Osluškivanje uznemirenog sveta

Treće “Novosadske pozorišne igre” održaće se od 8. do 15. maja u Pozorištu mladih u Novom Sadu. Donose izuzetan program, mahom predstava za mlade, ali i decu, koje propituju važne fenomene savremenog mladog čoveka - u sadašnjosti, kroz prizmu događaja iz prošlosti, a svi bi oni morali da nas nauče kako da u skorijoj budućnosti budemo bolji ljudi.

 

DNEVNIK ANE FRANK”

8. maj, 19.30 sati, Velika scena

(Za publiku stariju od 11 godina)

Pozorište Koper iz Slovenije, u režiji Renate Vidič, stiže sa scenskim uprizorenjem dnevničkih zapisa Ane Frank, koja je počela da ih piše kada je imala samo 13 godina, u skrovištu tavana poslovne zgrade u Amsterdamu, gde se njena porodica, zajedno s prijateljskom porodicom Van Danovih, krila od nacista. Ovo, danas klasično štivo za mlade i odrasle, i dalje je inspiracija za stvaraoce koji nas Aninom pričom podsećaju na strahote Drugog svetskog rata. Ono je svojom neposrednošću dirnulo i koreografa i igrača Sinišu Bukinca, koji je život u skrivanju, a posebno Anin lični doživljaj sveta, prvu ljubav i otpor prema podrazumevanom autoritetu odraslih, pretočio u plesne korake. Njegov ples podseća na besmislenost ratova – prošlih i sadašnjih.

 

TAJNI DNEVNIK ADRIJANA MOLA”

9. maj, 14 sati, Velika scena

(Za publiku stariju od 9 godina)

Beogradsko Pozorište “Boško Buha”, u režiji Tanje Mandić Rigonat, izvodi čuvenu dnevničku prozu koja na urnebesno zabavan način prikazuje život pubertetlije-intelektualca. Iako je priča smeštena u osamdesete godine prošlog veka u Velikoj Britaniji, Adrijanovi problemi su univerzalni, i vremenski, i prostorno. On raste u disfunkcionalnoj porodici, preživljava razvod roditelja i odlazak majke iz porodičnog doma, trpi vršanjačko nasilje, otac mu ostaje bez posla, preživljava patnju i sreću koju donosi prvo veliko zaljubljivanje. Ubeđen je da je veliki pisac u nastajanju i u tome ne mogu da ga pokolebaju ni odbijenice koje stalno dobija od BBC-a, kome uporno šalje svoju poeziju. Adrijan s publikom deli svoja najintimnija razmišljanja, vodeći je kroz burne događaje iz svog života kojim defiluju uvrnuti likovi vršnjaka, roditelja, komšija, nastavnika...

 

JA, SIZIF”

10. maj, 17 sati, Mala scena

(Za publiku stariju od 14 godina)

Bugarski umetnici iz Lutkarske laboratorije iz Sofije dolaze s predstavom u režiji Veselke Kunčeve, koja istražuje put čovekovog večnog povratka sebi. Još od antike, filozofi su otkrili apsurdnost ljudskog ponašanja: kojim god putem neko krenuo, ko god drugi pokušao da postane, koji god put za bekstvo da odabere, uvek se vraća sebi. Ljudski život je ponavljanje jedne te iste radnje: spiralno, isto, predvidljivo. To nas tera da ne meditiramo o smislu, već o besmislenosti ljudskog života.

 

HIC SUNT DRACONES”

10. maj, 19 sati, Velika scena

(Za publiku stariju od 15 godina)

Češko Pozorište “Kontinuo” iz Malovica i njihov reditelj Pavel Sturac predstaviće se vizuelnom poemom s elementima magije, apsurda i groteske. Njihova predstava kombinuje fizičko pozorište, animaciju materijala i objekata, s principima vizuelnog umetničkog teatra. Ovo je izlet u nepoznati kraj u kojem nas ništa ne podseća na našu svakodnevicu budnog života. To je otkrivanje oblasti koje su drevni kartografi opisali kao „Hic sunt dracones“.

 

PLIŠANA REVOLUCIJA”

11. maj, 19 sati, Velika scena

(Za publiku stariju od 17 godina)

Osiječki Kulturni centar u režiji Vanje Jovanović na ovim se NPI predstavlja pričom o Dušku Radiću koji je na pragu velike promene u životu. Nakon pet godina provedenih na selu, napokon se vratio u grad kako bi završio studije istorije. Ostalo mu je još samo jedno veče uoči odbrane diplomskog rada na temu Francuske revolucije. Veče je to koja označava kraj njegovog studentskog života i ulazak u svet odraslih. Trenutak od koga mnogi studenti potajno zaziru, zbog straha od budućnosti, za Duška je još samo jedan običan dan, jer, za razliku od njegovih vršnjaka, on ima plan. Prošao je svu literaturu, naučio da citira sve relevantne reference i spreman je potkrepiti svaku svoju tezu pred komisijom profesora. Ima temelje za početak sopstvene revolucije, ali veče koje je planirao provesti zatvoren u sobi uoči odbrane diplomskog, prekida dolazak neočekivanih gostiju....

 

KLOVN I NJEGOVA DECA”

12. maj, 11 sati, Mala scena

( Za publiku stariju od 4 godine)

Bugarsko Pozorište “Atelje 313” iz Sofije izvešće predstavu u režiji Ženi Pašove i Petra Pašova, priču o deci Klovna, umetnika koji svoju umetnost predstavlja i malima i velikima, pred siromašnim i bogatim, na sceni i na trgu? Ko mu zadaje toliko problema i ujedno je njegov najveći izvor ljubavi i inspiracije? Lutke, naravno! One su jedine koje mogu biti naivne i toliko zasmejati ljude, tako sigurne u sebe i tako glupe, iskrene i pune ljubavi, kao što je njihov tvorac i rodonačelnik: Klovn. Lutke koje deca već smatraju svojim prijateljima, i Klovn, koji, i mali i veliki znaju, je dobroćudan, naivan i pomalo bezobrazan čovek, ali prijatelj svima, a posebno malima.

 

GRAD SVETLOSTI”

12. maj, 19 sati, Velika scena

(Za publiku stariju od 10 godina)

Kragujevačko Pozorište za decu i mlade i reditelj njihove predstave David Zuazola izvode posebnnu lutkarsku predstavu koja teži da istraži nove kreativne mogućnosti, koje prevazilaze tradicionalne načine na kojima se zasniva lutkarsko pozorište. Razmišljajući o važnosti uključenja lokalne zajednice u stvaranje ove predstave, hteli su da gledaoci ne budu samo tek puki posmatrači, koji sede na svojim mestima čekajući početak i kraj predstave. Zato nas vode na put na kojem će svaki gledalac steći jedno novo, sveobuhvatno iskustvo...

 

HOTEL”

13. maj, 19 sati, Velika scena

(Za publiku stariju od 10 godina)

Bugarsko Gradsko pozorište lutaka iz Stare Zagore i reditelj Ljubomir Želeva, govoreći o svojoj predstavi, kažu da je ljubav na prvi pogled trenutno sudbonosno poverenje koje nađemo u drugom ljudskom biću i stanje u kojem magnetizam postaje nezasita gozba za dušu i čula. To je i pero koje pleše na vetru, i list koji opada na njemu. Cvet pustinje, istovremeno i duga u kapi kiše...

 

MALA FRIDA”

14. maj, 11 sati, Velika scena

(Za publiku stariju od 7 godina)

Zagrebačko Gradsko pozorište “Žar ptica” dolazi s autorskim projektom Jelene Kovačić i Anice Tomić koji nam priča o prijateljstvu koje nas čini boljima, odlučnosti koja nas čini neustrašivima i mašti koja sve čini mogućim. Inspirisan je detinjstvom meksičke slikarke Fride Kalo, jedne od najfascinantnijih umetnica 20. veka. Sedmogodišnja Frida iz ove predstave vodi nas u Meksiko, u Kazu Azul - porodičnu kuću Kalovih, unutar čijih plavih zidova Frida pokušava da ojača svoju bolesnu nogu, zbog koje je njeni vršnjaci izbegavaju i zovu "Frida Drvena noga". Dane provodi družeći se sa roditeljima i životinjama, a njena jedina ljudska prijateljica izmišljena je devojčica Brisa. Frida ipak mašta i o stvarnim prijateljima, ali takvim koji joj se neće rugati. Najzad jednoga dana u njen život ulazi stvarni dečak Pablo, koji će tek uz Fridu spoznati šta znači biti prijatelj. Ovo je priča o prihvatanju - sebe i drugih.

"CRVENKAPA”

15. maj, 11 sati, Velika scena

(Za publiku stariju od 7 godina)

Italijansko Pozorište “Zahes” iz Firence u režiji Luane Gramenje otkriva nam da decadaleko od majčinih očiju prelaze granice i suočavaju se s opasnostima i rizicima, ali i svojim strahovima. Jezici igre, pozorišta lutaka i muzike, delikatni su instrumenti kroz koje se priča ova priča. Zmajevi se mogu ubiti ili pripitomiti, ali u svakom slučaju moramo ih poznavati. Tako moramo i mi, bili dete ili odrasla osoba, moramo upoznati sebe da bismo prevazišli svoje strahove. Jer, hrabri nisu oni koji se ne boje, već oni koji odluče da ne skidaju pogled sa straha.

