Mrak. Aplauz za kraj predstave. Reflektori se ponovo pale osvetljavajući ekipu koja je izašla da se pokloni publici. Svi glumci podižu stisnute pesnice u znak otpora, dok jedna glumica zapišti pištaljkom. Aplauz publike postaje nešto intenzivniji, nagrađujući izvođače ne samo zbog svog rada, već i iskazanog bunta.
Pola godine od početka studentskih i građanskih protesta koji hujaju Srbijom, slični performativni iskazi podrške protestima postali su svakodnevica u domaćem pozorišnom životu – gotovo da nema većeg ansambla koji prilikom poklona nije iskazao solidarnost sa studentima i ostalim pobunjenima. Međutim, za razliku od velike većine ostalih predstava koje tematski nemaju mnogo toga zajedničkog sa trenutnom društvenom pobunom, u slučaju nove predstave Drakon Pozorišta mladih iz Novog Sada, simbolički gest otpora se organski nadovezuje na njen sadržaj. Drakon je jedno od retkih dela na repertoarima domaćih pozorišta koje se upustilo u beskopromisnu i oštru analizu i satiru prirode autokratskih režima, kao i njihovog osakaćujućeg uticaja na ljudsku dušu.
Drama Drakon sovjetskog pisca Jevgenija Ljvoviča Švarca napisana je 1943. godine u formi bajke za odrasle, ali sa jasnim alegorijskim podtekstom o diktaturi. Radnja je smeštena u fiktivan grad kojim već vekovima gospodari okrutan, troglavi zmaj. Stoga se naslov srpskog prevoda drame odnosi, kako na ovo mitološko biće, tako i na svirepog vladara – a zmaja u priči srećemo i u ljudskom obliku, budući da ima moć da se pretvara u ljude. Švarc je dramu napisao imajući na umu alegoriju o nacizmu – i zaista, drakonski režim iz ove bajke ima određene elemente hitlerovske ideologije (Romi, proglašeni za narodne neprijatelje, ubijeni su čim je drakon preuzeo vlast). Ipak, sovjetske vlasti su zabranile premijeru predstave po ovom komadu koja je bila predviđena u Moskvi 1944, budući da su prepoznale da govori o prirodi diktature kao takve. Švarcov iznijansiran i promišljen pristup ovoj temi čini je relevantnom i danas. Potlačeni likovi i sami, svojom pasivnošću i ubeđenjem da „drugačije ne može“, održavaju i podržavaju drakonovu vladavinu, pa čak iako to znači da zmaju moraju redovno žrtvovati devojke. Osećaj stabilnosti koju im drakon pruža (stabilokratija?), pa makar on podrazumevao i najoštriju represiju, održavaće njegov režim, sve dok se ne pojavi putujući vitez Lanselot koji nastoji da spasi grad od zmajevog zuluma.
Pored toga što je inscenacija Drakona odličan repertoarski potez Pozorišta mladih – i hrabar, jer se retko koje domaće pozorište upusti u disekciju autokratskog režima u kom se Srbija našla, pa makar i kroz alegoriju i bajku, kao što ova predstava radi – ruska rediteljka Ljudmila Fjodorova režira komad ističući njegovu alegoričnost i političnost, a smeštajući bajkovitost u drugi plan. Da ne bude zabune, narativ je i dalje bajkovit i dosledan Švarcovom tekstu, ali već sama scenografija (dizajn: Andrej Zaparoški) predstavlja metalni kavez koji je simbol zatočeništva likova, dok izgled bajkovitog grada možemo zamisliti samo na osnovu malobrojnih verbalnih opisa. Iako se drži osnovnih parametara teksta – jer on i u svom izvornom obliku odlično govori o našoj stvarnosti – Fjodorova se služi glumačkim potencijalom ansambla i elementima lutkarstva kako bi naglasila određena značenja teksta. Tako drakonovi podanici i sledbenici dobijaju blede maske s malo (mrtvačkog?) rumenila, a s obzirom da nastupaju kao kolektiv koji slepo ispunjava njegove naredbe, liče na zombificiranu masu poslušnika (botovi ili, smemo li upotrebiti taj termin, ćaci?). Devojka Elza (Ksenija Mitrović), koja je odabrana za drakonovu žrtvu, a u koju se u međuvremenu zaljubio vitez, na nešto drugačiji način biva pacifikovana – nju smeštaju u maleni kupolasti kavez, iznad kog je postavljena lutka devojke obučena u belo koju animiraju glumice Neda Danilović i Slavica Vučetić. Na taj način ova marioneta, u određenim segmentima predstave, preuzima ulogu Elze od Ksenije Mitrović.
