. Kao književna prevoditeljica imala je status slobodnog umjetnika, zatim radila kao urednica u Nakladnom zavodu Globus te u Međunarodnom centru za usluge u kulturi u Zagrebu, najprije kao umjetnička voditeljica PIFa, a zatim i kao ravnateljica Centra. Od 2007. zaposlena je na Odsjeku za kazališnu umjetnost Akademije za umjetnost i kulturu u Osijeku, gdje je voditeljica programa za lutkarstvo i predaje kolegije iz povijesti i estetike lutkarstva. Sudjelovala je u pisanju plana i programa Preddiplomskog sveučilišnog studija Gluma i lutkarstvo, Diplomskog sveučilišnog studija Kazališna umjetnost te Diplomskog sveučilišnog studija Oblikovanje i tehnologija lutke. Osmislila je nastavni plan iz niza kolegija kojih je nositeljica i izvoditeljica. Predaje i na Poslijediplomskom specijalističkom studiju Dramske pedagogije na Učiteljskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu i na Sveučilištu u Slavonskom Brodu. Od 2015. do 2017. godine bila je voditeljica Odsjeka za kazališnu umjetnost. Selektorica je predstava za PIF te pokretačica i glavna urednica biblioteka „Lutkanija“ i „Velika Lutkanija“. Piše knjige i članke o lutkarstvu, objavljuje u zemlji i inozemstvu, sudjeluje na međunarodnim stručnim skupovima (Budimpešta, Prag, Subotica, Ljubljana, Moskva, Jakarta, Peking). Članica je međunarodnog Izvršnog odbora svjetske UNIMA-e i predsjednica međunarodne UNIMA-ine komisije „Lutka u obrazovanju, razvoju i terapiji“. Godine 1999. odlikovana je Redom hrvatskog pletera za osobit doprinos razvitku i ugledu Republike Hrvatske i dobrobit njezinih građana, 2021. dobila je povelju za životno djelo „Zvonko Festini“ za doprinos umjetnosti hrvatskog lutkarstva, a njezin prvi sveučilišni udžbenik Duša u stvari u izdanju Akademije za umjetnost i kulturu dobio je 2022. godine Demetrovu nagradu za godišnje ostvarenje, koje dodjeljuje Hrvatsko društvo kazališnih kritičara i teatrologa.

< class="mce-object mce-object-undefined">U mojem mentalnom dnevnik piše „treća sreća“ kao izraz spoznaje da ću pogledati cijeli program Trećeg međunarodnog festivala profesionalnih kazališta za djecu i mlade „Novosdaske pozorišne igre“ (8.- 15.5.2024.) u Pozorištu mladih Novi Sad, a izraz „dnevnik“ potaknut je predstavama prvih dviju večeri: „Dnevnik Ane Frank“ u režiji Renate Vidič i produkciji Gledališča Koper(Slovenija) i „Tajni dnevnik Adrijana Mola“ Sue Townsend u adapatciji i režiji Tanje Mandić Rigonat i produkciji Pozorišta „Boško Buha“ Beograd (Srbija).

Zbog njemačkih rasnih zakona prema Židovima, obitelj Frank je pobjegla iz Njemačke u Amsterdam, a nakon njemačke okupa- cije Nizozemske sakrili su se u prostor iznad skladišta tvrtke u kojoj je Otto Frank radio. Uz Otta, tu su se našli članovi njegove obitelji, supruga i kćeri Anne i Margot, obitelj van Pels i zubar, ukupno osmero ljudi na pedestak kvadratnih metara. Trinaestogodišnja Anne Frank (1929.-1945.), prisiljena boraviti u skloništu, počela je pisati dnevnik što je trajalo dok ih nisu pronašli (zahvaljujući izdaji) i odveli u logor iz kojeg je nakon rata izašao samo otac Otto. Stjecajme okolnosti Annin dnevnik je sačuvan i otac ga je objavio (1947.) kao jedno od najpotresnijih prikaza odrastanja, doslovce „s glavom u torbi. Redateljica Renata Vidič i koreograf Siniša Bukinac pretvorili su ovu mučnu priču u plesnu izvedbu (glazba Mirko Vuksanović) čime su scene Annina „zatočeništva“ i njezina zapažanja (Tina Gunzek) dobile manje užasavajući ton i tako postala bliža mlađoj publici (11+). Plesači (Tjaša Bucik, Siniša Bukinac, Vito Colangelo, Patricija Crnkovič, Noemi Bak, Luka Ostrež) prate Annino pričanje, mada njihova “ilustracija” nije uvijek sasvim prepoznatljiva. Mahom su odjeveni na tragu života u skloništu (kostimografkinja Anja Ukovič) s iznimkom „Annine plesne inačice“ (Bucik) koja je odjevena jednako kao i Anne (Gunzek). Posebno su zanimljive videoprojekcije (Amar Ferizović) na kojima se smjenjuju animirani crtež i fotografije iz vanjskog života (vojne parade, Hitler pred oduševljenim masama, progoni Židova) i mada izuzetno uvjerljivo pokazuju atmosferu terora, ipak je čudno da nisu raznolikije (čak se ponavljaju) iako sigurno postoji obilje baš takvog slikovnog materijala (a opet, možda je to u skladu s pedagoškim načelom da je „ponavljanje majka mudrosti“?!).