 



Prateći programi

Ovogodišnje Novosadske pozorišne igre imaće šest pratećih programa: dve promocije stručnih knjiga, promociju novog departmana AU Novi Sad, promociju jedne pesničke zbirke, tribinu o tome šta bi mladi gledali u pozorištu, predstavu Pozorišta mladih “Zločin i kazna”, te Okrugli sto mladih kritičara.

Promocija knjiga dr Livije Kroflin: "Duša u stvari" i "Lutkarska čuda svijeta"
Knjiga i udžbenik “Lutkarska čuda svijeta” svojevrsni je nastavak knjige “Duša u stvari” iz 2020. godine, nagrađene Demetrovom nagradom. Dok je u prvoj knjizi autorka srž lutkarstva pronašla u dubini i duši lutke, u “Lutkarskim čudima svijeta” izlazi iz nje i širi se na prostore koji u susretu s lutkom postaju mesta beskonačnih čuda. Veliku količinu reprezentativnog lutkarskog, teatrološkog i ostalog materijala, autorka je pretočila u razumljiv i pregledan tekst koji pristupa čitaocu intimno, ličnim anegdotama, zanimljivim primedbama i duhovitim minijaturama. Pretačući te brojne informacije, poglede i stavove u vrhunski literarni doživljaj, tekst se uvlači pod kožu čitaoca.

Promocija Master studija lutkarstva, AU Novi Sad
U godini kada slavi pedeseti rođendan, Akademija umetnosti Novi Sad akreditovala je dvogodišnje master studije pod nazivom Lutkarstvo. Na promociji će biti predstavljene knjige predmeta, sadržaj i način izvođenja nastave. Prisutni će moći da razgovaraju s profesorima koji će predavati na ovim master studijama, a studije će promovisati: prodekanka za nastavu novosadske AU Vesna Ždrnja,  profesor Lutkarstva Saša Latinović, saradnik u nastavi Lutkarstva, glumac Slobodan Ninković, te profesorka Ivana Mijić Nemet, koja će predavati predmete: Istorija lutkarstva, Književnost za decu i mlade i Drama za decu i mlade. 

Susret s pesnikom za decu Duškom Domanovićem i promocija njegove knjige "Dan kao naručen"
Duško Domanović, pesnik istančanog osećaja za svet u kojem iščezava sve što je ljudskoj duši važno, pred publikom Novosadskih pozorišnih igara promovisaće svoju izuzetnu knjigu za decu “Dan kao naručen”,. Ova Domanovićeva, svojevrsna poetska vežbaonica za osmeh, obraća se našoj volji da učestvujemo u igri smisla. Susret dece i pesnika biće prilika i za propitivanje o tome kako se postaje pesnik, kako se piše, odakle dolazi inspiracija, šta je važno da bi se dobro pisalo.Pesnik Domanović diplomirao je na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Radio je i kao novinar, a umesto nabrajanja naslova njegovih odličnih knjiga i nagrada koje je dobio, važnije je zapisati da bi ono što danas piše za decu moralo jednom ući u čitanke, jer bi one tako najzad prodisale, a da će pesme koje piše za odrasle, koje u paramparčad razbijaju kamenac na duši, jamačno jednom biti dokaz da je i u ovom vremenu bilo čestitih ljudi, koji su dobro videli, i dobro čuli.

Predstava “Zločin i kazna”/Pozorište mladih, Novi Sad

Šta je zločin danas, sledi li posle svakog zločina kazna, biva li kažnjen svaki počinilac zločina ili se pak samo – nečinjenjem - kažnjavaju žrtve? Zašto se neki zločini relativizuju u zavisnosti od socijalnih i kulturnih okvira u kojima su ljudi situirani? To su samo neka od pitanja kojima se bavila ekipa predstave "Zločin i kazna" Pozorišta mladih. Predstava, koja je inspirisana romanom F. M. Dostojevskog, lutkarska je, interaktivna, monodrama za srednjoškolce, ali i za obožavaoce ruskog cara pisane reči, u kojoj je autorski dvojac Mrdaković/Milković pokušao da dokuči sve tragove Raskoljnikovih „šema“ u savremenom društvu i sazna ima li moralnog preobražaja danas, ima li pokajanja? Predstavu je prema dramatizaciji Teodore Marković, istoimenog romana Fjodora M. Dostojevskog, režirala Emilija Mrdaković. Igraju: Aleksandar Milković (Raskoljnikov)  i Dragana Ilić (Sonja- putem videa).

Tribina “Šta mladi traže u pozorištu?”

U Srbiji, s jedne strane, postoji pozorišna scena za decu koju prate mnogobrojni pozorišni festivali za decu. Na pojedinim repertoarima, takođe, prisutna je kvantitativno vrlo bogata produkcija. S druge strane, postoji raznovrsna pozorišna scena za odrasle. Ono što nedostaje jeste spona između ove dve scene, a to je pozorište za mlade. I upravo u tom - nazovimo - mostu između predstava za decu i predstava za odrasle, pozorište gubi svoju publiku. Nepravedno je očekivati da neko ko u svom detinjstvu poslednje vidi, recimo inscenaciju “Crvenkape” ili “Pinokija”, za 10 do 15 godina dođe u pozorište da gleda Šekspira, Nušića ili uprizoreni savremeni dramski tekst. Celu jednu deceniju, ako ne i više, čovek gotovo da nema šta da vidi u pozorištu i zašto onda očekivati da će se kasnije uopšte vratiti teatru. U tinejdžerskom dobu razvijaju se afiniteti, stvaraju se navike, i biraju interesovanja koja se neguju i održavaju u odrasloj fazi života. Čini se da mlad čovek, i da hoće, ne može da razvije interesovanje za pozorište, jer većina predstava naprosto ne komunicira sa njime. Po ovoj formuli, pozorište ostaje bez svoje publike. Isto tako, nelogično je zamerati i prebacivati sadašnjoj mlađoj populaciji „pogrešne vrednosti“ i okretanje ka potencijalno neprimerenom sadržaju kada im se drugačiji sadržaj retko kada je nudi, bar ne u pozorištu. Možda bi neki tinejdžeri ili tinejdžerke vrlo rado odlazili u pozorište, ali se ono retko kada njima obraća. Pozorište ima lekovitu, podržavajuću funkciju, može učiniti mlade manje usamljenima, razuveriti ih u ubeđenjinja kojima su tunejdžeri i mladi skloni, a to je da se samo oni osećaju na određeni način i da je to osećanje večno i nepromenjivo. Pozorište je potrebno mladima i mladi su potrebni pozorištu.Kako bi se to desilo, osmišljena je tribina na temu šta bi mladi želeli da gledaju u pozorištu, šta ih zanima i koji sadržaj bi ih privukao u pozorište. Kroz javni razgovor s mladima, posetiocima pozorišta, aktivnim članovima različitih dramskih sekcija i glumačkih radionica želimo da otvorimo razgovor na ove teme kako bi stvaraoci pozorišta za mlade i zainteresovani predstavnici institucije mogli da čuju glas mladih. Novosadske pozorišne igre od svog nastanka neguje dijalog između autora i autorki predstava za decu i mlade i publike tih predstava. Tribina je logičan nastavak te razmene i produbljivanje analize pozorišta za mlade. Moderatorka tribine je Divna Stojanov.

Okrugli sto mladih kritičara

Prateći program “Okrugli sto mladih kritičara”, osmišljen je pomno, s idejom da se novi naraštaji edukuju o pozorištu. U ovom programu učestvuju polaznici Dramskog studija Pozorišta mladih, deca različitih uzrasta, koja su, inače, i redovni gledaoci predstava Pozorišta mladih. Glumci i pedagozi, koji sa njima rade, uče ih kako da gledaju predstave, kako da čitaju pozorišne znakove i simbole, ali i da bolje razumeju ljudske karaktere i prepoznaju teme važne za njihov budući život. U prethodne dve godine deca su imala priliku da se, posle odgledanih predstava, sretnu sa stvaraocima i pitaju ih najrazličitija pitanja. Neretko, deca su svojim pitanjima dovodila aktere i autore predstava u ozbiljne dileme. Divna Stojanov, moderatorka Okruglog stola mladih kritičara, koja smatra da je dobro da, kad smo već gledaoci, budemo što bolji, najbolji u tome, kaže da je Pozorište mladih, dugoročno gledano, programom Okrugli sto mladih kritičara načinilo korak ka formiranju novih gledalaca i uopšte negovanju publike.

Dobro došli na Novosadske pozorišne igre

"Ponosno vam predstavljam ovogodišnji - Treći međunarodni pozorišni festival za decu i mlade Novosadske pozorišne igre, koji je spona između različitih kultura i zemalja, različitih ideja, emocija i perspektiva.

Selekcija koja će nas inspirisati i pokrenuti na razmišljanje, ove godine dovodi predstave iz Slovenije, Češke, Hrvatske, Bugarske, Italije i Srbije. Među njima su predstave namenjene najmlađima, ali i onima koji nisu baš toliko mladi, predstave dramske, lutkarske... Jednom rečju, program koji će nas uistinu obogatiti i - verujem - ostaviti neizbrisiv trag.

Hvala vam što ste se pridružili Novosadskim pozorišnim igrama. Neka sedmica Festivala bude ispunjena magijom pozorišta i neka nam svaka predstava donese novo otkriće i radost.

Uživajmo u Novosadskim pozorišnim igrama. Dobro došli u Novi Sad. Dobro došli u Srbiju."

