Mrak. Aplauz za kraj predstave. Reflektori se ponovo pale osvetljavajući ekipu koja je izašla da se pokloni publici. Svi glumci podižu stisnute pesnice u znak otpora, dok jedna glumica zapišti pištaljkom. Aplauz publike postaje nešto intenzivniji, nagrađujući izvođače ne samo zbog svog rada, već i iskazanog bunta.

Pola godine od početka studentskih i građanskih protesta koji hujaju Srbijom, slični performativni iskazi podrške protestima postali su svakodnevica u domaćem pozorišnom životu – gotovo da nema većeg ansambla koji prilikom poklona nije iskazao solidarnost sa studentima i ostalim pobunjenima. Međutim, za razliku od velike većine ostalih predstava koje tematski nemaju mnogo toga zajedničkog sa trenutnom društvenom pobunom, u slučaju nove predstave Drakon Pozorišta mladih iz Novog Sada, simbolički gest otpora se organski nadovezuje na njen sadržaj. Drakon je jedno od retkih dela na repertoarima domaćih pozorišta koje se upustilo u beskopromisnu i oštru analizu i satiru prirode autokratskih režima, kao i njihovog osakaćujućeg uticaja na ljudsku dušu.

Drama Drakon sovjetskog pisca Jevgenija Ljvoviča Švarca napisana je 1943. godine u formi bajke za odrasle, ali sa jasnim alegorijskim podtekstom o diktaturi. Radnja je smeštena u fiktivan grad kojim već vekovima gospodari okrutan, troglavi zmaj. Stoga se naslov srpskog prevoda drame odnosi, kako na ovo mitološko biće, tako i na svirepog vladara – a zmaja u priči srećemo i u ljudskom obliku, budući da ima moć da se pretvara u ljude. Švarc je dramu napisao imajući na umu alegoriju o nacizmu – i zaista, drakonski režim iz ove bajke ima određene elemente hitlerovske ideologije (Romi, proglašeni za narodne neprijatelje, ubijeni su čim je drakon preuzeo vlast). Ipak, sovjetske vlasti su zabranile premijeru predstave po ovom komadu koja je bila predviđena u Moskvi 1944, budući da su prepoznale da govori o prirodi diktature kao takve. Švarcov iznijansiran i promišljen pristup ovoj temi čini je relevantnom i danas. Potlačeni likovi i sami, svojom pasivnošću i ubeđenjem da „drugačije ne može“, održavaju i podržavaju drakonovu vladavinu, pa čak iako to znači da zmaju moraju redovno žrtvovati devojke. Osećaj stabilnosti koju im drakon pruža (stabilokratija?), pa makar on podrazumevao i najoštriju represiju, održavaće njegov režim, sve dok se ne pojavi putujući vitez Lanselot koji nastoji da spasi grad od zmajevog zuluma.

Pored toga što je inscenacija Drakona odličan repertoarski potez Pozorišta mladih – i hrabar, jer se retko koje domaće pozorište upusti u disekciju autokratskog režima u kom se Srbija našla, pa makar i kroz alegoriju i bajku, kao što ova predstava radi – ruska rediteljka Ljudmila Fjodorova režira komad ističući njegovu alegoričnost i političnost, a smeštajući bajkovitost u drugi plan. Da ne bude zabune, narativ je i dalje bajkovit i dosledan Švarcovom tekstu, ali već sama scenografija (dizajn: Andrej Zaparoški) predstavlja metalni kavez koji je simbol zatočeništva likova, dok izgled bajkovitog grada možemo zamisliti samo na osnovu malobrojnih verbalnih opisa. Iako se drži osnovnih parametara teksta – jer on i u svom izvornom obliku odlično govori o našoj stvarnosti – Fjodorova se služi glumačkim potencijalom ansambla i elementima lutkarstva kako bi naglasila određena značenja teksta. Tako drakonovi podanici i sledbenici dobijaju blede maske s malo (mrtvačkog?) rumenila, a s obzirom da nastupaju kao kolektiv koji slepo ispunjava njegove naredbe, liče na zombificiranu masu poslušnika (botovi ili, smemo li upotrebiti taj termin, ćaci?). Devojka Elza (Ksenija Mitrović), koja je odabrana za drakonovu žrtvu, a u koju se u međuvremenu zaljubio vitez, na nešto drugačiji način biva pacifikovana – nju smeštaju u maleni kupolasti kavez, iznad kog je postavljena lutka devojke obučena u belo koju animiraju glumice Neda Danilović i Slavica Vučetić. Na taj način ova marioneta, u određenim segmentima predstave, preuzima ulogu Elze od Ksenije Mitrović.

Znakovito je da je najveći akcenat stavljen na naslovnog negativca, što svedoči o našoj opčinjenosti zlom i potrebom da ga objasnimo ili dekonstruišemo. Čak je i vitez Lanselot sveden na stari bajkoviti tip neustrašivog junaka, a to je potvrđeno stamenom i svedenom pojavom Alekse Ilića u ovoj ulozi. Drakon je, sa druge strane, prikazan znatno kompleksnije, delom zato što se pojavljuje u čak 3 oblika. U prvoj pojavi je teatralni, džangrizavi starac čije je lice predstavljeno belom maskom sa oštrim, ukočenim izrazom lica i jezivim, dubokim crnim očima (Marija Radovanov „daje“ telo drakonu, dok mu Ivan Đurić pozajmljuje glas). Drugi put je predstavljen kroz malenu mrtvačku glavu koju lutkarski animiraju Slobodan Ninković i Uroš Lazović, a treći put ga autoritativno i realistično igra Ivan Đurić.

Fenomen zla je u predstavi intrigantno istražen i kroz lik gradonačelnika, drakonove desne ruke, koji slepo prati sve naredbe, ali se pretvara da je lud kako bi se distancirao od odgovornosti za svoja (ne)dela. Iz njegovih usta povremeno izlaze biserne replike koje svojom bolnom relevantnošću odzvanjaju našom društveno-političkom realnošću („Sine, ja sam gradonačelnik, ja samom sebi godinama ne govorim istinu“). Gradonačelnika bravurozno igra Saša Latinović, sakrivajući njegovu manipulativnost ispod slojeva često promenjivog i ekscentrišnog ponašanja. Ipak, u izgradnji ovog lika se uočava i jedan problem, budući da su njegovo glumljenje ludila i nastranost, između ostalog, predstavljene transvestizmom i feminiziranošću, čime se neopravdano patologizuju ove prakse. Za ovaj problem dele, kako rediteljski i glumački, tako i kostimografski postupci (crvene štikle kao i, generalno, dreg elementi).

Kada smo već kod rodnih pitanja, valja istaći da je Švarcova drama – iako u mnogome napredna za svoje vreme – staromodna i konzervativna po pitanju rodnih uloga, te je u tom smislu slična dotadašnjem kanonu evropskih bajki koje su kritikovane iz istog ugla. Ženski likovi su ili svedeni na poziciju žrtve, u ovom slučaju i bukvalno budući da je Elza žrtva namenjena drakonu, ili na funkciju epizodnih pojava (Elzine prijateljice). Sa druge strane, muškarci su ti koji se bore za moć (drakon i gradonačelnik, primera radi) ili za slobodu (Lanselot), a isključivo u njihovim rukama je sudbina ženskih likova. Takvo stanje stvari je, zahvaljujući adaptaciji vernoj Švarcovom komadu, prisutno i u predstavi Fjodorove, jer bi tek radikalnije dramaturške intervencije dovele do promena na ovom planu. U tom smislu se ovaj rodno-konzervativni aspekt predstave može pre svega pripisati ahraičnom karakteru njenog predloška i ne treba ga smatrati kardinalnom greškom, ali ga ne treba ni ignorisati.