Annina priča (govor, ples, video) pokazuje atmosferu jednog vremena, ambijent u kojem obitava osmero ljudi i njezine intimne preokupacije (ljubav sa 16-godišnjim Peterom, sinom obiteljskih prijatelja koji su također u skloništu) pa je iznena-đujuće da nije precizno predočeno niti kako su ih otkrili i niti njihov odlazak u koncentracijski logor. Anne u dnevniku nije predvidjela svoju smrt nego o njoj saznajemo od „vanjskog“ izvora, pa se jednako tako moglo naznačiti i kako je došlo do otkrića skloništa. Jer, ima dobrih, ali ima i zlih ljudi.

Engleska spisateljica Sue Townsend (1946.-2014.) napisala je osam romana o Adraianu Moleu, od njegovih tinejdžerskih do srednjih godina, no najpopularniji je upravo ovaj prvi roman, “Tajni dnevnik Adriana Molea” (1982.) kada je njezin junak star 13 i ¾ godina i to je štivo postalo omiljeni predložak za kazališne predstave. Milena Depolo je dramatizirala , a redateljica Mandić Rigonat adaptirala tekst te se redaju jasno definirane situacije koje su bez većih međusobnih otklona (emotivnih i dinamičnih) pa predstava povremeno malo “pada”. Scenografija (Vesna Popović) podsjeća na pošarane ulične zidove (upitna je namjena žute “krovne” konstrukcije jer je i bez nje jasno gdje se što zbiva), kostimi (Ivana Vasić) se “oslanjaju” na modu iz doba nastanka djela, a glazba (Irena Popović) podcrtava atmosferu. Suvišno je prepričavati scene iz Adrijanovog (Mladen Lero) života jer su one uglavnom dobro poznate: svađa roditelja (Andrijana Oliverić, Stefan Bundalo) i animozitet bake (Katarina Gojković)prema mami, odlazak mame sa susjedom Lukasom (Uroš Jovčić) i povratak nakon što je uvidjela da voli samo tatu, Adrijanovo zaljubljivanje u Pandoru (Anja Pavićević), druženje s prijateljem Nigelom (Andrej Nježić), muke s opakim Barryjem Kentom (Relja janković) i briga za starog Berta Baxtera (Zoran Cvijanović). Mada Adrian za sebe tvrdi da je intelektualac pa se ne ponaša poput ostalih “pubertetlija”, Lero je u nekim scenama glumački suviše stišan i mada time pokazuje da je drugačiji, nije nije dovoljno uvjerljiv. Njegovi vršnjaci su prirodniji a u ovom je slučaju to možda presudno (9+). Budući da se radi o duhovitom i pronicljivom tekstu, izdvojila bih nekoliko komičnih scena poput povratka oca s ribarenja, igranje Monopolyja, bakino uredo-vanje po kući ili đačke proteste, a zanimljivo je da su mladi gledatelji burno reagirali na “francuski” poljubac Adriana i Pandore. O Baxterovoj zubnoj protezi da i ne govorim.

Annin dnevnik i Adrianov dnevnik su mudar izbor za festival predstava namijenjenih djeci i mladima, no imala sam dojam da su obje predstave mogle biti umjetnički malo više provokativne.

Olga Vujović

Autorka je pozorišna kritičarka iz Hrvatske. Piše za www.kritikaz.com i na portalima wish.hr i virovitica.net. Članica je Hrvatskog društva kazališnih kritičara i teatrologa.

Fotografije kritičarke Vujović: Milana MIlovanov

Fotografija iz "Dnevnika Ane Frank": Jaka Varmuž

Fotografija iz "Tajnog dnevnika Adrijana Mola": Vladimir Jablanov

Četiri češke umetnice – zmajice, iz čeških Malovica, treće su nam festivalske večeri otkrivale do sada neviđena prostranstva ljudske kreativnosti. U igri Sare Bokini, Kateržine Šobanjove, Ludmile Ješutove i Diane Kvaje, koju je rediteljski kondenzovao Pavel Štraurač, ništa nije podsećalo na svakodnevicu budnog života.

Kombinujući fiziki teatar s animacijom objekta i principima vizuelnog teatra donele su dašak neke bizarne groteskne magije i apsurda kakav nismo imali priliku da vidimo kod nas, bar ne na pozorišnoj sceni, jer ga, doduše, u svakodnevnom životu i te kako ima.