Aleksandar Ćurčić

Selektor Novosadskih pozorišnih igara

 

 

Aleksandar Ćurčić FOTO Srđan Doroški

 

Ko gleda predstave - živi sto života

Festival očima njegovih aktera
Druge “Novosadske pozorišne igre” (NPI) održane su ove godine u Pozorištu mladih pod teškim oreolom velike tragedije koja se 3. maja dogodila u beogradskoj školi “Vladislav Ribnikar”, kada je maloletnik ubio devet vršnjaka i čuvara škole. Da se festival održi presudila je činjenica da je on nastao upravo zbog dece: zbog njih je vredelo izaći na scenu i pred oči im prostrti svet koji će ih podsetiti na vrline, dobročinstvo, saosećajnost, drugarstvo, zajedništvo, ljubav, razumevanje... Dakle sve ono čega - očigledno - nije bilo dovoljno, što je i dovelo do strašne tragedije. Tako je taj drugi međunarodni festival profesionalnih pozorišta za decu i mlade održan od 8. do 15. maja 2023. godine.
Ovogodišnji Grand Prix, a o njemu, kao i o ostalim nagradama, odlučivali su kostomografkinja Milica Grbić Komazec, novinarka Olivera Milošević i glumica Maja Lučič, dobila je makedonska predstava “Ronja – kćerka razbojnika”, u režiji Jakuba Maksimova i izvođenju Pozorišta za decu i mlade Skopje. Za ulogu Ronje u toj predstavi, u kategoriji majstorstvo animacije, nagradu je dobila Matea Jankovska. Za režiju je nagrađena Tamara Kučinović, za predstavu “Zamrznute pjesme” Gradskog kazališta lutaka Rijeka. Ista predstava dobila je i specijalnu nagradu za kolektivnu igru i animaciju. Žiri je nagradu za glumačku bravuru dodelio Jeleni Trkulja, za više uloga u predstavi “Hajdi”, u režiji Đurđe Tešić, Pozorišta “Boško Buha”. Dodeljene su još dve nagrade: specijalnu - za autentičnost i originalnost dobile su “Klovnovske kuće”, pozorišta “Merlin" iz Berlina, autora Dimitrisa Stamua i Demetrie Papade, dok je specijalnu nagradu za celokupni utisak žiri dodelio Aleku Ćurčiću, za predstavu “Geometrija duše”, u režiji Olge Zečeve, pozorišta “Plus” iz Španije. 
 
U pozorištu se rađaju otpor i solidarnost
Sve ono što smo gledali na NPI svedočilo je o svetu u kojem živimo i koji sami kreiramo. Ukoliko hoćemo da čovek opstane kao misleće biće, u njemu moramo da kreiramo i otpor i solidarnost, smatra jedna od učesnica festivala Demetra Papada, koja je deo nemačko-grčke trupe "Merlin". Njihove “Klovnovske kuće”, crnohumorna i groteskna priča koja na potresno duhovit i prilično impresivan način prikazuje svet otuđenih ljudi, bile su jedan od vrhova ovogodišnjeg festivala. Papada smatra da je važno da u pozorištu govorimo o strahovima. Oni, naravno, time ne nestaju, ali im se “uzima mera”, neki od njih se, nakon suočavanja, mogu staviti i ad akta. “Važno je analizirati i podeliti iskustvo razmišljanja i iskustvo straha, to je velika uloga pozorišta, naročito onog koje se obraća deci i mladima. Za mene lično, važno je da priče za decu budu istinite. Pravim ih kao za odrasle. Trudim se da moj pozorišni jezik bude jasan i precizan. istinit. Ako je istinit i prihvatljiv, onda mogu da govorim o teškim stvarima, ali i da maštam o boljem vremenu. Svi zajedno možemo da kreiramo otpor i solidarnost. U tom smislu sam i realista, ali i sanjar. Tako treba govoriti i s decom.”, kaže ova umetnica.
 
Promenimo ono što je iza ogledala
Sa grčko nemačkom umetnicom slaže se i Biserka Kolevska, bugarska rediteljka koja je u Novi Sad stigla sa svojom vizuelno spektakularnom “Alisom u zemlji čuda”.” Deci moramo da pričamo dobre priče, o dobrim ljudima, da im prepričavamo dobre primere iz života. Moramo im pričati o važnosti druženja i toga da imaš dobrog druga. Svakako i priče o tome da moraju da veruju u sebe. Alisa je verovala u sebe i zato je mogla da ide dalje. Danas u svetu, i odrasli, ali i deca, moraju mnogo i brzo da trče da bi došli na svoje mesto, mesto koje ti pripada. Ako ne trčiš, ako stalno ne ideš napred, već spavaš, ništa od tebe. Probali smo u našoj predstavi da objasnimo zašto je važno da razmišljamo. “, kaže Kolevska i dodaje da je još jedna važna lekcija za sve nas oslobađanje straha od pogleda u ogledalo. Mi se plašimo da se pogledamo u ogledalo, a bilo bi dobro da se ne stidimo da se vidimo u njemu, jer samo tako možemo da ispravimo greške, mišljenja je znamenita bugarska umetnica, koja zaključuje rečima: “Alisa” je jedino prirodna i kao takva vrlo se vidi među svim tim stvorenjima koja su ružna, glupa, zla, bezvezna... Alisa je ta nada, platno na koje se projektuje naše nesavršenstvo”.
 
Topla srca su prevažno mesto
Ako medicus curat, a natura sanat, onda je pozorište neka vrsta mosta između to dvoje. Dokazuju to riječke “Zamrnute pjesme” koje govore o tome da osmeh stiže na lice, čak i ako misliš da ga više nikada neće biti na njemu. Dovoljno je samo da pored sebe imaš nekoga ko oseća i razume. “Topla srca su nam užasno važno mesto, jedino koje je sigurno, koje je naš dom i ono uvek treba biti otvoreno za sve ono što svet spolja pokušava i uspeva da ohladi.”, kaže direktorka Gradskog kazališta lutaka Rijeka Magdalena Lupi Alvir. S decom, smatra Lupi Alvir, definitivno treba razgovarati o svim temema, jer živimo u svetu koji je prilično nemilosrdan, i sve nemilosrdniji, sve manje komunikativan i sve hladniji. Upravo zato, važno je govoriti o pravim emocijama, istinskom prijateljstvu i ljubavi, o tome da u srcu uvek imaš mesta za drugog i za onog koji je drugačiji od tebe.” Na propitivanje zašto odrasli uporno pokušavaju da pogurati decu da što brže odrastu, od banalnih stvari kakva je moda koja se za njih kreira, do stvari od životne važnosti - prosto im ne damo da budu deca, da se igraju, detinje, Alvir kaže: “Konstantno to radimo. Stalno ih guramo da što brže rastu, preskaču faze odrastanja, ubrzavamo ih i merimo po nekim našim, pogrešnim merilima odraslih. I koliko god mislimo da je sve drugo to što ih ne pušta da neometano rastu u svom ritmu, zapravo smo mi ti koji ih ne puštamo da na dnevnoj bazi naprosto prožive život primeren njihovim godinama. Radimo to iz nekog straha za njih, a bojimo se jer smo i sami u prevelikim strahovima, što nasleđenim, što iz prošlosti, što iz sadašnjosti, a što iz neke budućnosti, jer strah stalno projektujemo i očekujemo ga i u nekoj budućnosti. Decu treba pustiti i biti im samo podrška i pomoć, pokušati ih usmeriti i kanalisati sve ono što ih muči i zanima. Međutim kultura odrastanja po svaku cenu gura nas ka tome, a svet je dovoljno ubrzan i bez toga i ne treba ih gurati u još veće ubrzanje, čije smo žrtve svi postali. Pustimo deci da odrastaju njihovim ritmom, njihovim tempom.”, sugeriše direktorka riječkog pozorišta.
Ne smemo odustati od naše dece
Glumica Neda Danilović, koja u Pozorištu mladih vodi Dramski studio za decu i koja je članica Saveta festivala, kaže da su tokom ovogodišnje selekcije članovi Saveta odgledali više od 70 predstava i svoj izbor potom preporučili direktoru i selektoru festivala Mihajlu Nestoroviću, koji je doneo konačnu odluku, pridruživši njihovim favoritima još nekoliko predstava. Danilović kaže da su se za nju izdvojile čak četiri predstave, namenjene tinejdžerima, toj naizgled zanemarenoj ciljnoj grupi, prestaroj za bajke, nedozreloj tematici odraslih. Značajnim smatra i susrete mlade publike i umetničkih aktera, što je u nekim trenucima otvorilo i diskusije o temama kojima barata današnje pozorište za decu i mlade. “Krucijalna poruka nas odraslih kroz tu komunikaciju jeste neupitnost naše odluke da od interesa dece i mladih nikada nećemo odustati.”, kaže Danilović.
Najvažnije su reakcije dece
Slično misli i njena koleginica, glumica Pozorišta mladih Slavica Vučetić, takođe članica Saveta NPI. Njen je utisak da su 2. NPI otišle korak dalje u odnosu na prošlogodišnje, te da je najmlađa publika imala priliku da vidi najraznovrsnije pozorišne forme, čak i predstavu u kojoj se glumci ne pojavljuju na sceni. Koliko je iskustvo ovogodišnjih Igara važno, možda najbolje govore reakcije dece koja su učestvovala na okruglim stolovima, takođe vrlo važnom segmentu festivala.
 