Ako se vratimo na političku ravan Drakona, uočićemo da, pored opčinjenosti fenomenom zla i potrebe da se ono objasni, najznačajniji uvidi predstave se odnose na prikaz uticaja tiranije na ljude. Jer kao što drakon kaže, slomljeno telo umre, a slomljena duša postaje poslušna. Za razliku od većine bajki u kojima se pobedom nad negativcem priča završava, u Drakonu novi, jednako važan segment priče tad tek počinje. Zlo nije pobeđeno kad je Lanselot ubio zmaja jer je ono nastavilo da živi u ljudskim dušama. Da ponovo upotrebimo gradonačelnikove reči: „Pokojnik ih je dresirao tako da će voziti svakog ko uzme uzde u ruke“. Vraćajući se u grad godinu dana nakon dvoboja, Lanselot zatiče novu, gradonačelnikovu tiraniju. Umesto slobodnih ljudi, zatiče ljude koji ne znaju da žive slobodno. Publiku na kraju predstave direktno gleda zombificirana masa sa belim maskama. Međutim, predstava se ne završava defetistički. Lanselot je rešen da zajedno sa građanima dođe do slobode, iako svestan da ih očekuje mukotrpan put. Onda se začuje cvrkut ptice, glumci skidaju svoje maske i gledaju u pravcu odakle se začuo život. Pogledom na lice doskorašnjih podanika, njihovom humanizacijom, kao i tračkom nade u cvrkutu ptice (koliko god ptica bila previše očigledan simbol slobode), publika čita jasnu poruku predstave – promena je moguća.

Gledanje Drakona tokom istorijskih studentskih i građanskih protesta u Srbiji neminovno prouzrokuje direktne asocijacije između ovog sveta fikcije i naše društvene realnosti. Možda se najznačajnija teza može izvući iz zaključka da borba protiv autokratije nije samo borba protiv spoljnih neprijatelja – tiranina i njegovih pomagača koji su uzurpirali vlast – već i unutrašnja borba jer je svako od nas trajno obeležen društvenim nasiljem koje smo pretrpeli, a put promene je dug, naporan, ali vredan truda.

 Borisav Matić

Poslednja scena u predstavi "Drakon"/Foto: Jovana Berar

Katarza u jedanaestom redu: Estetika istine na sceni i publika koja se ne boji mraka 

Vreme zamrznute katarze je sada. Ali kakvo može biti pozorište koje odbija pročišćenje? Pozorišne predstave i teatarski projekti danas često ignorišu publiku kao moralnog sudiju. Međutim, to je gotovo nemoguće na Novosadskim pozorišnim igrama. Tamo auditorijum čine oni najmlađi zbog kojih na pozorišnim plakatima piše “3+”, “6+”...  ili tinejdžeri koji pokušavaju da navigiraju sopstveno odrastanje, da pronađu svoj put i otkriju šta zapravo mladi traže u pozorištu, ali i stariji gledaoci, roditelji, vaspitači, učitelji, bake i deke, nastavnici, formirane ličnosti koje duboko u sebi kriju unutrašnje dete koje je spremno da u trenutku prigušenog svetla, razigrane pesme, lutkarskih akrobacija, uzbudljivog scenskog pokreta, efekta,  iznenada iskoči na videlo.

To je duboko iskrena i surova publika. Publika koja ne naseda na jeftine fore i loše trikove. Ona kojoj se ne može bacati prašina u oči i prodavati magla. Prihvata isključivo iskrenu emociju, uverljivu priču, vrhunsku insenaciju bez zadrške. Ovde igra mora biti majstorska jer svaki gledalac (čak naglas, bez straha, usred pozorišne tišine) raskrinkava iluziju ako ona nije dovoljno uverljiva. Ali upravo zato, ukoliko jeste, u sali nastaje kolektivni krik oduševljenja i univerzalno pitanje: „A šta se sada desilo?“ Ove godine, pred novosadskom publikom našla su se pozorišta iz Hrvatske, Češke, Francuske, Španije, Slovenije i Kanade, kao i naši teatri za decu iz Novog Sada (“Pozorište mladih”) i Beograda (Pozorište “Duško Radović”).

Pozorište mladih iz Novog Sada je četvrtu godinu domaćin ovog internacionalnog, mogli bismo reći svetskog festivala. U bezmalo sto godina trajanja ova kuća predstavlja prvo lutkarsko pozorište u Srbiji i brojne generacije Novosađana odrasle su uz lutkarske i dramske predstave ovog teatra. Mnogi ga s ljubavlju zovu jednostavno „Malo pozorište“. Jedna moja prijateljica mi je pričala kako je njena mama, sasvim slučajno, uvek kupovala karte za istu predstavu, „Palčicu“,  tako da ju je gledala nebrojeno puta, a svaki put joj se činilo kao da je prvi. Druga drugarica, još od svoje sedme godine, zahvaljujući „Ježevoj kućici“, iskreno veruje da je to jedino pravo pozorište na svetu. Ja sam volela da gledam „Anđeosku bajku“ u režiji Emilije Mrdaković, po kojoj sam, sasvim slučajno, dobila svoje ime i  koliko se sećam, predstava je bila  zaista izuzetna. Neke od tih predstava i dalje se nalaze na repertoaru i uz provokativne novitete i svež teatarski izraz pokazuju da su neprolazne lepote i vrednosti. Ipak, ovaj festival je posebna dragocenost. On donosi deci i mladima Novog Sada druga i drugačija pozorišna rešenja, nove uzbudljive lutke i divne ljude iz celog sveta koji nikada nisu zaboravili da se igraju i kako da to čine. 

Savremeno pozorište za decu i mlade je u ozbiljnoj opasnosti od odraslog sveta koji pokušava da „kupuje“ decu kroz umetnost, umesto da ih čuje.  Ipak, klinci više nego ikada  ispoljavaju autentičnost. U pozorištu se osećaju kao kod kuće (neki su se čak i izuli tokom predstave). Neki u zanosu ustaju sa stolica i ostaju da stoje ma koliko ih molili da sednu, hipnotisani fabulom i oduševljeni scenom. Svi do jednog strastveno i gromoglasno aplaudiraju čim se svetla priguše i desi nešto efektno. To su deca koja se ne boje (pozorišnog) mraka, već ga dočekuju sa ogromnim uzbuđenjem. Nastupilo je vreme u kojem deci treba dati prostor da razviju svoj unutrašnji svet, vreme u kojem pozorište mora da nauči da ćuti, da čeka, da gleda i sluša, da dozvoli deci da govore, a ne da im servira odgovore.

Tokom izvođenja predstave Pilot i Mali princ u režiji Jakuba Maksimova, Lutkarskog pozorišta Ostrava iz Češke, u jedanaestom redu sedeo je dečak od možda šest ili sedam godina koji zna da čita. On je svojim drugarima glasno čitao prevod, čitao ga je dramatično, iskreno, autentično, toliko zanosno da su ga svi oko njega slušali pažljivo, kao savršenu nadogradnju predstave koju ni jedan odrasli čovek ne bi mogao da osmisli. Pozorište novog doba za decu i mlade zato mora da kreira novu posvećenost i odgovornost odraslih umetnika: kako da budu negovatelji, a ne nadzornici? Kako da stvore ambijent gde deca mogu slobodno da rastu, a ne da budu oblikovana? Jer u tim i takvim trenucima, kad dete shvati da pozorište nije imitacija sveta već prostor gde ono može da ga menja, rađa se nepredvidiva magija . 