Posle predstave ispričale su da je predstava nastajala u višemesečnom procesu koji je počeo detaljnim, gotovo tromesečnim istraživanjima. Dok se cela sklopila, prošlo je još dva meseca. Ispričale su da im je bilo važno da budu tačne, da ono što su pronalazile kao podatan materijal nađe pravo mesto na sceni - u njima, i između njih, tokom samog kreativnog procesa.

Pošto je mnogo fizičkog teatra, bilo je važno i da se ne povrede, da ne povrede jedna drugu. Poverenje je u tom smislu bilo presudno. Samo kad se osećaš bezbedno na sceni, možeš biti kreativan, složile su se sve četiri. Na propitivanje, da li su tokom procesa rada naučile nešto novo o ženskoj energiji kojom odiše predstava, rekle su da je fragilnost boja ženske energije bila novo otkriće za njih, ta flamboajantnost je ono što je pomoglo da tokom procesa bolje upoznaju jedna drugu, ali i sebe.

Otkrile su i da su morale u svakom trenutku procesa stvaranja predstave “Hic sunt dracones” da znaju koja je u kakvom emotivnom i fizičkom stanju.

Iako je predstava potpuno ženska i po osećaju mnogih gledalaca slavi princip feminiteta, potpisuje je jedan muškarac - Pavel Štaurač, a i muziku, koja se na matičnoj sceni u Češkoj izvodi uživo na sceni (ovoga puta je izostala) na instrumentima-objektima svira jedan muškarac Pavel Štaurač.

Snežana MIletić

Foto: Milana MIlovanov

Ovako i onako, i može, i ne može, i stalno neki kamen spoticanja. I uvek je tu jedno biti, ali i ne biti, a zašto ne biti kad se može biti. I najvažnije, zašto čovek ne može da poleti? Zašto? Treće festivalske večeri ipak je poleteo jedan, u predstavi “Ja Sizif” Lutkarske laboratorije iz Sofije.

U režiji Veselke Kunčeve gledali smo filosofsko promišljanje ljudskog besmisla. Zapravo, stalnog ponavljanja. Jer, kojim god putem čovek da krene - dođe na isto mesto. Čak i kad pokuša da pobegne: gore - dole - levo - desno - spiralno ili kako god, uvek ga dočeka nešto isto i predvidljivo.

Sve nas Sizife, umetnički predano, igrao je Stefan Dodurov, inače dramski glumac kome je, priznaje, ovo bilo poprilično zanimljivo pozorišno iskustvo. Njegova igra bila je eklektična, ali i veoma duhovita, na momente čak potresno duhovita. Posle predstave govorio je o Sizifu i svemu oko njega ...

Koliko dugo igrate ovu predstavu i kakav vam je osećaj dok igrate sizifovštinu?

Ja sam treći glumac koji igra u ovoj monodrami, koja se igra 11 ili već celih 12 godina. Ja u njoj igram od 2019. godine. Veselka Kunčeva je pravila audiciju, htela je da obnovi predstavu s tri različite lutke, a kako sam ja dramski umetnik, za mene je bilo jako teško da odlučim da li mogu da preuzmem odgovornost da se latim tog ozbiljnog posla. Uspeo sam, i stalno moram da uspevam, jer je uvek malo teško. Uvek treba malo pogurati, dati i nešto više.

Kako je to za jednog glumca, ili uopšte jedno ljudsko biće, kad prepozna Sizifa u sebi? Vi ste ih za ovu priliku morali u sebi naći bar nekoliko...

Sizif živi u svakom od nas. Svaka osoba ima potrebu da negde ode, da napravi korak više, da zacrta neki cilj do koga bi morala da dođe, da proširi, ili čak poruši neke granice, da ode iza njih. Poenta ovog komada je da je život, uprkos svim teškoćama i patnjama, vredan življenja. I bolje je da to činimo s osmehom. Poenta upornosti, i življenja uopšte, nije cilj, već je poenta taj napor da se nešto uradi. A dok guraš, smeješ se sudbini u lice. To je poenta. Čini mi se da je u tom smislu ovaj komad pametno i mudro građen, između mene i mene, između demona o kojima komad govori. On je i priča o fizičkom i metafizičkom.

Da li ste tokom kreativnog procesa uspeli da odgovorite na pitanje koje se čuje i u samoj predstavi - zašto čovek ne može da poleti?

Zato što je čovek – čovek. Samo čovek. On želi da leti, ali može da poleti samo u snovima. Zapravo, zato što ne može da leti, čovek radi genijalne stvari. Mi ljudi, uprkos našim ograničenjima, umemo da radimo izvrsne stvari. Zato nas bogovi vole.

A šta lutke mogu da urade što ne mogu ljudi?