Zeleno, zelenije, najzelenije
Predstava telavivskog Teatra “Ključ” - “Kad je sve bilo zeleno”, mudro je osmišljeno i - s pažnjom za svaki detalj - minuciozno izvedeno pozorišno delo. Govorila je o prirodi i tome kako je čovek pohlepno razvlači, o zelenim površinama koje se gube pred bestijalnošću betona i ljudske nepromišljenosti, ali i jednom zelenom pupoljku nade. Autori ove predstave Dikla Kac i Avi Zliha, koji su ujedno i njeni reditelji i izvođači, stigli su u Novi Sad između dva raketna napada u njihovoj domovini. “Drvo i priroda koji su junaci naše priče, dobra su metafora u našim životima. Radi se o egizistenciji, zajedničkom suživotu, vezama uzimanja i davanja. Važno je naglasiti - ne samo uzimanja. Ako gledamo jedno drvo, mi moramo da cenimo ono što nam ono daje i da to poštujemo, a ako ne razumemo važnost njegovog opstanka, onda ne razumemo i ne poštujemo ustrojstvo sveta.”, kaže Dikla govoreći o snažnoj ekološkoj i etičkoj poruci koju njihova predstava nosi. Ova izraelska umetnica kaže da se u pozorištu za decu mora pričati i o teškim i bolnim temama. “Pozorište nam na indirektan način pomaže da se nosimo s teškim stvarima. U pozorištu možemo da pričamo o smrti, ratu, destukciji, mržnji, svemu onome što vidimo svakog dana oko nas, ali to ne mora biti tako eksplicitno grafički i direktno. U pozorištu postoje razni načini da se o nekim temama govori, a da deca razumeju. To ih navodi da razmišljaju o životu, šta je sve oko njih i kako da budu dobri jedni prema drugima, kako da obrate pažnju na ono što može da se promeni. Teatar, dakle, ima moć da inspiriše decu da misle o svom životu i da možda promene ovaj svet gledajući na njega drugačije.”, kaže Dikla Kac.
 
Pustimo deci da budu deca
Maštoviti i vidoviti Žil Vern tražio je u svoje vreme ljubav čak 20.000 milja pod morem, a šta se od tada zbilo sa svetom - osećamo na sopstvenoj koži svakog dana. Ljudi su se odljudili od ljudi i planete po kojoj hodaju, i možda bi nas danas mogao spasiti samo neki odvažni, maštoviti i hrabri čovek kad bi se otisnuo, recimo, 20.000 milja iznad mora. Možda bi tamo bilo nekog rešenja za nas, možda bi tamo mogla bila probuđena neka nada za spas svih nas, spas od svih nepodopština koje je čovek u međuvremenu sebi ispekao. O tome je govorila predstava “20.000 milja pod morem” Gradskog pozorišta Podgorica/Dramske scene za djecu. Glumac Željko Caja Radunović, koji je igrao kapetana Nema, veruje da i danas postoje ljudi maštoviti poput Žila Verna. Problem je samo što postoji disbalans između darovitih ljudi i onih drugih koji se guraju u prvi plan. Uprkos tome, ne smemo zaboraviti važnost pričanja priča deci, jer su priče održale ovu našu civilizaciju.”, kaže glumac Radunović koji zamera odraslima što više nisu u stanju ni da ćutie s decom. Prepuštamo ih telefonima, striming platformama, TikToku... Roditelji žure, zarađuju, kupuju njihovo vreme tako što im plaćaju streljane, umesto da ih vode u pozorište, na Frušku goru, Kosmaj, Avalu, da igraju s njima košarku, voze bicikl... Podgorički Kapetan Nemo dodaje da je zajedničko vreme svedeno na spavanje u istoj kući. “Ja ne tražim, niti imam izgovor u vlasti ili sistemu. Mislim da je problem u tome što mi nismo zreli da bismo kako treba prihvatili sav napredak i razvoj savremene tehnologije. Jednostavno, nismo bili sposobni i zreli da to prihvatimo na pravi način. Zloupotrebili smo sve ono što nam se ponudilo, što je moglo da nam bude blagodet. Nismo išli korak po korak, već smo preskakali i po nekoliko koraka, po desetak stepenika i zato smo se našli tu gde jesmo. Ne umemo više da vladamo sobom. Danas se ne kupuje samo vreme. Kupuje se i ljubav. Sve se kupuje, ali ljubav se ne kupuje. Ona se daje, oseća, prima, širi. Kada se kupuje, onda to nije ljubav. Danas se nema vremena, zauzeti smo. Ma nije istina! Pa i naši roditelji su radili i bilo im je sigurno teže nego današnjim roditeljima. Radili su i stizali da se bave decom. Siguran sam da je njima bilo napornije, jer, možda nisu imali kola, nisu mogli da se dozivaju telefonima, nego su sve morali peške, za šta im je bilo potrebno više vremena. Mi smo podlegli svemu onome što nam se ponudilo i nismo to uzeli da koristimo na pravi način. Deca nam danas beže, izmiču kontroli. Nije problem ako dete progrešno razmišlja, već ako vi to kao roditelj ne vidite, ne osećate i ne znate. A ako vidite i osećate, možete to ispraviti, možete ga okrenuti na pravi put. Problem je kad roditelj kaže: Šta ovo bi sad?! Pa nije to bilo sad. To ste vi sad videli, a videli ste kasno. Toga ne bi bilo da ste videli na vreme. Da ste svoje dete gledali u oči, doprli do njegove podsvesti da vidite kako on razmišlja, gde su mu misli i osećanja, nikad ne biste imali probleme sa svojim detetom.”, ističe Željko Radunović. Ovaj glumac, koji ceo život radi s decom i u neposrednom je kontaktu s njima, smatra da deci treba dozvoliti da budu deca, a ne insistirati da budu neki superheroji. Radunović misli da je pogrešno skidati neke predstave s repertoara s izgovorom da su one prevaziđene: “Ako treba praviti prve korake u pozorištu, onda se zna šta znače prvi koraci u pozorištu. Priča za decu je priča za decu. Kad dete ima tri, četiri ili pet godina, zna se kakav mu repertoar pripada. Priče za tu decu ne mogu da budu prevaziđene. Ne možemo tu da govorimo da nešto nije moderno, ili da nije umetnički jako, da se danas predstave rade na drugačiji način. Tako možemo da razgovaramo kada su u pitanju starija deca, ali u dobu od, recimo, pet godina, deca razmišljaju isto unazad 50 generacija. Razlike, naravno, postoje kasnije, zahvaljujući svemu što postoji oko njih, ali u tim malim godinama svi su isti. I tu moramo biti jako obazrivi u pristupu, treba ići lagano, ne bombardovati ih, ne uvlačiti ih u petoj godini u neka premišljanja i razmišljanja, ne forsirati njihove male mozgove da rade ubrzanije od normalnog, jer, imaće vremena da se razviju. Neka prvo razvijaju osećanje bliskosti, ljubavi, topline, empatije, deljenja i druženja. Neka se to rodi u njima dok su još mali, jer će onda to ostati i kasnije u njima. Nemojmo to preskakati, nemojmo ih odmah praviti genijalcima. Čujem da ljudi kažu, moje dete ima četiri godine i zna sva slova. A zašto zna sva slova s četiri godine? Kud žuri? Nema potrebe. Neka pravi igračke od papira, konzervi, kartona, lišča, slamčica. Roditelji bombarduju svoju decu ambicijama, čak prekidaju školovanje svoje dece u 14. godini da bi igrala, npr. fudbal. Pa gde ispisujete decu s 14 godina iz škole? Ne lečimo na silu svoje komplekse preko dece. Ja se uopšte ne slažem s tom današnjom praksom roditelja i društva.”, kategoričan je glumac.
 
Dete koje ima ljubav - širi je, ono drugo - traži je
Glumac Nemanja Oliverić bio je odlični deda u predstavi “Hajdi” Pozorišta “Boško Buha”. I sam otac, tvrdi da roditelji nisu prestali da pričaju priče svojoj deci, jer je to najbolje što se može preneti deci, najbolje što se može raditi s decom. Na pitanje šta treba igrati u pozorištu za decu, kaže: “Imali smo jedan period kada smo jurili da zabavimo decu, ali mi se čini da to nije pravi put. Mislim da deca vole emocije, vole da osete. Prava priča za njih je ona koja ih dira, s kojom se poistovećuju i uče iz nje, bez obzira da li je srećna ili tužna – jer nekada je i tuga lekovita. Tuge treba da bude i u pozorištu da bi je deca doživela, razmišljala o njoj, bila pripremljena za nju u životu. Važno je i da znaju da naprave razliku između tuge i sreće, i da se bore za svoju sreću.”, kaže ovaj glumac koji se priseća da je on kao klinac imao dve solucije: da bude napolju ili da bude unutra. Uvek se sve svodilo na to da smisliš igru i uživaš u njoj. “Danas imamo sve i svašta za decu i velike ambicije roditelja koje decu bacaju na hiljade aktivnosti, na kojima oni treba, ne samo da se snađu, nego da budu jako uspešni, najbolji, briljantni. A nisu svi genijalni. I šta se desilo s prosečnom decom? Mi smo kao klinci pekli kukuruz, pravili loptu, a decu danas internet u sekundi lansira u bilo koji deo sveta. Njihov mozak se ne zadržava dugo ni na čemu, samo preleće, lista, tražeči još jače senzacije. Moramo im biti oslonac u svemu tome. Mora da postoji ljubav koja prerasta u odgovornost prema drugoj osobi, deci, partneru... Dete koje oseća ljubav, koje ima ljubav i prima ljubav, rado je daje i deli, jer zna šta je ljubav. Dete koje nema ljubav, traži je. E sad, različiti su načini da je pronađe. To može biti i agresija, potreba da budeš u centru pažnje, ali tu mi moramo da radimo, delamo i nema izgovora. Mi moramo da stvorimo jezgro ljubavi u porodicama i van njih i da, bez obzira jesmo li mi u nekoj zajednici složni ili nismo, deca ne smeju da trpe. Sve je stvar priče i dogovora, razumevanja i tolerancije.”, veruje ovaj glumac.
 