Predstava Pilot i Mali princ, koja pokriva život Antoana de Sent-Egziperija, govori o pobedama i porazima stvarnog čoveka. Pred mladom publikom se otvara svet sa početka razvoja aeronautike, vreme kada je počinjao napredak vazduhoplovstva i kad se čovek i čovečanstvo odvaja od zemlje i dodiruje nebe. Ali predstava govori i o svetu Antoanovog odrastanja i svakodnevnih trenutaka, njegovih maštanja i snova kroz pesme, pokrete i zvuk harmonike. U scenskoj realnosti se pojavljuje i onaj imaginativni prostor, lutka pisca Egziperija (koji se sa jedne izviđačke misije nikada nije vratio, već je iščeznuo bez traga u pesku pustinje) naspram koje stoji  lutka Malog princa. U nemoj tišini kolektivnog šoka, jedna devojčica iz publike je uzviknula: „To mu je duša!“ I to zaista jeste tako. Jer oblaci na nebu nikada neće biti ekrani. Iako može delovati  da je predstava  odveć kompleksna, puna istorijskih činjenica i termina kao što su Drugi svetski rat, u kojoj se ređaju modeli prvih aviona i mehanizmi njihovog funkcionisanja, koja donosi strašnu atmosferu bombardovanja, ona je u svojoj suštini sasvim jasna i nikako bez doticaja duše svakog deteta u gledalištu. Upakovana je u kutiju koja sadrži savršen crtež ovce. 

I ja se, kao i mnogi, bojim svog unutrašnjeg deteta. Šta će nacrtati, šta će kazati, šta će upravo sada napisati. Bojim se zmije i slona jednako koliko se, recimo u predstavi Avanture maloga Jujua Gradskog kazališta lutaka Rijeka (Hrvatska), u režiji Renate Karole Gatika, Juju boji krokodila. Juju je velik kao palac, ali zato poznaje životinje i govori sve njihove jezike. Kada glumac na sceni izgovori rečenicu: „Znate priču, ali nisu vam sve mama i tata rekli…“, iz publike se prolomi horski odgovor: „Jesu!“. Prepoznajem u intonaciji odgovora prizvuk koji kazuje: roditelji i uopšte odrasli će nas upropastiti. Krokodilske suze teku za one koji su zaboravili da se igraju. Strah od krokodila, zmije, slona, strah od autentičnog Ja koje smo ostavili u detinjstvu, od zakopanih ideja i zaboravljenih rešenja, od slobode govora, od pozorišta koje ogoljava ne samo loše u društvu, već prikazuje i ono neizmerno dobro, sve to staje u jedan crtež koji, na prvi pogled, liči na šešir, a zapravo je zmija  koja je progutala slona. 

Čovek se ne može sakriti u pozorišnom mraku. Sve potisnuto, emocije, sećanja, strahovi, istine, kad-tad izbije na površinu. Bunt koji se guši u tišini iznad glumišta i gledališta, izlazi na ulice. Mala deca koja sada dolaze u pozorište, sutra će biti tinejdžeri koji znaju šta traže od umetnosti i teatra; studenti koji bez ustručavanja stoje iza svoje istine; odrasli koji više ne pristaju na lošu glumu, jeftinu iluziju i prevaru zapakovanu u svetla reflektora, ne pristaju na isprazne živote. Platon je govorio da je smrt odvajanje duše od tela. Aristotel je tvrdio da je katarza estetičko očišćenje duše onoga koji posmatra umetničko delo. Devojčica iz publike u novosadskom Pozorištu mladih, tokom predstave na češkom koju nije mogla razumeti jezikom, ipak je razumela, prepoznala je dušu. I pokazala je prstom. I imenovala je. „To mu je duša!“ – viknula je!

A vi? Svoju dušu, ili svoju katarzu, pronađite sami. Možda u pozorištu. Možda baš u mraku.

Emilija Kvočka

(Tekst je originalno objavljen na portalu The Theater Times)

Članice žirija Tamara Kučinović (predsednica), Irina Somborac i Divna Stojanov nakon odgledane poslednje predstave takmičarske selekcije Novosadskih pozorišnih igara  konstatovale su da "nedostaje" još nagrada, odnosno da su postojali dodatni aspekti i predstave koje bi nagradile da je bilo prostora. Primer za to je muzika za predstavu “Avanture maloga Juju”, hrabar iskorak u domen eksperimentalnosti koju je učinila predstava “Blup”, nagrada za mladu glumicu Minu Nenadović u predstavi “Sjaj zvezda na plafonu”. Sve ovo ukazuje na kvalitet ovogodišnje selekcije. Takođe, pohvalile su žanrovsku, estetsku i tematsku raznovrsnost selekcije, priliku koju Festival nudi publici da pogleda neverbalne, eksperimentalne, tradicionalne, lutkarske predstave, teatar objekata...

ODLUKE I OBRAZLOŽENJE STRUČNOG ŽIRIJA ČETVRTOG MEĐUNARODNOG FESTIVALA PROFESIONALNIH POZORIŠTA ZA DECU I MLADE

NOVOSADSKE POZORIŠNE IGRE

Stručni žiri u sastavu kostimografkinja Irina Somborac, rediteljka Tamara Kučinović (predsednica žirija) i dramatruškinja Divna Stojanov, nakon odgledanih sedam predstava, od 7. do 11. maja na “Novosadskim pozorišnim igrama”, četvrtom međunarodnom festivalu profesionalnih pozorišta za decu i mlade, donosi sledeće odluke:

Nagrada za najbolju predstavu u celini

GRAND PRIX

NEMI MAGBET

Pozorište “Mlekarevać kći”/ La Fille Du Laitier, Montreal, Kvebek, Kanada

Predstava "Nema Magbet" svojm jednostavnim i prijemčivim načinom komunikacije s publike ostvara prostor za razumijevanje Šekspirove tragedije bez obzira na uzrat gledaoca. Time predstava približava tragediju kao formu, mlađim generacijama. Svojim duhovitim i eklektičnim pristupom jednoj od najdramatičnijih tragedija problem ubojsta čini pitkim i daje mogućnost katarze.

Nagrada za najbolju režiju

Mari Elen Belanže Dima i Džon Laklan Stjuart

za predstavu NEMI MAGBET

Pozorište “Mlekarevać kći”/ La Fille Du Laitier, Montreal, Kvebek, Kanada

Jednostavan režijski koncept vješto razotkriva temu ubojstva i moći. Prostor igre nudi inteligentna režijska rješenja koja predstavu čine jedinstvenom i točnom u igri sa simbolima i njihovim značenjem. Brzina izmjene simbola i kratko zadržavanje na događajima daje predstavi lakoću i ushit.

Nagrada za glumačku bravuru

Mari Elen Belanže Dima i Žeremi Franker

za uloge u predstavi NEMI MAGBET

Pozorište “Mlekarevać kći”/ La Fille Du Laitier, Montréal, Québec, Canada

Glumci Meri Elen Belanže Dima i Žeremi Franker pokazili su impozantnu glumačku veštinu i sposobnost animicije predmetima. Zadivljujuća je njihova uigranost, preciznost nepretencioznost, talenat, uverljivost, sposobnost doziranja komedije i tragedije.

Nagrada za majstorstvo animacije

Veri Rozanovoj

Za ulogu u predstavi NE ČEKAJ ME

Pozorište “Sneg na trepavicama”/ “La Neige sur les cils”, Nantes, France

Jednostavna i minimalna animacija pridonosi osjećaju za temu predstave. Vještina i točan odabir izražajnih sredstava animacije nudi intimno povezivanje s problemom likova. Izvrsna animacija 2 i više lutaka istovremeno urađena je s točnim prenosom pažnje naglašavajući važnost i toplinu odnosa.

.  Specijalna nagrada za vizuelni identitet

Predstavi NE ČEKAJ ME...