Odgovor se nastavlja na prethodni... Ljudi imaju ograničenja, a lutke ih imaju još i više. Mi im dajemo život, i maštamo da su žive. Mi kroz njih, nama samima, govorimo neke priče o boljem životu. Tako ljude pokušavamo da napravimo boljima. Pokušavamo da ih uverimo da sve može bolje. Lutke nam pomažu da ispričamo bolje priče.

Zašto ljudi danas sve manje umeju da pričaju priče, posustaju u tome, a to je vrlo vidljivo u umetnosti, pozorištu, pa i u životu... U srpskom pozorištu to je ozbiljan problem... Možda je u Bugarskoj bolje?

I sam to vidim. Problem je u tome što mi stalno hoćemo da kažemo nešto novo, da izmislimo neku novu senzaciju, a ništa nije novo. Mi stare priče treba da pričamo na nove načine, starim, arhetipskim pričamo da udahnemo nove živote. Da te male – velike priče postanu deo novog vremena, našeg života. Mi Bugari imamo izraz da ne treba otkrivati toplu vodu...

Tu istu poslovicu imaju i Srbi, ali i dalje uporno izmišljaju toplu vodu...

 I Bugari isto. Treba da se vratimo klasičnim vrednostima, da podsećamo na njih, ali da ih pričamo na načine koji pripadaju ovom vremenu. Mi često danas gledamo stvari koje su naizgled blistave, imaju na vrhu nešto, neki šplag, imaju i neke začine, ali unutra nema ničega. Zvrlje prazninom. Teško je, naravno, reći nešto novo, a da to dolazi iz bazičnih priča. Tu je začkoljica. Kubizam koji je izmislio Pikaso ipak je došao iz tradicije. Napraviti tako nešto, teško je i retko.

Je li tu tom kontekstu važnije imati ideju ili biti hrabar?

Oboje. ljudi koji govore nove stvari, tzv avangarda, oni su, kako to kaže ta francuska reč u prvim redovima i vide nešto što ostali ne vide. Oni otrkivaju nešto što, ako napravi poveznicu s ljudima, otvara nove svetove. Biti pametan i hrabar da bi se to uradilo nije nimalo lako. Zato moramo da budemo uporni, da stalno radimo na tome, da ne odustajemo i da ne osuđujemo ljude kada pogreše, kada ne uspeju, jer je stvarno teško.

Da li ste kao umetnik uplašeni današnjim svetom? U njemu se - i dok razgovaramo - dešavaju strašne priče.

Kako da ne... Jesam, naravno. Mislim da živimo u vremenu kukavica. Uplašeni ljudi se boje, a slaba osoba je opasna osoba. Drago mi je da sada na Balkanu nema konflikata kakvih je bilo ranije i nadam se da smo naučili lekciju. Zahvalan sam na tome i stalno o tome mislim, jer smo mi ovde na nekoj vetrometiini zaista. Istorija se ovde ne ponavlja, ona se premotava...

 Snežana Miletić

 Portret umetnika: Milana Milovanov

Fotografija iz predstave: Aleksander Bogdan Tompson

Novosadska TV danas je bila u poseti našem festivalu. Rezime prva dva dana i najavu narednih dao je producent Novosadskih pozorišnih igara Sava Stefanović, koji je istakao dva važne aspekta festivala:  prvi je što je to prilika da deca i mladi vide predstave umetnika iz drugih sredina, a drugi činjenica da mi u Srbiji, pa ni u Novom Sadu, nemamo dovoljno predstava za tinejdžerski uzrast, kojem se ove godine - u najvećem delu, obraćaju Igre. 

Kao i sve pubertetlije, Adrijan Mol ima samo jedno pitanje – zašto je meni najteže na svetu. Knjige Sju Tauzend „Tajni dnevnik Adrijana Mola (13 3/4 god.)”, „Bolno odrastanje Adrijana Mola“, „Iskrene ispovesti Adrijana Mola“ obeležile su, utešile, ohrabrile i uveseljavale najosetljivije godine mnogih tinejdžera. Iako je knjiga čitana i danas, na velika vrata u svet današnjih mladih vraća se predstavom Pozorišta „Boško Buha“.

Dramaturškinja Milene Depolo i rediteljka Tanja Mandić Rigonat za predstavu „Tajni dnevnik Adrijana Mola“ odabrale su ključna zbivanja iz života engleskog tinejdžera niže klase, u doba Margaret Tačer. Specifično doba tačerizma, pank pokreta i buntovništva koje se prelamalo kroz uličnu umetnost, odeću, muziku, knjige, zadržano je i u predstavi. Problemi Adrijana Mola (Mladen Lero) slični su savremenim ovdašnjim mladima – ima bubuljice, roditelji mu se razvode, trpi nasilje u školi, nesrećno je zaljubljen. Većina problema reše se sami od sebe, te Adrijan poentira da je život smena dobrih i loših dešavanja i samo ih treba preživeti.Kako su Adrijanovi dnevnici bili sastavni deo mog odrastanja i sazrevanja, a cinični, duhoviti baksuz Adrijan Mol jedan od omiljenih književnih junaka, priznajem svoju neobjektivnost i pristrasnost prema knjigama, pa reč prepuštam publici.

