Vinkovačanin Vedran Dakić igrao je Duška Radića u osiječkoj "Plišanoj revoluciji", koju smo videli četvrte večeri festivala. Za tu je ulogu na dodeli nagrada Hrvatskog glumišta dobio nagradu za najboljeg glavnog glumca u drami. Pre nego što je postao glumac, Dakić je studirao agroekonomiju, u jednom intervjuu, priznao je, ni sam ne zna zašto. Srećom, s te stranputice, vratio se onome čemu je danas posvećen – glumi.
Predstava "Plišana revolucija" autorski je projekt Vanje Jovanovića i Mateja Sudarića. Počinje kao opušteno druženje pet mladih ljudi uoči odbrane diplomskog rada Duška Radića, koji će i službeno predstavljati kraj jednog i početak drugačijeg života za njega. Radićevi strahovi uoči neminovnog ulaska u život odraslih tema su ove predstave, a oni su zapravo i strahovi s kojima se suočavamo svi kada se nađemo na nekoj prekretnici. O tim prekretnicama i revolucijama, ali i evolucijama, glumac Dakić je govorio nakon predstave...
Vaš junak pokušava neke revolucije, bori se bar protiv imaginarnih neprijatelja, ima u njemu još herca za to pre nego što ga pojede neka ozbiljan revolucija. Jeste li vi uspeli nekada, bar malo, nekom svojom malom revolucijom uspeli da urušite sistem?
Jesam, evo setio sam je jedne koja je završila pobedom. Ovu smo predstavu je trebalo da igramo na jednom festivalu gde su različite scene bile u pitanju i dobili smo scenu na kojoj nije bilo moguće imati adekvatno svetlo kakvo je potrebno našoj predstavi jer je za neke scene atmosfera građena upravo određenim svetlom. Svetlo ima veliku ulogu i ne verujem da bi predstava uspela da neema tako tačno postalvjenog svetal. A mi smo na tom festivalu dobili svetlo s kojim nije bilo moguće to uraditi, iz nekih razloga koji su nerazumni, a znali smo i zašto je to urađeno, zašto su nam dali samo tri reflektora. Nisam hteo da odstupim, insistirao sam da igramo kod sebe i nigde druge, i to je bila jedna mala pobeda, koja je meni mnogo značila.
Koliko puta dnevno uspevate u tim malim pobedama?
Nekad više, nekad manje. Svaki dan se na probi desi neka i ona čini čoveka jačom osobom.
Revolucije čuče u svakom od nas, kao i strahovi. Ipak strahovi se lakše bude, hrabrosti teže. Mi smo nekako elementarno manje hrabri za hrabrosti. Ljudi trpe neverovatno besmislene i pogrešne stvari. Zašto je lakše trpeti, nego biti hrabar, i kad smo prestali da budemo hrabri, kad nam je komoditet postajao važniji od etike?
Mislim da je upravo komoditet taj koji je doveo do urušavanja hrabrosti. Toga sam postao svestan u trenutku kad sam shvatio da i sam mogu da upadnem u to, gledajući druge kolege i ljude uopšte. Oni su se u jednom trenutku očito pomirili s određenim konceptom i stanjem stvari, bilo im je dovoljno, ili su se umorili, ili im, jednostavno, više nije bilo stalo. Ljudi jako lako pristanu na nešto što je ispdo njihovog nivoa. I to sam shvatio u trenutku kada sam primetio da i sam počinjem to da prihvatam. Uplašio sam se i prenuo. Rekao sam ne, ne i ne. Mora se napraviti razlika, jer se inače utopiš u to. Imaš platicu, malo radiš, kupiš ovo, kupiš ono i misliš, to je to. Ali nije. Iza toga, ima i nešto bolje i važnije. Tužno mi je kad vidim koliko su ti ljudi ogorčeni, nesrećni, uvek imaju nešto na šta bi se žalili. Gluma je posebno zanimanje. To je zapravo poziv i njime bi trebalo da se bave samo oni koji u sebi osete taj poziv, jer sve drugo je besmisleno. Uopšte ne mogu da zamislim da je neko išao pet godina na akademiju, da je po 12 sati bio zatvoren u crnoj prostoriji, igrao se ovoga i onoga, a da to ne voli, pa to je meni neshvatljivo. Pitam se gde je ta tačka kada osoba koja je nešto upisala i odricala se mnogo toga, jer je gluma nesiguran posao, ne garantuje da ćeš raditi, prihvati da če raditi šta god, ispod svakog nivoa... Komoditet zbilja uhvati ljude. Priznajem da je i mene strah da me tako nešto ne dostigne.