Pozorište “Sneg na trepavicama”/ “La Neige sur les cils”, Nantes, France

Svi vizuelni segmenti predstave su stilski ujednačeni, razigrani i funkcionalni. Poseban utisak ostavljaju lutke koje svojim jednostavnim a izražajnim rešenjima unose toplinu i bude u nama osećaj doma.

Specijalna nagrada za kolektivnu igru

Ansamblu predstave AVANTURE MALOGA JUJU

Gradsko kazalište lutaka Rijeka, Rijeka, Hrvatska

Kolektivna igra glumaca je posvećena, uigrana i ujednačena. Svojom fantastičnom energijom, veštim igranjem s ritmom teksta, korišćenjem raznih muzičkih instrumenata i glumačkim umećem - dočarali su nam slikovit svet malog Juju.

Specijalna nagrada za tekst

Ivana Đula i Milica Sinkaz

za predstavu AVANTURE MALOGA JUJU

Gradsko kazalište lutaka Rijeka, Rijeka, Hrvatska

Autorke Ivana Đula i Milica Sinkauz uspele su da poznatu pesmu za decu nadograde, raspišu, razigraju i raspevaju u pravu, razumljivu, inspirativnu, sugestivnu avanturu za najmlađi uzrast. Ohrabrile su nas da se suočimo sa strahovima. Njihov neočekivan i autentičan stil rime u simbiozi sa originalnom muzikom koja sa lakoćom podržava ritam stiha na pravi način demonstrira kako se jednostavnom tekstualnom predlošku mudro može pristupiti.

Novi Sad, 11.maj 2025.

Tamara Kučinović, predsednica

Divna Stojanov

Irina Somborac

Dve predstave izvedene tokom ovogodišnjih Novosadskih pozorišnih igara – Pan iz Teatra „Puls” iz Hihona/Španija, i Blup u produkciji Kuskus instituta i Art produkcije iz Ljubljane/Slovenija – bave se odnosom čoveka prema životnoj sredini, ili njenim određenim elementima, poput vode. S obzirom na to da grade radoznao odnos dece prema životnoj sredini i sugerišu im da nje ne treba da se plaše, ali ni da je ne eksploatišu, već da im je ona prijatelj i omogućavač života, obe predstave se mogu svrstati u ekološko pozorište ili, ukoliko ne želimo tako strogo žanrovski da ih ograničimo, bar u ekološki osvešćeno pozorište.

Pan, koji je namenjen deci starijoj od 3 godine, jasno naglašava da su ljudi uvek zavisni od životne sredine i da je odnos između njih simbiotički. Autorka predstave Olga Zečeva i Alek Ćurčić, koji zajedno sa njom potpisuje režiju, naglašavaju vizuelne i zvučne nadražaje i klone se čvršćeg narativa, budući da su delo namenili tako mladoj publici. Ipak, u vidu songova se, poput nekog savremenog paganskog rituala, slavi priroda i njena plodnost. Ko bi pomislio da (P)pan u naslovu predstave predstavlja starogrčkog boga polja, šuma i divljine, ne bi mnogo pogrešio, jer je asocijacija namerno nametnuta, ali se naslov odnosi i na naziv hleba na španskom. Naime, Žečeva će tokom predstave mesiti hleb i još uvek živo testo animirati poput lutke, dajući mu oči, usta i nos i kreirati komičke skečeve. Potom će smesu testa zameniti lutkom bebe – između čega pravi prelaz maramom obavijajući testo poput bebe, jasno praveći paralelu između negovanja dveju stvari koje su potekle iz prirode, hrane i deteta.

Blup – čije autorstvo potpisuje Peter Kus, a režiju Kus, Filip Šebšajevič i Gašper Lovrec, koji i igraju u predstavi – ima nešto drugačiji pristup životnoj sredini, tačnije temi vode. Budući da je predstava namenjena malo zrelijoj publici, deci starijoj od pet godina, počinje nabrajanjem činjenica i zanimljivosti o vodi, gde se naročito naglašava njena suštinska uloga u životu na planeti. Trojica izvođača, obučeni poput naučnika i smešteni u laboratoriju (scenografija: Primož Mihevc), direktno se obraćaju deci u publici, često ih ispitujući o njihovom znanju o vodi. Međutim, ova naučna interaktivna seasna uskoro dobija bajkoviti obrt, jer se u laboratoriji pojavljuje vodeno stvorenje Blup. Ovo magično stvorenje, tačnije živu smesu vode, izvođači će animirati tako što će objekte u koje ono uđe (rukavica, bočica, posuda itd.) koristiti kao lutke. Iako će pojava ovog stvorenja napraviti haos u laboratoriji, te će voda prskati na sve strane, pa i po publici, naučnici će na kraju naći zajednički jezik s blupom kada otkriju da on uživa u harmoniji muzike (Peter Kus) koju oni izvode na saksofonu, gitari i kontrabasu.

Za razliku od mnogih bajki u kojima se prirodna stvorenja predstavljaju kao odlika nepoznatog, zastrašujućeg i opasnog – kao strano Drugo kog se treba klonuti – Blup je benigno, pa čak i prijateljsko biće, protiv kog se ne treba boriti, već s kojim treba postojati u suživotu. Upravo se u tome ogleda ekološki karakter ove predstave, u kojoj se voda, sastavni deo prirode, posmatra kao element koji treba negovati, nasuprot tome što je ne možemo u potpunosti razumeti. Slično je i sa predstavom Pan koja, u svojoj folklorno-muzičko-lutkarskoj formi, predstavlja poklon prirodi.

Borisav Matić

Četvrti međunarodni festival profesionalnih pozorišta za decu i mlade „Novosadske pozorišne igre 2025.“(7.-11.5.) završio je kanadskom predstavom „Nijemi Macbeth“ temeljenoj na tragediji „Macbeth“ Williama Shakespearea u izvedbi putujućeg kazališta „La Fille Du Laitier“ Montreal/ Quebec (Pozorište mladih Novi Sad, 11.5.).

Marie-Helene Belanger Dumas i Jon Lachlan Stewart su autori predstave i dizajneri lutaka ( uz scenografa i kostimo- grafa Cedrica Lorda), a Belanger- Dumas i Jeremie Francoeur su izvođači ove izvanserijske i po mnogo čemu fascinantne predstave. Izvedba prati sudbinu Macbetha (Francoeur) od njegovog susreta sa suđenicama (crne papirnate „žabice“) i povratka k lady Macbeth (Belanger Dumas) do interakcije s ključnim likovima, a to su Banque (bijeli plastični tanjur s dva crna kruga na mjestu očiju, takva je i njegova supruga samo s mašnom na vrhu, dok je sin u liku jednakog malog tanjura), Macduff (prezentira ga viteška rukavica, a njegovu suprugu mekana rukavica) i kralj (igraća karta herc kralj). Izuzetno maštovito su prikazane pojedine obiteljske situacije kroz, ovisno o karakteru protagonista, strastveni ili nježni erotski život i prirodnu ili nasilnu smrt djece (razbijanje jaja), nakon čega se, u pravilu, događa ubojstvo... Iako znamo da se radi o fingiranoj (kazališnoj) situaciji, krv (crveno obojani kuruzni sirup) uvjerljivo pršti na sve strane, pri čemu su grimase glumaca istinski prijeteće. Priča vrvi (opakim i duhovitim) detaljima, ali oni ne smetaju sadržaju, nego ga dodatno čine strašnim: likovi su svakodnevni predmeti (plastični tanjuri i čaše, kutije s jajima, svijećnjaci, ploče i svitci s natpisima), koji u novom okruženju gube prvotnu funkciju i postaju dio mračne i krvave atmosfere. Posebno se to očituje u odabiru muzike (Jon Lachlan Stewart) jer lagane šlagerske note najčešće nagovještavaju zlokobne događaje. Doista je neobično da se Shakespeareova drama, djelo nesumnjivog virtuoza riječi, igra poput nijemog filma, ali je Belanger Dumas u kasnijem razgovoru takav pristup „opravdala“ željom da se sačuvaju bardovi duh i ozračje bez narušavanja njegovog jezika „punog metafora i poezije“.