Divna Stojanov

UTISCI PUBLIKE:

„Predstava je sjajna! Imam 13 godina i u potpunosti sam se pronašla u liku Adrijana Mola. Jako slične stvari se dešavaju meni i mojim drugarima.“ (gledateljka, 13 godina)

„Jako mi se svidela predstava! Naročito kraj kad Adrijan kaže da je život sastavljen i od dobrih, i od loših događaja, i da će loši proći. To me je utešilo.“ (gledateljka, 13 godina)

„Sledeće godine mi je 13. rođendan i znači mi da vidim šta me čeka u životu. Samo da ne dobijem bubuljice! Joj, samo da nemam bubuljice!“ (gledateljka, 12 godina)

„Meni se nije svidelo kad su se Adrijan i Pandora poljubili. Mogli su samo da se zagrle, dovoljno je.“ (gledateljka, 8 godina)

„Baš mi je bilo uzbudljivo! Puno toga se desi, ali sve ispadne super na kraju!“ (gledalac, 11 godina)

P.S. Pozorišni pogled nije mišljen kao pozorišna kritika, ni kao prikaz predstave, već kao skup utisaka jedne dramaturškinje i publike neposredno nakon gledanja predstave.

Mladen Lero bio je očaravajući Adrijan Mol u predstavi "Tajni dnevnik Adrijana Mola", koju je  druge večeri Novosadskih pozorišnih igara, u režiji Tanje Mandić Rigonat, izvelo Pozorište "Boško Buha".

Ovaj mladi glumac diplomac je beogradske Akademije umetnosti (bivša BK), iz klase profesora Milana Neškovića i Tihomira Stanića (Stanića je kasnije zamenio Nikola Rakočević). Publika ga je zapazila ne samo u teatru, već i u serijama “Nečista krv: greh predaka” i „Ubice mog oca”.

Nakon što su izveli predstavu, celu ekipu okupirala su deca Dramskog studija Pozorišta mladih, koja su iz rukava istresala gomilu najrazličitijih pitanja: Najintrigantnije je bilo ono oko poljupca viđenog na sceni: kakav je bio, je li bio težak, očekivan ili neočekivan, koliko se vežba... Među pitanjima bila su i: kako se uči tekst, da li su glumci tužni kad dobiju ulogu koju ne vole, da li je posao glumca težak, koje bi savete dali budućim glumcima, šta rade iza scene tokom predstave, zezaju li se ili pažljivo prate predstavu... Činilo se da je uživanje u postavljanju pitanja i davanju odgovora, koje je proteklo uz salve smeha, bilo obostrano.

Posle dece, došlo je na red da se postave i neka druga pitanja... Kakvi se dnevnici danas pišu - da li su tajni ili javni, kako se danas razumeju kulturološke razlike u situacijama odrastanja, koju bi reč trebalo ponovo potražiti u rečniku, jer je nestala iz našeg života i ponašanja i na koncu, kakva je uopšte budućnost za mlade ljude?

Pišu li se danas dnevnici, tajni ili javni po društvenim mrežama? Čemu oni služe?

Dobra je navika pisati dnevnik. Na taj način možemo da imamo neku retrospektivu stvari kroz koje smo prolazili. Jer, kad prolazimo kroz određene stvari, one nam se u nekom trenutku čine kao velike, ogromne, nepremostive i nerešive. Dok se događaju, mislimo da ćemo da ih preispitamo, ali onda na to i zaboravimo jer se događaju nova iskustva. Zato je pisanje dnevnika poprilično dobra stvar za razvoj čoveka. Ja nikad nisam bio redovan u tome, za to je potrebno malo discipline. Ponekad mi se činilo da je jako važno da ga pišem, a posle sam upadao u neka raspoloženja u kojima sam odbacivao ideju pisanja dnevnika, jer mi je to delovalo manje važno. Gubio sam volju, nisam imao motivaciju - a trebalo je da ih imam.

U predstavi se pominju kulturološke podele koje su nekada decidirano odvajale jednu grupu ljudi od drugih, po tome koju su muziku slušali, kako su se oblačili, ponašali, posle i kako su živeli i koje su vrednosti podržavali... Svet se danas toliko rascepkao u paramparčad da više ništa nije toliko snažno da bude zajednički imenitelj neke grupe... Kako se to sve vama čini?

Čini mi se da se nije rascepkao, već da je globalizacijom sve postalo isto. Stvari više nemaju da budu u odnosu na šta merljive. Nekoć je bilo manje sadržaja i informacija, pa su se ljudi grupisali na takve načine, a sada je prosto sva kultura - pop kultura, ako je to kultura.