Uzbudljivo merenje neizmerljivog
Španska predstava “Geometrija duše” u kojoj igra Alek Ćurčić, performer ovdašnjih korena, bila je čarobno putovanje kroz misli jednog mladog umetnika, magično i uzvišeno, posve nežno, namah duhovito, potpuno poetično, nadasve lekovito i na koncu katarzično. Prisustvovali smo pravom umetničkom činu, nepretencioznom, a značajnom u evropskim okvirima. Bilo je to uzbudljivo merenje neizmerljivog i istinsko pripitomljavanje neukrotivog. Epifanijsko iskustvo koje je pozdravljeno stojećim ovacijama. Performer Ćurčić, koji je lutkarstvo studirao u Bugarskoj, govoreći kako je nastala njegova predstava u kojoj smo videli elemente baleta, cirkusa, raznih drugih veština i znanja, kaže: “Primetio sam da čovek gubi dušu i to je jedan od razloga zašto je nastala “Geometrija duše”. Gledao sam dosta predstava, slušao razne priče, posmatrao glumce, ali, nešto je tu nedostajalo. Primetio sam da ljudi ne misle o detaljima, o malim, sitnim stvarima, pokretima... Ljudi rade nešto veliko i vidljivo, ali ne obraćaju pažnju na ono što je tu, ali ga oko ne primećuje. Prosto se nisu povezali ni u jednom segmentu s malim stvarima i ja sam hteo da se fokusiram baš na njih. Hteo sam da oni na sceni imaju značenje i smisao i da to publika vidi i oseti u svakom pokretu. Pokušao sam da, u dosluhu s tim stvarima koje pokrećem, nađem njihovu dušu, da je opipam i pripitomim.”, kaže ovaj mladi umetnik.
 
Snoviđenje kroz strukturu pokreta
Centralnoevropski plesni teatar iz Budimpešte stigao je na NPI sa Šekspirovim "Snom letnje noći”: projekat (radovi u toku), plesnom predstavom u kojoj su igrom i asocijacijama plesači raskrinkavali emocije i stanja. Svašta se dogodilo pod okriljem ivanjske noći u sadejstvu budimpeštanskih plesača – prštale su želje, čežnja, svetlost, ali i mračni svetovi čoveka kad u njemu svetlost pobedi mrak. Umetnički savetnik ove trupe Laslo Madi kaže da su želeli da pokažu različite slojeve Šekspira koji nose razne asocijacije. Madiju se čini da je nedopustivo da se mladi u Mađarskoj tek u srednjoj školi sreću sa Šekspirom, i to prilično površno i u okviru sveukupne lektire. Mađarski umetnik smatra i da mladi sve manje idu u pozorište: “Mi, pozorišni ljudi to nikako ne umemo da rešimo, bar ne stopostotno. Zato posle predstava imamo razgovor s dramskim pedagogom, koji se specijalizovao za komunikaciju s mladima. Mislim da su takvi razgovori važni jer pomažu da napravimo dobru predstavu koja je razumljiva za mlade. Veoma ih je važno, ne samo odvesti ili privući u pozorište, nego ih naučiti da ovladaju rečnikom pozorišta, pozorišnih znakova jer samo tako mogu tačno da čitaju pozorište. Bez toga neće ništa razumeti i pozorište im neće biti zanimljivo.”, kaže Madi.
 
Pričati priče koje daju nadu
Nije svet mesto samo za čoveka, i drugi bi na njemu da žive. O tome govori i vapi predstava “Mogućnost zabavljanja kod ptica” Bitef teatra - o budućnosti, zrncu nade i opomene na ovom našem Ostrvu beznađa zvanom planeta Zemlja. Predstavu, koja je nastala prema tekstu Tijane Grumić, režirao je Nikola Isaković, a ništa slično do ovih Igara novosadska deca nisu videla. Oko njih su leteli dronovi, usisivač je pričao, ekran računara hodao, sijalice su se palile i gasile same, čula se neka lekovito lepa muzika... Bila je to priča o apokalipsi kojoj stremimo, a koja nam je posle tragedije koja se 3. maja desila u Beogradu, izgledala čak kao nada i opomena pred isključenje. Na pitanje, kako pričati deci priče o važnosti očovečavanja čoveka, Tijana Grumić kaže: “Deci treba dati priliku da budu s drugim ljudima, da dele vreme s njima, da dele ljubav, podršku, saosećanje i da pristustvuju pričama koje ipak daju nadu. Priče im treba pričati na najozbiljniji mogući način. Često postoji ideja kod stvaralaca da treba podilaziti deci, da im treba na neki, možda specifičniji način govoriti o temama... Ja zapravo mislim da oni zaslužuju jednaku ozbiljnost koliku zaslužuje i ta neka odrasla publika. Tako im treba pristupati. Deca razumeju nekada i više nego što im objektivno dajemo kredita za to. I u tom smislu verujem da i pozorište za decu mora da priča s decom kao da su nam ravna. Jedino tako ćemo doći do nekog dijaloga, nekog timskog rada. Samo tako ćemo razumeti šta je njima potrebno i šta im je važno. I pozorište za decu mora da preispituje razne pojave i objašnajva ih, te na kraju da pruži utehu i nadu. Mislim da je lepota pozorišta u tom živom kontaktu koje pozorište ima, koje, npr, film nema na taj način.
 
Ljudi smo ako prepoznajemo lepotu u drugima
Jedan strašni lav s jednog crteža, a nastao zapravo iz slova koje je smislio veliki Duško Radović, bio je inspiracija reditelju Nikoli Bundalu da u banjalučkom Dječjem pozorištu RS ispriča priču koja počinje rečima: “Bio jednom jedan lav”, Ona govori o važnosti toga da se svaka posebnost svakog čoveka oko nas prepozna, uvaži i neguje. “Ta “strašnost”o kojoj govori naša predsatava je svaka neobičnost ili nesigurnost koju mlada osoba ima, bilo da je nešto fizički, ili da su to neka interesovanja koja nisu uobičajena. Strašni lav je ono što nas čini dugačijima i mislim da je to lepota. Deca su prepametna i vladaju raznim tehnologijama, ali još nisu emotivno ovladali svim onim čime moraju da ovladaju tokom sazrevanja da bi shvatili da to što su u nečemu drugačiji nije mana, već bogatstvo. Pokušali smo da im kažemo da, kada preoznamo kvalitete jedni u drugima, i kada tako jedni drugima pomognemo, postajemo i bolji ljudi.”, kaže Bundalo koji smatra da deca zaslužuju bolje priče, one koje će im razvijati empatiju, maštu, kreativnost, razmišljanje. A bilo bi super i da se ljudi vrate čitanju knjiga, dodaje Bundalo.
 
Ko čita, živi sto života
Identičnog mišljenja - da onaj ko čita, živi sto života, je i slovenački glumac Urban Kuntarič, koji je igrao u poučnoj razigranoj, vrlo brzoj i muzički upečatljivoj “Kozi na sudu u Višnjoj gori” Slovenačkog narodnog pozorišta Celje. Kuntarić smatra da je za svu publiku, posebno za mladu, važno da ih se ne potcenjuje, da im se daje nešto što im je lako da gledaju, a da im to kaže važne stvari. “Mladi su navikli na TikTok brzinu, ne priznaju ništa sporije. Morate smišljati način kako da im neke priče ispričate, nije im dovoljno samo ispričati ih. Takvo je ovo vreme. Mora se kombinovati poučnost i komedija, a ona je, čini mi se, dobar način komunikacije s njima. Ljudi vole komedije, da se smeju i lakše progutaju neke opasne stvari kroz komediju, koje drugačije ne bi hteli da čuju. Smeh je ono što nas spaja, Fenomenalan je osećaj kada sam u punoj sali i svi se zajedno smejemo. To je tako katarzično i divno.”, kaže ovaj glumac koji smatra da treba praviti predstave koji se bore za dobrobit zajednice jer smo mi u ovom društvu individualizma zaboravili na zajedničku dobrobit, dobrobit društva. “Deca u porodici treba da dobiju sigurnost. samopouzdanje, hrabrost, radost, radoznalost, dakle sve one vrednosti koje im pomažu da, kad izađu iz kuće u svet, tamo šire to što su poneli iz kuće. Opremljeni tim vrednostima, neće zalutati, ali kako je to danas u samoj porodici sve narušeno, deca nemaju zdravu bazu, ni oslonac. Zbog konstantne presije nad ljudima, potrebe dokazivanja, zarađivanja, sve je pomereno i uzdrmano. Zato roditelji danas, ne samo zbog telefona i interneta, imaju problem da komuniciraju sa svojom decom.”, primećuje Kuntarić koji spas od žurbe, presije brzine, imperativa života u dve stvarnosti - realnoj i internetskoj, kaže da - osim u sportu, nalazi i u knjigama. “Predivna mi je izreka da onaj ko ne čita - živi jedan život, a onaj ko čita - živi sto. To su mi dve baze i one su dobre za glumca. jer ako živiš u knjigama sto života, možda ćeš moći neke da proživiš i u stvarnom svetu”.
 