Predstava „Nijemi Macbeth“ je ona vrsta neuobičajenog kazališnog čina u kojem su zajedno pohranjeni izvedbena mudrost i gledateljev užitak.

Olga Vujović

Od različitih izvođačkih formata, koji su predstavljeni na četvrtim „Novosadskim pozorišnim igrama“ – od lutkarskih, do igranih predstava, od onih namenjenih deci od tri godine do predstava namenjenih punoletnoj mladoj publici – festival je zatvorila neverbalna predstava Nemi Magbet Pozorišta „Mlekareva kći” iz Montreala/Kanada. Ova predstava je takođe dobitnica tri festivalske nagrade – Gran prija za najbolju predstavu u celini, nagrade za najbolju režiju i najbolju glumačku bravuru.

Nemi Magbet je dosledan čuvenoj Šekspirovoj tragediji – samo što se tokom izvođenja nijedna reč ne izgovori. Autori predstave Mari Elen Belanže Dima i Džon Laklan Stjuart, i njenih dvoje izvođača Belanže Dima i Žeremi Franker, saželi su priču o Magbetu u 60 minuta izvođenja, većinski se držeći scenosleda Šekspirove drame, ali dočaravajući priču pokretom i upotrebom rekvizita koji im ponekat služe i kao lutke. Rezultat je predstava tripozno brzog ritma u kojoj su pojedine scene svedene na nekoliko pokreta koji ilustruju radnju. Dvoje izvođača sami najčešće igraju Magbeta i ledi Magbet, dok ostale likove oživljavaju objektima koje animiraju lutkarskim tehnikama, mada se ponekad i sami izvođači upuštaju u „glumu“ sporednih likova. Scene bitke su predstavljene koreografskim etidama borbe dvoje glumaca i rasipanjem crvene farbe iz čašica. Magbetovi trenuci griže savesti i paranoje su prikazani energičnim, spazmatičnim pokretima Žeremija Frankera, a međusobno upoznavanje naslovnog monstruoznog para je prikazano u sceni umetnutog prologa, u kojoj njih dvoje imaju komičan, karikaturalni seks, da bi potom izvođači zdrobili kokošja jaja, koja su ispred njih, simbolišući njihovu nemogućnost imanja dece. S obzirom na to da su izvođači tokom većeg dela predstave obučeni u bele majice, na odeći im se nagomilavaju fleke od jaja, crvene boje i ostalih nečistoća, što predstavlja ukaljanje njihovih ličnosti.

Nemi Magbet se po svojoj estetici i inter-referencijalnom pristupu kulturi može opisati kao suštinski postmodernistička predstava. Ona najpre crpi inspiraciju iz klasične književnosti i pozorišta, te zahteva bar osnovno poznavanje Šekspirovog dela kako bismo mogli da ispratimo radnju. Potom, crpi inspiraciju iz nemog filma i to ne samo u svojoj pantomimi i teatralnim pokretima, već i u natpisima na papiru koji simuliraju špicu, pružajući nam osnovne informacije o predstavi, ali i pomažući u orijentaciji u priči (natpis „prolog“). Važnu ulogu igra i muzika, koja nije samo podloga za igru, već i značenjski boji scene. Izbor muzike (Džon Laklan Stjuart) možda i najviše sugeriše ka postmodernom karakteru predstavje, jer predstavlja kolaž inserata iz najrazličitijih pesama, od klasike, preko popa, do repa. Scena u kojoj ledi Magbet pada u ludilo, dok se čuje pesma The Sound of Silence („Hello darkness, my old friend“) jedan je od znakovitijih primera (auto)ironičnosti i komike Nemog Magbeta. Toj ironijskoj funkciji, između ostalog, služe i malobrojni natpisi, poput poslednjeg „Magbeth just got fate-f*cked“ („Magbeta je sudbina sj*bala“).

Međutim, kao što je često slučaj i sa mnogim drugim postmodernističkim delima, tako se i debeo sloj ironije i neumoljiva referencijalnost Nemog Magbeta mogu smatrati samodovoljnim postupcima – autori grade pastiš plitkih kulturnih referenci, retko nam objašnjavajući njihovu svrhu, a znakovito je da i dublja interpretacija tragedije izostaje. Da je u pitanju neka druga predstava, koja se koristi sličnim postupcima, verovatno bih bio strožiji u svom sudu o njoj, ali ludička razigranost i gotovo besprekorna dinamika Nemog Magbeta me ipak teraju da ne insistiram previše na ovom poslednjem argumentu.

Borisav Matić

Završnog dana “Novosadskih pozorišnih igara”, kao poslednju takmičarsku predstavu, gledali smo malo remek delo kanadskih umetnika Mari Elen Belanže Duma i Žeremija Frankera. Bilo je to izuzetno umetničko postignuće na svim niovima, od same ideje do izvedbe. Nakon predstave, u razgovoru sa dva umetnika, saznali smo detalje ovog neobičnog Šekspira, ali ponešto i o samim umetnicima... 

Posle ovako kompleksno izvedenog dela i tako vešto animiranih predmeta, logično je upitati vas - da li ste studirali lutkarstvo?

Mari Elen Belanže Dima: Ne, ne, niko od nas, mada gajimo ljubav ka toj vrsti izražavanja. Oboje smo završili klasične glumačke škole. Ja sam završila Le Conservatoire d'art dramatique de Montréal...

Žeremi Franker: A ja École nationale de théâtre du Canada. Bavio sam se i plesom.

Koliko dugo igrate ovu predstavu i da li potrebno da je svaki put pre izvođenja probate da biste ostali utrenirani za sve ono što ona traži?

Mari Elen Belanže Dima: Igramo je već devet godina. Izvodili smo je diljem sveta. Posle Novog Sada idemo u Kragujevac, potom u Karlovac, a na jesen se radujemo Madridu. Ne probamo pre izvođenja, ipak je dugo igramo, ali ovde u Novom Sadu malo smo probali, jer je sa nama prvi put nova tehničarka.

Žeremi Franker: Nema potrebe da uvežbavamo, ova predstava je u našim porama, u našem telu.

Zašto ste od svih Šekspirovih dela izabrali baš “Magbeta”?

 Mari Elen Belanže Dima: “Magbet” je omiljeni tekst jednog od kreatora naše predstave Džona Laklana Stjuarta. To je delo samo po sebi svima izazovno za igranje, u svakom smislu, idejnom, političkom, ljudskom, profesionalom.

Da li ste pre nego što ste počeli rad na ovoj predstavi nekako drugačije razmišljali o “Magbetu”?

Mari Elen Belanže Dima: Naravno da je život mnogo toga učitao u ovo delo od trenutka kada smo se mi prvi put susreli sa njim. Čitali smo ga u školi, na studijama, ali kada počnete da uranjate u to more fenomenalnih simbiola i značenja, i kada dublje razmišljate o svim nivoima te priče, prenerazite se, jer vidite koliko je tu koincidencija, koliko se istorija ponavlja u najgorim oblicima, koliko mi to danas ponovo živimo – nasilje, mržnju, nerazumevanje, zavist, kao i uništenje – ljudi i planete.

Žeremi Franker: Svet smo doveli u takvo stanje da ne možemo ništa durgo nego da ga predamo u ruke nekom novom “Drakonu” (aluzija na predstavu Pozorišta mladih, koju su kanadski umetnici imali prilikku da vide u Novom Sadu)

 Koliko je kanadska dualnost doprinela u umetničkom smislu kreaciji ove predstave?