Nama se zapravo zabava vrlo često podmeće kao kultura...

Pa da... Spektakl... Lepo kaže Hedžis (Kris Hedžis, autor knjige "Imperija iluzija: kraj pismenosti i trijumf spektakla", prim.nov.) - trijumf spektakla i kraj pismenosti.

S obzirom na to u kakvom svetu živimo i šta smo sve zaboravili da radimo - da budemo soliradni, empatični, osećajni za drugog, koju bi reč u rečniku trebalo potražiti koja bi nas prenula na nizbrdici? O jednoj govorite i u predstavi...

Ljubav je ključ, a ljudi su otuđeni jedni od drugih. Sve te stvari koje ste spomenuli posledica su otuđenosti. Imamo privid da je komunikacija dostupna svima, na svim delovima sveta i da to povezuje ljude jedne s drugima, a meni se čini da je to rezultiralo otuđenošću i da to podrazumevanje bliskosti koju možemo da napravimo putem društvenih mreža ili interneta nije dovelo do bolje komunikacije među ljudima, nego isključivo napravilo suprotno.

Kakva je situacija u Beogradu s predstavama za tinejdžerski uzrast. Ovde, u Novom Sadu, gotovo da ih i nema. Zašto niko ne razmišlja o tim generacijama?

Mislim da te scene za mlade, kako ih mi ovde najčešće zovemo, a imam malo iskustva na njima, jer igram “Dečaka s koferom” u “Radoviću”, gde sada radimo “Sjaj zvezda na plafonu”, imaju tu vrstu politike da gledaju koju vrstu predstava mogu najbolje da prodaju i onda im ta populacija o kojoj govorite nije zanimlljiva, jako ih je malo.

Na kraju predstave, posle niza duhovitih situacija i smeha, koji se čuo u publici, glumci uzvikuju rečenicu koja je neke u publici gotovo rasplakala ... Kakva je budućnost za mlade? Kakva je budućnost u zemlji u kojoj deca ubijaju decu...

O tome je nezahvalno pričati. Ja mislim da, ko god ima savesti i malo ozbiljnije i dublje pristupa stvarima, ima zadršku da o tome govori. I ja se ne bih osmelio da govorim o tome. A što se tiče budućnosti mladih, ja bih to malo rasteretio... Jer... Ne mislim da je u nekim drugim vremenima budućnost za mlade ljude bila bolja, ili da se bar tim mladim ljudima nije činila kao bolja. Ti problemi, kako Adrijanovi u osamdesetim, tako i u ovim našim vremenima, poprilično su univerzalni. Tehnološki bum je sigurno pomerio granice u društvu, ali mislim da su mladi uvek u problemu.

Snežana Miletić

Fotografije iz predstave: Vladimir Jablanov

Nakon što su pobrali aplauz, ekipa predstave “Tajni dnevnik Adrijana Mola” stigla je pred najvažniju publiku - oči u oči s polaznicima Dramskog studija Pozorišta mladih koji su im postavljali najrazličitija pitanja.

Najintrigantnije je izgleda bilo ono oko poljupca viđenog na sceni, kakav je bio, je li bio težak, očekivan ili neočekivan. Među pitanjima bilo je i ono o tome kako se uči tekst, da li su glumci tužni kad dobiju ulogu koju ne vole, da li je posao glumca težak, koji bi savet dali budućim glumcima, šta rade iza scene tokom predstave, zezaju li se ili pažljivo prate predstavu... Razgovor je koordinirala Divna Stojanov.

Ekipa dnevnog lista "Magyar Szo" bila je na otvaranju 3. Novosadskih pozorišnih igara. Rečima i fotografijama ispisali su svoje utiske o predstavi "Dnevnik Ane Frank". 

Vesti

Predstava mi se jako svidela, jer su je glumci i plesači odlično izveli. Svaki pokret je bio odličan! Dok sam gledala predstavu imala sam osećaj da sam ja Ana. Glumci su toliko snažno preneli emocije i događaje koji su pogodili porodicu Frank. Pošto ne volim ratne filmove, mislila sam da mi se neće svideti ni predstava ratne tematike, međutim u „Dnevniku Ane Frank“ nije prikazano ništa strašno na sceni, a ipak je jasno da je to vreme za Anu, njenu porodicu i Jevreje bilo užasno. Preporučujem ovu predstavu svima, jer sam mnogo naučila i svi treba da znaju za sudbinu devojčice Ane.

Nina Klabučar (polaznica Dramskog studija Pozorišta mladih)

Neke bi se poslovice morale malo doterati. Recimo, ona o merenju i sečenju... Trebalo bi da glasi: Triput meri, i ne seci... Žiri ovogodišnjih Igara čine tri izuzetne žene koje pozorište osećaju na najtananije načine. Rediteljka Sonja Petrović, glumica Marija Radovanov i kostimografkinja Zdenka Lacina Pitlik, pažljivo su i brižno oko festivalsko.

