Jakub Georgiev dete je glumačke porodice, njegovi su roditelji čak i osnivači jednog teatra u Ostravi. U “Pilotu i Malom Princu” bio je Mali Princ. O ulozi, saradnji sa Jakubom Maksimovim, temama koje kruže češkim teatroam za mlade i decu, te tome kakva su publika deca, govorio je posle predstave, koja je izazvala znatiželju najmlađe publike.
Kakvo je izgledao rad na ovakvoj vrsti pozorišnog materijala?
Bilo je dosta teško da radim ovu predstavu, jer je u pitanju tip lutaka koje mora animirati nekoliko ljudi, a dodatno je teško što sam 90 odsto predstave na sceni. Trebalo je biti koncentrisan i posvećen, dobro sarađivati sa rediteljem, osećati scenu tačno i improvizovati, jer se reditelj dosta oslanjao na našu improvizaciju. Tokom rada, dosta smo menjali i tekst, pa je i tražilo dodatnu pažnju. Inače, prvi put smo u našem pozotištu radili ovakvu vrstu teatra.
Kakvu vrstu emocija ovakva vrsta rada budi u glumcu? Tekst govori o jednoj istorijskoj ličnosti, vrlo radoznaloj, širokih pogleda na svet i budućnost...
Uživao sam u radu, iako je on, kako sam rekao, bio težak. Volim “Malog Princa” i sve što ta knjiga znači mnogim detinjstvima. Naša predstava nije o njoj, već o burnom Egziperijevom životu. Ponovo sam čitao knjigu i, iako danas imam 25 godina, i imam sina od pet meseci, još uvek se nekako osećam kao mali dečak i bilo mi je vrlo zabavno - ne samo igrati ovu predstavu, nego i igrati se u njoj.
Deca su prilično ljubopitivo i pažljivo gledala predstavu. U početku im nije bilo jasno na kom to jeziku igrate, malo su većali, nije engleski, možda je slovenački, savetovali su jedni druge da se čita titl, a na kraju su odustali i od toga i pratili predstavu bez problema, na nivou scenskog jezika. Kakvi su vaši utisci o tome kako su pratili predstavu? Stalno razgovaramo o tome kakva im je pažnja, zanimaju li ih teme koje im i kako ih mi odrasli pripremamo u pozorištu... Šta im najviše pali lampicu za pažnju: tekst, pisac, tema, način igre, šta je tu presudno?
To je vrlo kompleksno pitanje na koje je teško precizno odgovoriti. Ako bismo znali odgovor, pravili bismo najbolje predstave na svetu. S koncetracijom dece je teško, jer jako je kratkog daha. Što s tiče knjiga i pisaca, “Mali Princ” je dobar primer dobre literature i potentnog materijala za igru u pozorištu. Svako ko ga je čitao, uvek bi pronašao nešto drugo što bi mu bilo važno. Nama glumcima danas je jako teško da se nosimo i takmičimo s morem kratkih videa, rilsa, koji su brzi, brži, sve brži i vrlo zavodljivi tako da počinjete da zavisite od te vrste adrenalina. Pozorišni ljudi pokušavaju da stignu tu brzinu, ali..
Možda je štos u tome da se sve uspori, možda je usporavanje nova brzina, tačna brzina za njih?
Moguće da bi i to trebalo probati. Sesti u pozorište, usporiti, prepustiti se predstavi, dati joj vremena...
Je li se večerašnja publika prepustila?
Deca su bila preslatka. Žao mi je samo što svi nisu mogli dobro da vide, posebno tu scenu Malog Princa i Lisice, to je divna scena, koja meni i lično mnogo znači, omiljena mi je u predstavi. Video sam da su klinci ustajali, pokušavajući da dokuče šta se to na sceni dešava.
Kakve predstave vi volite da igrate, a kakve da gledate?
Kada igram za decu, a prevashodno sam lutkar, volim da igram bajke. Ja sam i dramski glamac, moji roditelji su, takođe, glumci, ustanovili su jedno novo pozorište u Ostravi. Volim da gledam predstave jakog emotivnog naboja, nešto što me prodrma, želim da plačem u pozorištu.
Postoje li u Češkoj neki trendovi u lutkarskom pozorišu ili teatru za mlade? Neka tema, žanr?
Da, u trendu su teme koje se tiču mladih. Česi se danas dosta bave seksualnošću, to su teme za stariji uzrast. Bave se i transeksualnošću LGBT temama...
Da li su to tabu tema kod vas, kao u Poljskoj, npr?
Ne, ne, Češka je vrlo otvorena tim povodom. Sada radimo predstavu o incel potkulturi, biće to predstava za 14 plus uzrast. Smatram da je veoma važno govoriti o toksičnom maskulinitetu i o celibatu. To su teme iz dijapazona tema koje zanimaju mlade, jer su deo njihovog života.
Snežana MIletić