 Mari Elen Belanže Dima: Uneli smo u nju dualnost naše kutlure, s jedne strane - duhovitost, a s druge - ozbiljnost.

 Žeremi Franker: Svakako da je ona ono što jesmo i što znamo, i da je to doprinelo načinu igre, da nam koristi u interpretaciji značenja i razotrkivanju mehanizama kojima se dolazi i ostaje na vlasti, ali i shema ljudskog karaktera.

Kakva se priča krije iza poetskog imena vašeg teatra “Mlekareva kći”?

Mari Elen Belanže: Naša trupa poseduje kamion, koji liči na one kojima se nekada raznosilo mleko po kvebeškim kućama. Zimi je u garaži, ali preko leta njime putujemo i igramo predstave. Taj kamionet za lepih dana postaje pozornica.

Snežana Miletić

Nasuprot sve većoj netrpeljivosti prema migrantima, koja poslednjih godina ponovo raste na Zapadu – kao da nismo ništa naučili iz istorijskih primera ksenofobije, koja na kraju nužno vodi ka destruktivnosti – migracije nastavljaju da budu sastavni deo naših života. A ako osvestimo da bez pokreta, tog elementarnog ljudskog nagona, život nije moguć, shvatićemo da su migracije nezaobilazan deo svačijeg životnog veka. Jer svi smo mi migranti – neki više, neki manje – te iako se nikad ne preselimo u drugu državu, preselićemo se u drugi grad ili na drugi kraj našeg rodnog mesta. Stoga su gubitak i promena doma, kao i pitanje „gde mi, zapravo, pripadamo?“, osnovne egzistencijalne dileme svakog čoveka.

Vera Rozanova jedna je od pozorišnih i lutkarskih umetnica koja u svom radu obrađuje temu migracija, a za to ima i lični motiv, budući da je 2011. emigrirala iz rodne Rusije u Francusku. U svojoj predstavu Ne čekaj me... – nastaloj u Pozorištu „Sneg na trepavicama” u Nantu/ Francuska, koja je izvedena na festivalu „Novosadske pozorišne igre“, Rozanova nas uvodi u melanholičan, mračan i bajkovito uvrnuti svet u kom kuće dobijaju noge i mogu napustiti njihovog stanara. Iako ovaj fiktivni svet predstavlja inverziju realnosti u kojoj mi odlazimo od kuće, a ne ona od nas, postoji jedna zajednička komponenta ova dva univerzuma – ponekad ne biramo da li ćemo ostati bez doma.

Junak predstave Ne čekaj me..., koja je namenjena deci starijoj od šest godina, sivkasti je čovečuljak koji traga za kućom koja je od njega odšetala. On će na svom putu sresti slična bića poput sebe, ali i druge hodajuće kuće. Rozanova, koja potpisuje dramaturgiju i režiji, takođe animira i sve lutke, maestralno balansirajući oživljavanje više likova tokom četrdesetak minuta, koliko traje predstava. Vizuelnim identitetom predstave dominiraju mračni, plavkasti tonovi koji odaju utisak beskrajne noći (scenografija: Lusil Regier i Semi Bara), a likovi-čovečuljci su duguljasta, čupava stvorenja, kao da su upravo ustala iz kreveta, dezorjentisana u haotičnom svetu kog ne mogu da spoznaju do kraja. Ipak, iskre empatičnih odnosa, koji se javljaju među njima, ili između njih i njihovih antropomorfizovanih kuća, unose određenu toplinu i optimizam u priču.

Izvođačke sposobnosti Vere Rozanove se ne ogledaju samo u tome što sama animira više lutaka, već i što predstavu izvodi na dva jezika. Dok se u Nantu Ne čekaj me...igra na francuskom i ruskom, autorka je uložila toliki napor u adaptaciju predstave lokalnoj publici da ju je u Novom Sadu izvodila na francuskoms, srpskom i engleskom (dok su projekcije titlova na engleskom prevodile po scenografiji određene replike za međunarodnu publiku). Ovim postupkom autorka i izvođačica uvodi i pitanje jezičkog identiteta migranata, koji ne samo da moraju često da funkcionišu na dva jezika, već lingvistički i kulturno ne pripadaju u potpunosti ni mestu sa kog su potekli, a ni mestu u kom žive. Iz ove situacije i identitetske neodređenosti ili polivalentnosti migranata, proističke melanholija, koja se gotovo nožem može preseći u vazduhu tokom predstave.

Ipak, migrantsko iskustvo sa sobom ne donosi samo tugu, već i kulturnu raznolikost, koja nas može sve obogatiti. Jer, nije li divno što i nantska i novosadska dečja publika prati Ne čekaj me... kako na svom maternjem jeziku, tako i na nekom drugom, koji ne razume i nije li to obogaćujuće iskustvo? Zato, kada Rozanova na kraju predstave, animirajući lutku ptice (selice?), probije četvrti zid i direktno kaže publici – ovo je moje iskustvo (seljenja), ali jednog dana može biti i tvoje – ona podrazumeva da će svako dete iz publike, koje se u životu otisne u avanturu migracije, steći čitavu riznicu novih, vrednih doživljaja, ali se i osećati malo melanholično.

 Borisav Matić

Festival čine ljudi, njihova energija, razmišljanja, volja,  maštovitost, kreativnost. Oni su snaga jednog festivala i njegova budućnost. Ove godine stigli su sa raznih strana sveta; iz Kanade, Bugarske, Španije, Francuske, Češke, Slovenije, Hrvatske, Crne Gore i Srbije. Pozorište mladih zato na momente izgleda kao Vavilonska kula, u kojoj vri vispreni pozorišni duh. U susretima svih tih umetnika jednih sa drugima nastale su ove fotografije... 

Peter Kus je glazbenik i lutkar, pa se u njegovim predstavama puno svira, često na posebno građenim instrumentima, kao što se vidjelo u predstavi „Blup“ koju su zajedno režirali i izveli Peter Kus, Filip Šebšajević i Gašper Lovrec u produkciji „Kuskus instituta“ i Art produkcije Ljubljana, Slovenija predzadnji dan 4. međunarodnog festivala „Novosadske pozorišne igre 2025.“ (Pozorište mladih Novi Sad, 10.5.).

Dobro je poznato koliko je voda važna, ne samo za ljude, nego za život na cijelom planetu, ali ljudski nemar često vodi u katastrofu. Blup je vodeno stvorenje koje se nenadano pojavilo u laboratoriju (raznolika i maštovita scenografija Primož Mihevc, dizajn svjetla Borut Bučine) i u svom novom okruženju oživljava razne vodovodne predmete (dizajn lutaka Katarina Cakova) zbog čega trojica znanstvenika (prekrasni kostimi Iztok Hrga) razvijaju priču (dramaturgija Maria Giulia Campioli) o raznim aspektima vode. Naši učenjaci pomno prate ponašanje vode, sve dok ih Blup ne napusti (iako su scene zanimljivo zamišljene i duhovito izvedene, nisu uvijek razumljive, pa ideja o odnosu prema vodi djeluje pomalo maglovito ili kolokvijalno rečeno „priča baš i ne drži vodu“).

Kao u svim drugim Kusovim predstavama i u „Blupu“ zadivljuje virtuozno muziciranje na raznim instrumentima, bilo priručnim (razne cijevi, kore od tikava i sličn) ili načinjenim od svakodnevnih predmeta (limena kada, plastična kantica za polijevanje cvijeća) na koje se dodaje odgovarajući svirajući element (pisak, žice). Redovni razgovori nakon predstava nerijetko iskristaliziraju teme koje su djeca, kojoj su predstave primarno namijenjene, vidjela i prepoznala kao svoje, pa je tako fokus njihova zanimanja u ovoj predstavi bio na mehanici vode (kakvim postupcima se dobivaju određene pojave) i muzički efekti (dakle, sviranje pomoću, ili na nastalim glazbalima). Uzimam si pravo tvrditi da bi ova predstava meni bila puno upačatljivija da se Kus sa svojim suradnicima usredotočio na izgled instrumenata i sviranju na njima, nego što je uporno pokušavao ispričati priču o....