Domaći mediji najavljuju i donose izveštaj s otvaranja 3. Novosadskih pozorišnih igara. Evo kako je to izgledalo iz njihovog ugla...

Naša Slavica Vučetić uključila se uživo u Jutro TV Nova S

Naša Neda Danilović uključila se uživo u "150 minuta" TV Prva

RTV Vojvodine snimila je atmosferu uoči otvaranja festivala, kao i samu predstavu, te utiske o selekciji samog selektora 3. NPI - Aleksandra Ćurčića. 

Gradske info beleže trenutke otvaranja festivala.

RtvAs takođe donosi kratak izveštaj uoči otvaranja festivala.

Hoću u pozorište donosi kratak prikaz prve festivalske predstave- "Dnevnika Ane Frank"

Simbolično, veče pre Dana pobede nad fašizmom, dana kada je nacistička Nemačka potpisala kapitulaciju u Drugom svetskom ratu, plesna predstava Dnevnik Ane Frank, rediteljke Renate Vidič, koreografa Siniše Bukinca i ansambla Pozorišta Koper iz Slovenije otvorila je treće Novosadske pozorišne igre. U Sloveniji je pre nekoliko godina dnevnički zapis Ane Frank uklonjen sa spisaka zvanične lektire u osnovnoj školi. Knjiga je ostavljena kao izborni lektirni naslov i da li će se čitati, ostavljeno je na izbor predmetnog profesora. Zbog toga je izuzetno dragoceno što Pozorište Koper ipak nastavlja da prenosi tragično svedočanstvo jevrejske porodice Frank tokom rata.

Ana (Tina Gunzek) u svojstvu Ane naratorke pripoveda delove iz dnevnika, dok Ana Dnevnik (Tjaša Bucik), Anina porodica i drugi Jervreji sakriveni na tavanu (Siniša Bukinac, Vito Kolanđelo, Patricija Crnkovič, Noemi Bak i Luka Ostrež) plešu dešavanja. Najuzbudljiviji momenti predstave su oni u kojima su radnja i naracija u kontrapunktu. Skučenost skrovišta i osećaj klaustrofobije, umesto prostorno, vrlo jasno je dočarana kroz muziku (Mirko Vuksanovič) i video projekcije. Odabir teksta iz Dnevnika vrlo uspešno balansira informacije o ratu, zločinstva koja su činili Nacisti i Anin unutrašnji svet satkan od tinejdžerskog bunta, promišljanja o ljubavi i sreći.ž

Učenje o ratovima i strahotama iz prošlosti možda spreči buduće ratove ili nas natera da glasno progovorimo o ratovima koji se danas dešavaju i u kojima stradaju civili i deca.

Divna Stojanov, dramaturškinja

UTISCI PUBLIKE: 

"Ja sam sve razumela, samo mi nije jasno što je Hitler mrzeo Jevreje." (gledateljka, 9 godina)

"Jako mi se svideo ples! Baš je dobro!" (gledateljka, 11 godina)

"Ja sam u šoku! U školi smo učili malo o ovome, ali ja nisam znala da je ovo stvarno ovako bilo." (gledateljka, 11 godina)

"Ja bih voleo da vidim to skrovište u kojem su se oni krili. I to osmoro ljudi. Ja jedva sa bratom delim sobu." (gledalac, 9 godina)

"Koreografija je savršena. Iako je glumica govorila, sve je bilo jasno kroz pokret". (gledateljka, 15 godina)

"Meni je bilo jako tužno, ali drago mi je da sad znam o Ani Frank." (gledateljka , 10 godina)

"Ne znam kako su plesači uspeli da plešu na tako potresnu temu." (gledateljka, 10 godina)

P.S. Pozorišni pogled nije mišljen kao pozorišna kritika, ni kao prikaz predstave, već kao skup utisaka jedne dramaturškinje i publike neposredno nakon gledanja predstave.

Divna Stojanov

Gosti emisije "Arterija" RTV Vojvodine bili su slovenački plesač i koreograf Siniša Bukinac i v.d. direktora Pozorišta mladih i selektor Novosadskih pozorišnih igara Aleksandar Ćurčić.

Ćurčić je najavio program ovogodišnjih Igara, a Bukinac, koji je, inače, koreograf i plesač u koparskom "Dnevniku Ane Frank", govorio je kako su ga osećanja koja je imao dok je iznova čitao "Dnevnik Ane Frank" inspirisala da prostorno uprizori svu bol koji je kao umetnik osetio razmišljajući o ovom delu. Prilog kreće na samom početku emisije. 