U hrvatskom pozorištu bilo je reditelja koji su umeli da podignu revoluciju na sceni jer su važne i bolne teme radili na načine koji do tada nisu viđeni. Poput Frljića npr. Ima li danas takvih kreativnih revolucionara? Ima li pozorišta u kojima se ne radi 15 premijera i nijedna predstava, već onih gde se promišlja repertoar?
Postoji u svim pozorištaima ponešto tako, takav materijal, ali je jako važno da na ćelu teatra bude obrazovan čovek, pozorišno obrazovan čovek, i jako je važno koje ljude dovodi. Važno je da i oni budu obrazovani ljudi, iskreni u svojim namerama i idejama, da znaju zašto nešto rade i zašto rade s određenim ljudima.
A kako se na to može uticati, kako vi kao glumac možete uticati na to?
Jako bih voleo da kažem da mogu. Ali... Pokušavao sam i mislim da se jedino može uticati ovakvim projektima kakav je “Plišana revolucija”. U Osijeku se, npr, u poslednjih deset godina nije desila audicija za glumce. Pa je li to normalno?! Ko nama brani da napravimo audiciju? Razumem, pozorišta imaju ansamble, i ja sam u ansamblu, ok. Ansambli rade koprodukcije i tu se dogodi nova energija i to je odlično. I sve to stoji, ali na kraju dana, zašto se više ne organizuju audicije. Ali ne, kod nas je praksa, rade se tri premijere, ili pet, rade ovi ljudi, kad pitaš šta radimo – odgovor je nije bitno, nemoj se sekirati, a znaš da moraš da se sekiraš. Ti si kao glumac kao na nekakvoj pokretnoj fabričkoj traci koji čeka da nešto mehanički uradi i gotovo. Kad pogledaš, ispada kao da radiš neki posao kao ljudi koji rade od 7 do 15, a glumac nije to – glumac nije radno vreme. Glumac si ceo dan, svih dana u godini, i kad je praznik, i kad je nedelja. Osim toga, jako je važno znati da glumac nije samo to što ljudi vide na sceni, mi tekst učimo kod kuće, a gde su probe... Glumački posao ne traje samo dok je glumac na sceni... I zato bi tu obrazovanje bilo jako važno.
Imate li vi na Akademiji etiku kao predmet? Govori li se o radnoj etici?
Nemamo, ali na našoj se Akademiji najviše radi Stanislavski, a on ima etiku glume, koja je po meni jako dobra i da se ljudi toga pridržavaju - kakva bi nam pozorišta bila! Mi to sve prođemo tokom školovanja, ali se to posle izgubi. Naša akademija je stvarno dobra: ili ćeš naučiti, ili ćeš otići. I zaista sve naučiš, osim toga kako da se nosiš sa direktorima pozorišta, upravama i kolegama. I svim onim što te čeka mimo scene i glume. Kad mlad glumac dolazi u pozorište, on pojma nema s čim će se susresti. Nađe se na nepoznatom terenu, jer je na Akademiji uvek bio zaštićen, imao se na koga osloniti, uvek bi mu neko rekao ako nešto ne valja, ako nije dobro, šta treba popraviti... Ako napravi grešku, nije smak sveta... Zato mislim da bi na akademijama trebalo da postoji neki predmet koji bi studente glume uvodio i u tu priču, gde bi im rekli šta ih sve čeka kad krenu u profesionalni glumački život. Mi smo, recimo, bili na gomili festivala i ovo je drugi okrugli sto na kojem smo bili. Nismo očekivali da bude ovakav, pričljiv, otvoren, Eto, i to je neka škola, a mnogo govori o festivalu.
Snežana Miletić
Foto: Milana MIlovanov