Olga Vujović

Književnica Jasminka Petrović bila je gošća “Novosadskih pozorišnih igara”, na kojima se, u okviru pratećeg programa, susrela sa svojim najmlađim čitaocima. Svi prisutni znali su kako majstorski Jasminka piše, ali do danas nisu znali kakva je svetska carica omiljena književnica naših mališana. Čitalački performans, koji je priredila deci, bio je uistinu mali master klas mašte, nežnosti i ljupkosti, ali i znanja i duhovitosti.

Svi prisutni znali su kako Jasminka dobro piše, ali do ovog susreta nisu znali kakva je svetska carica omiljena književnica naših mališana. Čitalački performans, koji je priredila deci, bio je uistinu mali master klas mašte, nežnosti i ljupkosti, ali i znanja i duhovitosti.

Odmah na početku - čuli smo publiku, koja je žarko želela da njihova omiljena književnica – odmah - sazna koje njene knjige obožavaju. Neki su na sam pomen naslova naizust izgovarali neke delove iz tih knjiga, a na sva postavljena pitanja o junacima i zavrzlamama, koje su se dešavale u Jasminkinim knjigama, odgovarali su brzinski - snokta.

“Od čitanja se raste”, “Riba ribi grize rep”, “Bonton”, “O dugmetu i sreći”, “Da li ste vi žaba”, “Hajde s nama”, Imam nešto važno da ti kažem”, “Škola”, samo su nek knjige koje su deca pročitala...

Nije na ovom druženju bilo nikakvog izmotavanja, pa smo vrlo brzo saznali da se od čitanja raste, a neka su deca potvrdila i to da, ko više čita – više raste, dok sporije raste onaj ko manje čita. Oni ne samo da vole da čitaju, nego prosto obožavaju, ustvrdili.

Potom je usledio mali čas glume. Prema uputstvima spisateljice, i uz instrukcije glumice Danice Rajković, koja je bila moderatorka susreta, odigrali su scene iz nekih Jasminkinih knjiga. Usput su naučili kako se brzo uči tekst, da li je gluma teška, ko je glavni kada se pravi predstava – a to je reditelj, jer on sve zna o pozorištu, čulo se.

U dva navrata Jasminka je iz publike izvukla dve male književne kritičarke - koje su vispreno procenile ono o čemu u pojedinim Jasminkinim knjigama i slikovnicama čitamo. Za razliku od mnogih odraslih književnih kritičara, ove dve kritičarke su za svoja razmišljanja o knjigama dobile aplauz na otvorenoj sceni.

Čulo se tokom ovog susreta ponešto i o ljubavi, koja često, primetila je književnica, izgleda ovako: Jovan je zaljubljen u Milicu, a Milica u Dušana. Jasminka je potom htela da čuje , da li među prisutnima ima uzvraćenih ljubavi, te je zaljubljene zamolila da trepnu. Nakon toga, pitala je da li možda ima i odljubljenih - jer se i to živom čoveku dešava. Takvi je trebalo da se potrude malo više i da trepnu nekoliko puta.

Jedno od važnih pitanja, koja su postavljena tog divnog popodneva, bilo je i šta je to samopouzdanje i kako se stiče. Jedna izvanredna devojčica je rekla da je to kad znaš da nešto znaš, tj. kad si baš jako siguran da nešto možeš da uradiš, a na pitanje kako se ono stiče, stigao je odgovor da je oko toga podrška jako važna. Klinci su znali i odgovor na pitanje - šta je to podrška. To je kad si uz nekog ko nešto želi da uradi i postigne, kad ga voliš i ohrabruješ. Npr. ako neko hoće da napiše pesmu, neko ga ohrabri da on to zna i ume i onda je on brže i dobro napiše, saznali smo. U nastavku se pričalo i o tremi, o tome da li je ona dobra ili loša. Postignut je konsenzus da je trema znak da nam je do nečega jako stalo, jer je imamo kad radimo nešto važno.

Usledila je još jedan važna tema, a to je škola. Školu svi, nedvojbeno, jako vole. Voli je i Jasminka, koja kaže da sve što radi - radi sa željom da poboljša školu, da sva deca budu što bolja i pametnija, i da podrži nastavnike. Baš zato predlaže da se uvedu i sledeći predmeti: gledanje u daljinu, slušanje pucketanja vatre, branje lekovitog bilja, gledanje u zvezde i sređivanje sopstvenih misli, što je jako važno, jer misli su kao bašta, koju treba sređivati i redovno obrađivati, zaključeno je.

Jedan od najlepših trenutak ovog - po svemu - izuzetnog druženja, desio se nakon što je počelo propitivanje o planetama. Jasminka je iz publike izvukla svih osam: Merkur, Veneru, Zemlju, Mars, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun a zadatak da bude Sunce dobila je moderatorka. U maštivitom igrokazu pokazali su nam kako funkcioniše sunčev sistem: ko se oko koga vrti, ko je mali, a ko veliki, pa i ko je glavni među planetama.

Na kraju susreta, Jasminka je priznala deci da i ona, kao i svi prisutni, mora mnogo da uči ako želi dobro da piše. To joj uopšte nije teško, jer voli da piše i istražuje. Istraživanje je, takođe, mnogo važno za pisanje, rekla je. Pre nego što počne da piše knjigu, ako želi dobro i tačno da dočara neku zanimljivu stvar, koja se dešava u svetu, ili svima nama, potrebno je da istražuje i po nekoliko godina. Isto toliko joj je nekad potrebno da napiše knjigu.

Otkrila je ovom prilikom da njeni junaci, uostalom kao i junaci nekih drugih pisaca, mogu da se kreću kroz prošlost, sadašnjost, ali i budućnost, što je jedna od divota književnosti. Za književnost je mnogo važno i da se mnogo posmatra i promatra. Pisac mora dobro da promatra ljude, a Jasminka kaže da najviše voli da ih posmatra u autobusu, tada mnogo sazna o njima.

Na kraju ovog izuzetnog druženja usledilo je potpisivanje knjige. Red je tom prilikom bio nekoliko desetina puta duži od spiska knjiga, koje je napisala draga gošća “Novosadskih pozorišnih igara” - Jasminka Petrović.

Snežana Miletić

Slovenačka predstava “Blup” neodoljivi je eksperiment ljudske mašte, koji je izronio iz vode i kreativnog duha Petera Kusa, slovenačkog multimedijalnog umetnika, čiju su predstavu deca i odrasli gledali s velikom pažnjom i radoznalošću. O vodi, ekologiji, instrumentima koje pravi iz najneverovatnijih predmeta koje može da nađe kojekuda, Kus je govorio posle ove urnebsne predstave.

Voda je važna za ljudski život, bez nje ne možemo, a tako je lako i olako arčimo. Vaša je predstava u neku ruku ekološko upozorenje ljudima. Nažalost, obični ljudi ne stižu da razmišljaju o krucijalnim razlozima našeg postojanja, jer ih guta dnevna centrifuga. Umetnici pak za takva razmišljanja imaju vremena, stoga pitanje: da li to onda znači da vi umetnici ne vodite i običan život:)

Možda mi umetnici možemo da odvojimo vreme da razmišljamo o stvarima i problemima iz svakodnevnog života na neki drugačiji način, koji drugi ljudi ne vide. Predstava je, međutim, rađena za decu, s ciljem da ne bude samo didaktična, već da ode dalje od didaktike, da kroz zabavu i duhovitost upozori na važnost očuvanja voda i čuvanja vode. Samo ako svest o važnosti brige o prirodi prenesemo deci, možda ima nade za nas. Naša je ideja bila da decu emotivno uključimo u to važno pitanje. Želeli smo da, kada ubuduće popiju čašu vode, pomisle da je u njoj možda neki Blup. I da ga čuvaju. Samo ako odmalena negujemo u deci svest o odgovornosti prema vodi i ekologiji, ona će se prema njoj i ostalim važnim stvarima u životu svih nas u jednoj zajednici, odgovornije ponašati.