RTV Vojvodine

Kako izgleda kada se bol pleše, kada se pleše žudnja za slobodom, kakav bi se dnevnik bola današnjeg sveta mogao ispisivati svakog dana, te gde se čovek može sačuvati od današnjeg sveta, pitanja su na koja je odgovarala Renata Vidič, rediteljka predstave “Dnevnik Ane Frank”, koja je na sceni Pozorišta mladih otvorila 3. Novosadske pozorišne igre.

 Slovenačka rediteljka kaže da je zajednički imenilac svih postavljenih pitanja sloboda, da je ona ključ za sve – i da se zbog toga za nju moramo boriti. Ona to čini na pozorišnoj sceni.

Vreme u kojem živimo nije dramatično na način na koji je bilo ono u kojem je živela Ana Frank, ali i ovaj naš trenutak ima prostore u kojima je teško i gotovo nemoguće živeti. U trenutku dok mi razgovaramo neki ljudi u Gazi, Ukrajini, u drugim krajevima sveta, u nekim su podrumima i strepe za svoj život i živote svoje dece... Da pišete dnevnik poput onog Ane Frank, šta biste o ovom vremenu u njemu napisali?

Mislim da je Ana Frank dobro izabrala formu svog dnevnika, da piše svojoj prijateljici. I dnevnik koji bih ja pisala, bio bi isto neki dijalog, jer pisanje dnevnika je uvek kao neki dijalog, pričaš o samom sebi – sebi, razmišljaš o sebi i stvarima oko sebe, o svetu u kome živiš i pišeš o tome, ali uvek pre nego što napišeš razmišljaš o onom što ćeš reći, promisliš o svojim osećanjiam Ta samorefleksija je jako bitna i danas. Samorefleksija je način da ideš kroz život tako da znaš šta želiš, da vidiš nepravdu, koaj se tiče tebe ili nekog drugog, i da govoriš o njoj. Mi danas živimo u jako brzom tempu, ritam je zapanjujuće brz, mi živimo fotografijama i sličicama na telefonima... Čovek više nije čovek, nije biće kakvo je nekada bio.. Stvari se otimaju iz naših ruku i mi ne znamo kako da ih razumemo...

U kome ste trenutku shvatili da biste Anu Frank radili kao plesnu predstavu?

To je zapravo bila ideja Katje Pegan, direktorice Pozorišta Koper. Ona je predložila da napravimo predstavu o Ani Frank jer su je sklonili iz lektire. A predložila je i to da ona bude plesna predstava, te da ja napišem dramski predložak, neku vrstu scenarija. kako bi Siniša Bukinac imao materijal za koreografiju.

Šta mislite zašto je Ana Frank sklonjena iz slovenačke lektire? Zašto se mi danas, posvuda, kao da se stidimo tih ljudi koji su simboli borbe za slobodu koju danas živimo...

U Sloveniji je argument bio da to više nije aktuleno... A pogledajmo Gazu, Ukrajinu, Afriku, Iran, Irak... To se još uvek, ti užasti, događaju ljudima. Mi još uvek živimo u doba fašizma. Ne svi, ali dosta nas. Imamo te skinhedse, te budale s utakmica, pa neonacizam je u porastu, kao i desne stranke u celoj Evropi. Recimo, naša Slovenija je jako ksenofobna. Mi ne volimo strance. Naša politika je loša retorika prema strancima. Ilegalni emigranti prolaze kroz Sloveniju i ljudi im ne bi pomogli.

Slovenački pisac Goran Vojnović napisao je svojevremeno roman na tu temu - “Čefurji raus”. Mi – ljudi, zapravo ne podnosimo ništa što je novo i nepoznato, ne prihvatamo nove ljude, ideje. nove mogućnosti... Samo pričamo da bismo promene, a kako su promene odgovornost, mi zapravo čeznemo za statusom kvo. Da li je drugačije u prostoru umetnosti i teatra, npr?

Teatar je, čini mi se, još uvek mesto slobode. Bar je to bilo moje iskustvo, gde god da sam radila. Ne samo slobode na sceni, već slobode ideja. Pozorište deluje na razne načine. Ono je prostor prihvatanja komunikacije i pružene ruke, nekada čak i uprkos nekim okolnostima. Ono je nadasve prostor slobode.

 Koja je najzanimljivija tema za vas u Sloveniji u pozorištu danas?

 Više sam puta tokom našeg razgovora izgovorila reč - sloboda. Ona je za mene najviša vrednost. Ona je moja glavna tema. Sloboda pojedinca i društva generalno.

Ima li je među glumcima, osećate li je u glumcima s kojiam radite?

Nema glumca bez slobode. Ako ne bi osećali žudnju za slobodom, ne bi bili glumci.

Znate li nekoga ko se bori za slobodu – reči, delanja, slobodu mišljenja?

Znam. Svaki umetnik je borac za slobodu.

 Snežana Miletić

Foto: Jaka Varmuž