Moramo biti iskreni s decom, ne ignorisati ih
O iskrenosti kao imperativu u komunikaciji s decom govorio je i glumac Nikola Nakovski iz skopskog Pozorišta za decu, koje je u Novi Sad došlo i pobedilo sa “Ronjom- kćerkom razbojnika”. Ta predstava uči nas kako da razgovaramo s decom danas - u pozorištu i mimo njega, kako da ih naučimo nekoj novoj nežnosti, jer stara je očigledno izbledela, ili - očigledno - ne radi dobro svoj posao... “Mi u pozorištu konstantno imamo pritisak da magiju koju stvaramo moramo da kreiramo na nekom novom nivou koji će deci biti interesantan i uzbudljiv, koji će im držati pažnju. Magično i tragično polje slobode zvano internet, ta blagodet našeg vremena postala je ujedno i veliki monstrum s kojim se moramo takmičiti. Meni se čini da se mi suočavamo s jednim ozbiljnim problemom, da smo sve bezosećajniji, i mi odrasli, i deca. To se jako vidi i oseća. Deca se navikavaju da žive u nekom ignoru, mnogo prepuštena sama sebi. Pravdamo se finansijama, dnevnim sluđivanjem, brzinom života, ali sve je to izgovor. Mora se naći vremena. Mi smo njih doveli na svet. Nismo ih pitali hoće li doći. Ne mogu da krivim roditelje, svako ima svoju priču i razlog, ali sve polazi iz doma, iz kuće. Po meni, to je baza. Ako tu dobiješ prave smernice u porodici, nećeš biti drugačiji ni van kuće.”, ubeđen je Nakovski koji dodaje da je vreme da decu prestanemo da gledamo kao da nisu deca i da od njih očekujemo da budu odrasli.
 
U pozorištu su važna unikatna iskustva
Češki reditelj, lutkar, Jakub Maksimov na otvaranju NPI, imao je van takmičarske selekcije premijeru predstave “Koralina”. Popularna horor priču za decu pisca Nila Gejmena, koja govori o razbijanju strahova, na daskama Pozorišta mladih bila je demonstracija neke vrste senzitivno precizne mehanike koja je u rukama glumaca Pozorišta mladih snažno uticala na čula publike. Maksimov kaže da tu nema ničeg oniričkog, pozorište je za njega generalno vrlo konkretna stvar: “Možemo govoriti o idejama i o velikim i snažnim emocijama koje doživljavamo kada gledamo pozorišni čin, ali dok pravimo predstavu - mi uvek moramo da znamo šta odakle dolazi, zašto dolazi, zašto nešto treba uraditi ovako ili onako, moramo biti svesni da neku lutku moramo pomerati s jedne, a ne druge strane jer je publika inače neće videti, ili zato što taj položaj neće biti zgodan ni za lutku, ni za glumca. Dakle, svaki detalj na sceni mora imati svoje “zašto” i svoje “zato”, mora biti promišljen da bi imao smisla. Po meni, sve je praktično stvar ravnoteže, odmerenosti, merenja - kako nešto predstavljaš publici i zašto nešto predstavljaš publici, kada predstavljaš... Važno je znati, ne samo šta i kako joj pokazuješ, nego i kada joj to pokazuješ, kojim redosledom: šta pokazuješ prvo, šta otkrivaš drugo... Šta mora biti brže, a šta sporije. Dok se stvaraju scene, ređaju logičkim redosledom i povezuju, mora se razmišljati analitički, a tek onda ta preciznost stvara emocije, osećanja koja kroz slike i znakove prenosimo publici da ih pročita. Dakle, počinje se od vrlo konkretnih stvari – od objekata, lutaka i koreografija na sceni stvaramo male sekvence, njih povezujemo i tek iz njihove uzročno-posledične veze dolazi energija koja se često pominje u pozorištu.”, kaže Maksimov. Ovaj reditelj smatra da je pozorište zapravo više priča o iskustvima: pozorište gledaocu, pa i mladom, daje neku vrstu iskustva. “Ne kažem da im daje bolja iskustva, potrebnija iskustva od onih na Tik-Toku, ili Instagramu, onih koje nude igrice, jer mislim, npr, da i neke igrice daju određena umetnička iskustva ako su dobre i zanimljive. Iskustvo koje dajete publici ne mora biti najbolje, ali mora biti jedinstveno, unikatno.”, smatra Jakub Maksimov.
 
Širenje kruga znanja
U opštoj kakofoniji nekompetentnosti i drugoligaštva, koje vlada kod nas u svim segmentima društva, u kojoj svaki poluznalica ili neznalica misli da ima pravo na svoje mišljenje, pozorište je važno jer širi krug znanja. Glumac Saša Latinović, koji je član Saveta "Novosadskih pozorišnih igara”, kaže da je važno i za publiku i za struku što smo videli 12 predstava koje izvode samo glumci i to tako što svojim telom, glasom i uz pomoć instrumenata uživo proizvode sve efekte. “Mogli smo da vidimo predstave u kojima su glavni likovi robotizovane igračke-objekti-predmeti iz svakodnevne upotrebe, a da pri tome ne vidimo glumce uopšte, iako su oni tu, jer kontrolišu sve što je na sceni. Mogli smo da vidimo i dve plesne predstave u kojima tekst i govor uopšte nisu dominantni, ali je govor tela ono što priča priču. Imali smo priliku da vidimo goste iz raznih krajeva sveta. što je dobro jer je našoj publici dalo priliku da vidi i nešto drugo, čega nema u našem pozorištu. Taj momenat širenja kruga znanja i poimanja pozorišta, jedna je od najvećih vrednosti festivala uopšte.”, smatra Latinović.
Pre spuštanja zavese na ovaj osvrt na NPI iz ugla njegovih aktera, tek parafraza nečega što je izgovorio jedan od njegovih učesnika, da onaj ko čita knjige i gleda predstave živi sto života, a onaj koji ne čita - živi ovaj banalni ovozemaljski, običan, prosti život, u kojem povremeno sevne i neka dobra predstava. Čekamo nove, narednog maja.
Snežana Miletić
(Tekst je objavljen u časopisu "Niti" koji izdaje Pozorišni muzej Vojvodine)

 

 

Izbor predstava za 2024

Pozorište “Continuo”, Malovice, Češka
HIC SUNT DRACONES
Autor: Pavel Štaurač
Režija: Pavel Štaurač
Preporučeni uzrast: 15+
 
Gradsko kazalište “Žar ptica”, Zagreb, Hrvatska
MALA FRIDA
Autori: Jelena Kovačić i Anica Tomić
Režija: Anica Tomić
Preporučeni uzrast: 7+
 
Državno pozorište  Stara Zagora, Stara Zagora, Bugarska
HOTEL
Autor: Ljubomir Želev
Režija: Ljubomir Želev
Preporučeni uzrast: 7+
 
Pozorite “Zakes”, Firenca,  Italija
CRVENKAPA
Režija: Luana Gramenja
Preporučeni uzrast: 5+
 
Pozorište Koper, Koper, Slovenija
DNEVNIK ANE FRANK
Autor:  Ana Frank
Režija: Renata Vidič
Preporučeni uzrast: 11+
 
Kulturni centar Osijek, Osijek, Hrvatska
PLIŠANA REVOLUCIJA
Autor:  Matej Sudarič, Vanja Jovanović
Režija: Vanja Jovanović
Preporučeni uzrast: 17+
 
Lutkarska laboratorija, Sofija, Bugarska
JA, SIZIF
Autor:  Veselka Kunčeva
Režija: Veselka Kunčeva
Preporučeni uzrast: 14+
 
Theatre “Boško Buha”, Beograd, Srbija
TAJNI DNEVNIK ADRIANA MOLA
Autor:  Sju Taunzend
Režija: Tanja Mandić Rigonat
Preporučeni uzrast: 9+
 
Pozorište za decu i mlade Kraguejvac, Kragujevac, Srbija
GRAD SVETLOSTI
Autor:  David Zuazola
Režija: David Zuazola
Preporučeni uzrast: 10+
 
Pozorište “Atelje 313“, Sofija, Bugarska
KLOVN I NJEGOVA DECA
Autor: Ženi Pašova i Petar Pašov
Režija: Ženi Pašova i Petar Pašov
Preporučeni uzrast:

thetheatretimes.com o Novosadskim pozorišnim igrama

Portal thetheatretimes.com donosi osvrt na Novosadske pozorišne igre, i to kroz prikaz tri predstave na našem festivalu. Iz pera Emilije Kvočka imamo uvid u špansku "Geometriju duše", hrvatske "Zamrznute pjesme" i nemačke "Klovnovske kuće". Sve tri predstave su nagrađene na Festivalu i predstavljaju sami vrh njegove selekcije. 

