Naslov predstave Malog pozorišta „Duško Radović“ iz Beograda Sjaj zvezda na plafonu locira nostalgičan osvrt junakinje Jene na njeno bezbrižno detinjstvo, simbolički prikazano plastičnim svetlećim zvezdama u dečijoj sobi. Junakinja će se tokom priče često prisećati tog sjaja, a uz pomoć nostalgije za spokojnije vreme, bar privremeno bežati od, pokatkad, surove sadašnjice, jer odrastanje svima, bar delimično teško pada, a Jeni naročito zbog njenih porodičnih okolnosti.
Kao čvrsto formiran žanr namenjen širokoj publici, u ovom slučaju pre svega starijoj deci i mladima, priča o odrastanju najčešće prati ustaljene konvencije, te se od gotovo svakog predstavnika žanra očekuje da tinejdžerski period prikaže kao težak, pa čak i traumatičan, ali da će rezultirati sazrevanjem i prevazilaženjem problema koji se nađu na putu. Na tom istom putu će neminovno doći do vršnjačkih prijateljstava, koja su ključna za formiranje ličnosti, zatim do prvih zaljubljenosti, kao i do komplikacije odnosa sa roditeljem/ljima. Svi ovi elementi prisutni su i u Sjaju zvezda na plafonu, a ono što svaku priču o odrastanju iz generičnog primera žanra pretvara u jedinstveno oblikovano umetničko delo jeste specifikum koji se ogleda u odnosima među likovima. U slučaju Sjaja zvezda na plafonu taj specifikum se ogleda u odnosu junakinje sa njenom majkom, koja boluje od raka dojke.
Predstava Malog pozorišta „Duško Radović“ zasnovana je na istoimenom romanu švedske autorke Juhane Tidel, dok je za dramatizaciju zaslužna Tijana Grumić, koja se slično oblikovanim pričama o bolu i čarima odrastanja, već bavila u svojim dramama (Kepler 452-B, Najusamljeniji kit na svetu i Fleke samo su neki do primera). Damjan Kecojević, inače član glumačkog ansambla ovog pozorišta, potpisuje režiju ove dirljive predstave koja je deo publike „Novosadskih pozorišnih igara“ ostavila sa suzama u očima.
Sjaj zvezda na plafonu najpre treba pohvaliti zbog bavljenja temom koja se i dalje smatra tabuom u društvu - kancerom dojke. Bolest majke ne samo što junakinju neminovno natera da sazri, već je suočava i s takozvanim „negativnim“ osećanjima, poput tuge, ljutnje, ali i stida, koji Jena oseća kada se njena majka, nedugo nakon hemoterapije, pojavi na školskoj žurci. Predstava ne zauzima osuđujući stav prema Jeninom sramu, već gaji razumevanje prema ovoj emociji, koja je neophodna lestvica u njenom emotivnom razvoju.
Budući da su kroz istoriju bildungsromani i priče o odrastanju uglavnom bili rezervisani za muške subjekte, a tek u skoroj prošlosti je došlo do prodora ženskih priča u ovakve narative, takođe treba pohvaliti repertoarski potez pozorišta i odluku autora da na scenu postave priču u kojoj su ženski likovi autonomni i uverljivo izgrađeni baš zbog toga što su ujedno snažni i ranjivi. Pored majke, junakinjin svet najviše određuju baka i dve školske drugarice, iako važnu ulogu igra i njena prva muška simpatija.
Autori dodatnu slojevitost i raznolikost ženskog iskustva postižu odlukom da junakinju igraju čak tri glumice. Dok Mina Nenadović igra tinejdžerku Jenu u kojoj se smenjuju mladalačka koleričnost i osećaj melanholije, Julija Petković igra stariju, zrelu i staloženu Jenu, koja je ujedno naratorka predstave i savetodavni glas mlađoj sebi. (Drina Kecojević se na samom početku i kraju pojavljuje kao treća, najmlađa Jena, mada namere blic-pojave ove treće junakinjine instance ostaju nerazjašnjene.) Ostali glumci svoje likove oživljavaju s dozom odmerene, možda čak i neophodne karikature kako bi se mlađoj publici pružila komika, a i kako se fokus ne bi previše skretao sa unutrašnjeg sveta protagonistkinje (od Lane Adžić u ulozi napadno radoznale razredne, preko Filipa Stankovskog u ulozi druga dizelaša Stefana, pa do Mladena Lera koji je sveden na funkciju junakinjine simpatije). U određenim slučajevima tipovi bivaju razbijeni tokom priče i pretvoreni u kompleksnije karakterne oblike, poput Jenine drugarice Ulis (igra je Nevena Kočović), koja na početku predstavlja konvencionalni tip popularne, seksualizovane devojke, ali kroz predstavu upoznajemo njenu ranjiviju stranu (odnos sa majkom koja pati od alkoholizma), kao i njen empatični donos prema Jeni.
Iako je trajanje predstave svega 90 minuta, čini se da je čak i to predugo. Priča u drugoj polovini kreće da meandrira baš onda kada publika očekuje emotivni krašendo, koji neminovno dolazi, a koji biva odlagan. Ipak, u pozorištu za decu i mlade nam neposrednije i iskrene reakcije publike mogu pomoći da preciznije odredimo domete predstave u odnosu na pozorište za odrasle. Očaranost publike, koja je prisustvovala izvođenju predstave na „Novosadskim pozorišnim igrama“, njena burna i bučna reakcija na kraju predstave i suze, koje su se pojedinima našle u očima, svedoče o snažnim kvalitetima Sjaja zvezda na plafonu, te se na malobrojnim zamerkama ne treba previše ni zadržavati.
Borisav Matić