Saznali smo tokom razgovora posle predstave da pravite instumente za svoje predstave, da ih pravite od najrazličtiijih predmeta, a neke smo imali priliku da i vidimo i čujemo u predstavi “Blup”: kanticu za zalivanje cveća, bundevu, epruvete, čajnik, cevi, flaše, plastične sifone... Zapanjujuće je kad osvestimo koliko su fizika i hemija prisutne u našim svakodnevnim životima, a koliko su deca u školama uplašena tim predmetima. Bilo bi fantastično povezati se sa školama i ovakvu vrstu razumevanja važnosti vode uvesti u neki školski predmet, bar za decu nižih razreda.

To je dobra ideja, ali se do sada na taj način nismo povezivali sa institucijama. Imamo neku vrstu pedagoške saradnje s nastavnicima: pre nego što deca dođu da gledaju predstavu, informišemo nastavnike o temi, pa oni mogu da pripreme decu koja posle predstave onda mogu mnogo preciznije da razgovaraju o vodi, ekologiji... Nije nam cilj da deca dođu na sat vremena zabave, želimo da ih uključimo da razmišljaju na različite načine o poznatim stvarima.

Da li možda organizujete radionice sa decom?

Da, to su radionice na kojima učimo o prirodi instrumenata i predmeta koji mogu postati instrument. Pravimo instrumente od različith predmeta i onda sviramo na njima. Jako je važno da deca shvate da je sve usko povezano, da pozorište npr. nije samo književnost, tekst, reč, već da su to i muzika, hemija, fizika, ekologija, tehnika kako se nešto izvodi...

Da li vi samo kreirate te instrumente, crtate ih ili baš konkretno pravite?

Pravim ih svojim rukama u mojoj radionici.

“Blup” je pokazao koliko je široka mašta umetnika i šta sve umetnik vidi što oko običnog čoveka možda ne ume da primeti. Kad hodate gradom prepoznajete li u svemu mogući instrument?

Opsednut sam buvljacima, pijacama... Stvari koje tamo nalazim imaju dušu i neku svoju priču, i ja pokušavam da je otkrijem, i na osnovu toga da ispišem te priče kroz muziku koju sviram na tim predmetima.

Znate za novosadski buvljak, Najlon pijacu?

Da, da. Obavezno sutra idem tamo.

U predstavi govorite o nekom malom vodenom biću Blupu koji žive u vodi. On je možda kap vode, mehurić, katkad cela porcija vode... Za razliku od izmišljenog bića Blupa, u novosadskoj vodi postoje prava pravcata bića, doduše nisu vidljiva golim okom. Da ste pravili ovakvu predstavu u Novom Sadu, kakva bi ona bila?

Nažalost to nije samo priča Novog Sada. Mi smo ovu predstavu izvodili u Italiji, s kojom je rađena u koprodukciji, u gradu u kojem je u vodu dospela neka hemikalija, koja se koristi u hemijskoj industriji. Dakle, ti ekološki incidenti posvuda se dešavaju, zato se mora dizati svest o važnosti očuvanja vode, prirode uopšte.

Snežana Miletić

U okviru pratećeg programa Novosadskih pozorišnih igara", večeras su gosti festivala gledali našeg "Drakona". Zaključak je gotovo unison: možda i nije tako teško ponovo postati čovekom, jer, kada se izgovori istina, prepolovljena duša sraste, zaleči se i pođe putem oporavka... Predstavu koja podseća da je snaga svuda u nama, isto kao što je i slabost posvuda, samo je na nama da odlučimo koja će nas kroz život voditi, u režiji Ljudmile Fjodorove izveli su: Slavica Vučetić, Neda Danilović, Ksenija Mitrović, Marija Radovanov, Aleksa Ilić, Saša Latinović, Slobodan NInković, Uroš Lazović, Aleksandar Milković i Ivan Đurić.

Treći dan Četvrtog međunarodnog festivala profesionalnih pozorišta za decu i mlade „Novosadske pozorišne igre 2025.“ (9. 5.) počeo je s predstavama za djecu: „Pan“ Olge Zečeve (koncept, dramatrugija, scenografija, izvođačica) u njenoj režiji uz suradnju Aleka Ćurčića i produkciji Teatro „Plus“, Gijon, Španjolska (3+) i „Ne čekaj me“ Vere Rozanove (režija, dizajn lutaka, kostimografija, izvođačica) u produkciji Cie „La neige sur les cils“ Nantes, Francuska (6+).

Predstava „Pan“ počinje cvrkutom ptica i ugodnom glazbom (Jose Roman Feito) i u prostor zakriven zavjesama i trakama dolazi protagonistica (Zečeva) odjevena u folklornom duhu (kostimografija Azucena Rico) noseći tajanstveni zavežljaj u kojem je pohranjeno životno počelo koje se realizira zahvaljujući utjecaju Zemlje, Zrake, Vode i Vatre - iz sjemenki klijaju biljke čije se zrnje melje u brašno od kojeg se mijesi kruh (dakle, naziv „pan“ ne znači poganskog boga prirode nego naziv za kruh na španjolskom jeziku). Tijesto je podatan materijal i u rukama Zečeve iz amorfne mase nastaje lice, ali da bi se postalo osoba, mora se krenuti od bebe (umjesto tijesta pojavljuje se prava lutka, ljupka ali bez mogućnosti za istinsku animaciju). Kada se na kraju predstave opet pojavilo tijesto iz kojeg je napokon ispečen kruh, postavila sam si notorno pitanje iz škole :„Šta je pesnik hteo da kaže“?

Predstava „Ne čekaj me“ govori o potrazi za domom, igra se na nekoliko jezika (u originalu na francuskom i ruskom, ovdje je bilo na francuskom, engleskom i srpskom) a pod kožu se zavlači svojom suptilnošću, emotivnošću i svevremenošću. Gubitak doma je nesumnjivo traumatična situacija (bilo da smo sami otišli od kuće ili je kuća „otišla“ od nas), a u ovoj su predstavi „tragači“ za domom prikazani ručnim lutkama (Lucas Prieux) koje se nalaze na posebno konstruiranom „stabil-mobilu“ (Lucille Reguerre). Na stjenkama se projicira odgovarajući, vrlo dopadljiv likovni materijal (Samy Barras) kojim se uz glazbu (Thomas Demay) ostvaruje ambijent u kojem se lutke sjajno snalaze (kao kod kuće!). Ne sjećam se predstave u kojoj sam s toliko simpatije i poštovanja gledala izvođač(a)icu kao u Veru Rozmanovu koja je, sama na sceni, uspjela animacijom, pokretima i promjenom glasa stvoriti „ansambl“ predstavu. Također je velika rjetkost da naoko jednostavne lutke u sebi nose toliko dražesti i mudrosti, a o žutoj kućici s nožicama (obuvenim u „zašnirane“ plave tenisice) mogla bih ispisati traktat.

Dakako, teško je raspravljati o ukusima, ali ja bih još puno puta mogla gledati potragu za kućicama koje bježe i lete, njihove vlasnike koji napušteni i osamljeni zdvajaju i pate i glumu koja ih s toliko empatije uspijeva utješiti...

Olga Vujović