RTV Vojvodine o gostovanju Riječana

Riječko kazalište lutaka očaralo je publiku 2. Novosadskih pozorišnih igara svojom predstavom "Zamrznute pjesme", pa i ekipu RTV Vojvodine, koja je napravila prilog o njihovom gostovanju u Novom Sadu. 

RTV Vojvodine

"Magyar Szó" piše o NPI

Dnevni list "Magyar Szó", u svom najtiražnijem - nedeljnom izdanju, piše o Novosadskim pozorišnim igrama, tačnije od nastupu mađarskih umatnika na ovom festivalu. "San letnje noći" bio je povod da ekipa ovog lista napravi reportažu s umetnicima iz Budimpešte.

Sva lica Novosadskih pozorišnih igara

Sva lica koja su bila deo ovogodišnjih "Novosadskih pozorišnih igara" našla su se u ovoj galeriji. Ponosni na festival, zahvaljujemo se svim gostima što su u Novi Sad doneli najbolji deo sebe. Vidimo se narednog maja. S poštovanjem, Pozorište mladih i ceo tim "Novosadskih pozorišnih igara".  

Novosađani uručili nagradu skopskim umetnicima

Deo ansambla Pozorišta mladih, koji je u gostima kragujevačkim kolegama - na njihovoj "Zlatnoj iskri" , nakon izvođenja predstave "Ronja, kćerka razbojnika" na ovom međunarodnom lutkarskom festivalu, uručio je Grand Prix skopskim umetnicima koji su ga pre nekoliko dana osvojili na 2. Novosadskim pozorišnim igrama. I ovu nagradu, kao i nagradu glumici Matei Jankovskoj - za ulogu Ronje u istoimenoj predstavi, uručila im je glumica Pozorišta mladih Kristina Savkov. 

 

Makedonska "Ronja" pobednik 2. NPI

Druge Novosadske pozorišne igre bile su u proteklih sedam dana sigurno utočište za našu decu i mlade, i njihove roditelje. Hvala svim trupama koje su stigle u Novi Sad i pokazale nam najbolje od onoga što umeju da rade. A sad nagrade, o kojima je odlučivao žiri u kojem su kostomografkinja Milica Grbić Komazec, novinarka Olivera Milošević i glumica Maja Lučič.

 ODLUKE ŽIRIJA

Nakon odgledanih 12 predstava, od 8. do 15. maja 2023.godine, na "Novosadskim
pozorišnim igrama", drugom međunarodnom festivalu profesionalnih pozorišta za
decu i mlade, stručni žiri u sastavu: Maja Lučić, glumica i predsednica žirija, Olivera
Milošević, novinarka i teatrološkinja i Milica Grbić Komazec, kostimografkinja, doneo je odluku o
dobitnicima nagrada:

Grand Prix - nagradu za najbolju predstavu u celini žiri dodeljuje predstavi “Ronja,
kćerka razbojnika”, u režiji Jakuba Maksimova, Pozorišta za decu i mlade Skopje.

Predstava je u svim segmentima izuzetna i slojevita, u isto vreme arhaična i moderna,
i ima sve komponente koje predstavu čine vrhunskom.

(Odluka je doneta jednoglasno.)

Nagradu za najbolju režiju žiri dodeljuje Tamari Kučinović za predstavu “Zamrznute
pjesme” Gradskog kazališta lutaka Rijeka. 

Izuzetno precizno i vešto, Tamara Kučinović je povezala sve segmente predstave i
kreirala realističnu, ali istovremeno toplu i maštovitu pozorišnu priču.

(Odluka je doneta većinom glasova.)

Nagradu za glumačku bravuru žiri dodeljuje Jeleni Trkulji za više uloga u predstavi
“Hajdi”, u režiji Đurđe Tešić, Pozorišta “Boško Buha”.

Jelena Trkulja je u predstavi, koju odlikuje pre svega kolektivna igra, tumačila
uverljivo, duhovito i sugestivno tri različita lika.

(Odluka je doneta većinom glasova.)

Nagradu za majstorstvo animacije žiri dodeljuje Matei Jankovskoj za ulogu Ronje
u predstavi “Ronja – kćerka razbojnika”, u režiji Jakuba Maksimova, Pozorišta za
decu i mlade – Skopje.

Matea vešto animira lutke, energično i srčano igrajući hrabru i odvažnu devojčicu,
koristeći širok spektar animatorskih i glumačkih veština.

(Odluka je doneta jednoglasno.)

Specijalnu nagrada za autentičnost i originalnost žiri dodeljuje predstavi
“Klovnovske kuće”, pozorišta “Merlin" iz Berlina, autora Dimitrisa Stamua i
Demetrie Papade.

Nagrada se dodeljuje za autentičnost i originalnost, za prikaz savremenosti kroz
specifičan vizuelni i dramaturški izraz u predstavi koja kroz crni humor i grotesku
govori o nama danas.

(Odluka je doneta jednoglasno.)

Specijalnu nagrada za celokupni utisak žiri dodeljuje Aleku Ćurčiću, za izvođenje
predstave “Geometrija duše”, u režiji Olge Zečeve, pozorišta “Plus” iz Španije.

Nagrada se dodeljuje za celokupni i zadivljujući utisak pri korišćenju različitih tehnika
izvođačkih umetnosti u predstavi “Geometrija duše”, koja je dobar primer
savremenog pozorišnog izraza.

(Odluka je doneta jednoglasno.)

Specijalnu nagradu za kolektivnu igru i animaciju ansamblu predstave “Zamrznute
pjesme” u režiji Tamare Kučinović, Gradskog kazališta lutaka Rijeka.

Ansambl predstave je pokazao izuzetnu veštinu u izražavanju suptilnih emocija kroz
lutke, insistirajući na preciznosti sinhronizovanog, realističnog izraza pokretom.

(Odluka je doneta jednoglasno.)

Maja Lučić, predsednica žirija
Olivera Milošević, članica žirija
Milica Grbić Komazec, članica žirija

U pozorištu kreiramo i otpor, i solidarnost

Demetra Papada deo je grčke trupe "Merlin" koja ima sedište u Berlinu, a koja je na "Novosadskim pozorišnim igrama" izvela predstavu "Klovnovske kuće". Grčko-nemački umetnici su na autentično crnohumorni i groteskni, ali i potresno duhovit način, prikazali svet otuđenih ljudi...

Jeste li kao umetnik uplašeni sveta o kojem govorite u predstavi?

Jesam, naravno da jesam, kao i svi, ali pozorište je način da se o tim strahovima priča otvorneo da bi se pobedili. Analizirati i podeliti iskustvo razmišljanja i iskustvo straha, to je važno u pozorištu. Mnogo toga ličnog smo tu učitali, ali to je priča svih nas, i na politčkom, i na društvenom planu u celom svetu. Sve naše predstave govore o aktuelnim problemima, a obraćamo se deci i njihovim roditeljima.

Kakve priče su dobre da se ispričaju našoj deci i na koji način da se one pričaju u pozorištu?

Za mene lično, važno je da priče za decu budu istinite. Pravim ih kao za odrasle. Moje mišljenje je da, ako ja kao odrasla osoba volim nešto i ako mi nije dosadno, neće biti dosadno ni deci. Decu tretiram kao prijatelje. Trudim se da moj pozorišni jezik bude jasan i precizan. istinit. Ako je istinit i prihvatljiv, onda mogu da govorim o teškim stvarima, ali i da maštam o boljem vremenu. Svi zajedno možemo da kreiramo otpor i solidarnost. U tom smislu sam i realista, ali i sanjar. Tako treba govoriti i s decom.

Vi ste grčka trupa s adresom u Berlinu. Je li moguće živeti kao nezavisna trupa?

Jeste. Mi smo potpuno nezavisna kompanija koja ništa ne radi zabave radi. Sve ovo što smo, npr, radili u ovoj predstavi, napravili smo od otpada, recikliranih stvari, što je način da doprinesemo čistijem svetu. Na taj način ese ekološki možemo konektovati sa svešću ljudi.

Da li vam pomaže nemačka vlada?

Mi smo potpuno nezavisna kompanija, ali kad je bio kovid, nemačka vlada nam je pomogla svim umetnicima i to je zaista bilo važno, dok u Grčkoj, npr, umetnicima niko nije pomogao, zbog čega me serce boli.

Šta još igrate?

U skorije vreme igramo dve predstave, jednu za celu porodicu - “Ničija zemlja”, a druga predstavu koja se zove “Davljenje” govori o anksioznostima ovog našeg sveta i kako se izboriti s njima. Govori i o tome kako da živiš bez poze, jer ljudi danas umnogome žive u nekoj pozi - neistinito. A jednostavno bi bilo samo živeti, i biti...

Snežana Miletić

 

Promenimo ono što je iza ogledala

Svet postaje surovo mesto za sve, a ovih dana prestonica Srbije bila ja poprište užasne tragedije koja nikako nije smela da se desi. S bugarskom umetnicom Biserkom Kolevskom, koja je režirala predstavu “Alisa iza ogledala”, a koja je povela decu na jedno krajnje uzbudljivo putovanje, razgovor je počeo upravo pitanjem o važnosti pričanja priča - i kojih...

Kakve smo priče dužni da pričamo našoj deci?

Deci moramo pričati dobre priče, o dobrim ljudima, prepričavati im dobre primere iz života. Moramo im pričati o važnosti druženja i toga da imaš dobrog druga. I priče o tome da moraju da veruju u sebe. Alisa je verovala u sebe i zato je mogla da ide dalje. “Alisa” i priče slične njoj nisu samo za decu, već i za odrasle. “Alisa” je priča s mnogo smisla i mnogo važnih životnih rečenica. Danas u svetu moraš mnogo i brzo da trčiš da bi došao na svoje mesto, mesto koje ti pripada. Ako ne trčiš, ako ne ideš stalno napred, već spavaš, mladi ljudi idu dalje, a ti spavaš kod kuće i ništa od tebe. Probali smo u našoj predstavi da objasnimo zašto je važno da razmišljamo, a to smo pokušali da ostvarimo i kroz vizuelne efekte.

Šta krijemo iz ogledala, mi odrasli, a ne bismo smeli?

Mi se plašimo da se pogledamo u ogledalo, a bilo bi dobro da se ne stidimo da se vidimo u njemu, jer samo tako možemo da ispravimo greške. “Alisa” je jedino prirodna i kao takva vrlo se vidi među svim tim stvorenjima koja su ružna, glupa, zla, bezvezna... Alisa je ta nada, platno na koje se projektuje naše nesavršenstvo.

 Da li ova naša ljudska civilzacija ima snage i volje da to promeni, mogu li to uraditi umetnosti i kultura, npr?

Meni je mnogo žao što je to tako, ali ne verujem. Svi koji radimo u pozorištu probamo i pokušavamo da ukažemo da pare i vlast nisu važni i presudni. Mnogo mi je žao, ali plašim se da su ljudi potpunno poludeli. Nažalost, poludela su već i deca. Postavljam predstavu “Petar Pan” i u jednom trenutku se čuje rečenica: Ako ti ne veruješ da zvončići postoje, oni će nestati, nastupa smrt. Moji glumci i saradnici pokušavamo da uverimo decu da poveruju u čaroliju.

Snežana Miletić

"Moj Novi Sad" hvali "Zamrznute pjesme"

Portal "Moj Novi Sad" koji prati "Novosadske pozorišne igre, a inače i rad ansambla Pozorišta mladih, pisao je s oduševljenjem i najvišim ocenama o riječkoj predstavi "Zamrznute pjesme". Evo šta su napisali, a stoji na dnu teksta... 

"Moj Novi Sad"

Topla srca su prevažno mjesto

Riječka dramaturškinja i direktorka Gradskog kazališta lutaka Rijeka na čelu je teatra koji nam je u Novi Sad, na ovogodišnje “Novosadske pozorišne igre” - festival evropskog pozorišta za decu i mlade, doveo nežne i tople “Zamrznute pjesme”, jednu od predstava kakve su nam potrebne, ne samo u ovom trenutku našeg duštveno-političkog stanja i bavljenja, odnosno nebavljenja decom, već uopšte predstava kakve bi se morale stvarati za naše najmlađe. Govori o tome da osmeh stiže na lice čak i ako misliš da ga više nikada neće biti na tvom licu, a treba samo pored sebe da imaš nekog ko oseća i razume tvoje biće...

Živimo u delu sveta u kojem nema tako objektivno velikih hladnoća kao u “Zamrznutim pjesmama”, ali zbog svega onoga što se dešava, i u ovom delu sveta, i na celom svetu, možemo reći da nas greške čovečanstva počinju okivati. Koje bi se pesme morale sada pevati da se odledi zamrznuto srce otuđenog sveta?

Sami naslov predstave Tamare Kučinović bio je “Zamrznute pjesme za topla srca”. Topla srca su nam užasno važno mjesto. To je jedino mjesto koje je sigurno, koje je naš dom i ono uvijek treba biti otvoreno za sve ono što svijet izvana pokušava ohladiti i ohlađuje. Definitivno s djecom treba razgovarati o tim temema, jer živimo u svijetu koji je prilično nemilosrdan, sve nemilosrdniji, sve manje komunikativan i sve zahlađeniji, govoriti o pravoj emociji, istinskom prijateljstvu i ljubavi, o tome da u srcu uvijek imaš mjesta za drugog i za onog koji je različitiji od tebe. Djevojčica u našoj predstavi dolazi “iz Jevrope” u neki kraj koji je imaginarni dio ruskih sjevernih predjela, što je redateljka Tamara uzela od originalnog autora, ruskog pisca Stjepana Grigorjevića Pisahova. Moramo stalno misliti da su ta topla srca uvijek otvorena za sve ljude kojima je toplina potrebna, a ona treba svima. Moramo stalno pokušavati na bilo koji način odmrznuti taj svijet koji nas uporno zaleđava i smrzava iz različitih razloga i pronaći trenutak i iskrenu emociju, a djeca to umiju prepoznati. Zato s našom djecom moramo govoriti iskreno, istinito, otvoreno i to je jedini prostor koji i mi sami odrasli moramo osvijestiti, i pozvati sve nas odrasle, i sve roditelje, da uđu u njega. Djeca imaju to prirođeno, znaju to prepoznati, a mi odrasli često to zaboravljamo i često gradimo taj zamrnuti svijet oko njih, što je odraslom čovjeku grozno za priznati. Mi odrasli zato moramo imati i svijest da moramo otvoriti srca.

 Zašto guramo decu da budu odraslija nego što jesu?

Jeste. Upravo to radimo. Stalno ih preskačeno, ubrzavamo i mjerimo po nekim svojim, krivim mjerilima. I koliko god mislimo da je sve drugo to što ih ne pušta da neometano rastu u svom ritmu, zapravo smo mi ti koji ih ne puštamo da rastu i odrastu, i s dobrim, i s lošim stvarima, da na dnevnoj bazi naprosto prožive život primjeren njihovim godinama. Radimo to iz nekog straha za njih, a bojimo se jer smo i sami u prevelikim strahovima, što naslijeđenim, što iz prošlosti, što iz sadašnjosti, a što iz neke budućnosti, jer strah stalno projekciramo i iz neke budućnosti. Radimo krivo i sebi kao roditeljima, a i djeci. Treba ih samo pustiti, što je, znam, lako reći, jer to iz pozicije roditelja baš nije lako. Praktički, treba ih pustiti i biti im samo podrška i pomoć, i pokušati usmjeriti i kanalizirati sve ono što ih muči i zanima, razgovarati, kanalizirati i svoje i njihove strahove. I doći do nekog rješenja, koje na koncu možda ni ne postoji, ali bar postaviti pravo pitanje u pravo vrijeme. I biti im podrška u odrastanju. To nehotično izostane, a nije nam namjera da to radimo, međutim kultura odrastanja pod svaku cijenu, pod svaku mjeru, gura nas ka tome. A svijet je dovoljno ubrzan i bez toga i ne treba ih gurati u još veće ubrzanje, jer svi smo mi postali žrtve tog ubrzanja. Važno je da djeci pustimo da odrastaju njihovim ritmom, njihovim tempom.

Politika bi u svim sferama dnevnog života trebalo da bude takva podrška svojim građanima i pozorištima na kocnu. Kako vaše pozorište radi u kontekstu lokalne politike i kako je sada u naposrednom periodu nakon što je Rijeka bila Evropska prestonica kulture. Je li to imalo kakvog uticaja na kulturu?

Rijeka je imala peh da je bila EPK 2020. godine, kada je krenula korona. Nakon uzleta otvaranja i svega što se godinama gradilo i pripremalo, desio se stravičan pad u surovu realnost koja je zatekla cijeli svijet. Ali, puno toga smo naučili iz svega. Kada se situacija malo popravila, nastojali smo ponovno ispitati fokus, vratiti se prije korone, sjetiti se kako smo prije razmišljali. Morali smo se brzo reorganizirati i sve reprogramirati. I to je ponovno bilo jedno stravično ubrzanje, koje je od nas tražilo ogromnu energiju, vrijeme i koncentaciju. I uspjeli smo. Što se kazališta tiče, korona je bila prva koja je nametnula najviše mjere i ograničenja za sva kazališta, a pogotovo kazališta za djecu. Nismo smjeli igrati u školama, što je osnova našeg posla, nismo smjeli s našim predstavama i radionicama ići u vrtiće, nismo mogli organizirati posjete djece kazalištu. Zato smo tražili onlajn moduse kako da budemo u kontaktu s našom djecom, i ostali smo. Kad su se teatri počeli otvarati, nakon što smo svi bili u nekoj vrsti kolektivne paranoje zbog korone, nikad neću zaboraviti da nam je isto ovako jednog maja, nakon zatvorenosti preko mjesec dana, na predstavu došla samo jedna mama i jedno dijete. I mi smo igrali za njih dvoje. Na sceni je bio jedan glumac, jer smo pazili i na glumca. Mi kao teatar nikada nećemo zaboraviti tu izvedbu, a vjerujem da će i to dijete zauvijek pamtiti taj događaj. Korona i ta sitaucija oko nje zapravo je učvrstila važnost kazališta/pozorišta u nekakvom kulturnom i društvenom kontekstu, ali i zdravstvenom. Kazalište nam je bilo potrebno kao neka vrsta mentalnog zdravlja. Jedino kultura i umjetnost mogle su ga dati i potvrdilo se da je to bitno, pogotovo za djecu. Koliko je to doprlo do političara, do tih sfera koje bi trebalo raditi i osmišljavati cijele strategije, ne znam, ali nama je kazalištarcima jako bitno da smo ponovo jako osvijestili važnost čvrste komunikacije s publikom.

Snežana Miletić