Znakovito je da je najveći akcenat stavljen na naslovnog negativca, što svedoči o našoj opčinjenosti zlom i potrebom da ga objasnimo ili dekonstruišemo. Čak je i vitez Lanselot sveden na stari bajkoviti tip neustrašivog junaka, a to je potvrđeno stamenom i svedenom pojavom Alekse Ilića u ovoj ulozi. Drakon je, sa druge strane, prikazan znatno kompleksnije, delom zato što se pojavljuje u čak 3 oblika. U prvoj pojavi je teatralni, džangrizavi starac čije je lice predstavljeno belom maskom sa oštrim, ukočenim izrazom lica i jezivim, dubokim crnim očima (Marija Radovanov „daje“ telo drakonu, dok mu Ivan Đurić pozajmljuje glas). Drugi put je predstavljen kroz malenu mrtvačku glavu koju lutkarski animiraju Slobodan Ninković i Uroš Lazović, a treći put ga autoritativno i realistično igra Ivan Đurić.
Fenomen zla je u predstavi intrigantno istražen i kroz lik gradonačelnika, drakonove desne ruke, koji slepo prati sve naredbe, ali se pretvara da je lud kako bi se distancirao od odgovornosti za svoja (ne)dela. Iz njegovih usta povremeno izlaze biserne replike koje svojom bolnom relevantnošću odzvanjaju našom društveno-političkom realnošću („Sine, ja sam gradonačelnik, ja samom sebi godinama ne govorim istinu“). Gradonačelnika bravurozno igra Saša Latinović, sakrivajući njegovu manipulativnost ispod slojeva često promenjivog i ekscentrišnog ponašanja. Ipak, u izgradnji ovog lika se uočava i jedan problem, budući da su njegovo glumljenje ludila i nastranost, između ostalog, predstavljene transvestizmom i feminiziranošću, čime se neopravdano patologizuju ove prakse. Za ovaj problem dele, kako rediteljski i glumački, tako i kostimografski postupci (crvene štikle kao i, generalno, dreg elementi).
Kada smo već kod rodnih pitanja, valja istaći da je Švarcova drama – iako u mnogome napredna za svoje vreme – staromodna i konzervativna po pitanju rodnih uloga, te je u tom smislu slična dotadašnjem kanonu evropskih bajki koje su kritikovane iz istog ugla. Ženski likovi su ili svedeni na poziciju žrtve, u ovom slučaju i bukvalno budući da je Elza žrtva namenjena drakonu, ili na funkciju epizodnih pojava (Elzine prijateljice). Sa druge strane, muškarci su ti koji se bore za moć (drakon i gradonačelnik, primera radi) ili za slobodu (Lanselot), a isključivo u njihovim rukama je sudbina ženskih likova. Takvo stanje stvari je, zahvaljujući adaptaciji vernoj Švarcovom komadu, prisutno i u predstavi Fjodorove, jer bi tek radikalnije dramaturške intervencije dovele do promena na ovom planu. U tom smislu se ovaj rodno-konzervativni aspekt predstave može pre svega pripisati ahraičnom karakteru njenog predloška i ne treba ga smatrati kardinalnom greškom, ali ga ne treba ni ignorisati.
Ako se vratimo na političku ravan Drakona, uočićemo da, pored opčinjenosti fenomenom zla i potrebe da se ono objasni, najznačajniji uvidi predstave se odnose na prikaz uticaja tiranije na ljude. Jer kao što drakon kaže, slomljeno telo umre, a slomljena duša postaje poslušna. Za razliku od većine bajki u kojima se pobedom nad negativcem priča završava, u Drakonu novi, jednako važan segment priče tad tek počinje. Zlo nije pobeđeno kad je Lanselot ubio zmaja jer je ono nastavilo da živi u ljudskim dušama. Da ponovo upotrebimo gradonačelnikove reči: „Pokojnik ih je dresirao tako da će voziti svakog ko uzme uzde u ruke“. Vraćajući se u grad godinu dana nakon dvoboja, Lanselot zatiče novu, gradonačelnikovu tiraniju. Umesto slobodnih ljudi, zatiče ljude koji ne znaju da žive slobodno. Publiku na kraju predstave direktno gleda zombificirana masa sa belim maskama. Međutim, predstava se ne završava defetistički. Lanselot je rešen da zajedno sa građanima dođe do slobode, iako svestan da ih očekuje mukotrpan put. Onda se začuje cvrkut ptice, glumci skidaju svoje maske i gledaju u pravcu odakle se začuo život. Pogledom na lice doskorašnjih podanika, njihovom humanizacijom, kao i tračkom nade u cvrkutu ptice (koliko god ptica bila previše očigledan simbol slobode), publika čita jasnu poruku predstave – promena je moguća.
Gledanje Drakona tokom istorijskih studentskih i građanskih protesta u Srbiji neminovno prouzrokuje direktne asocijacije između ovog sveta fikcije i naše društvene realnosti. Možda se najznačajnija teza može izvući iz zaključka da borba protiv autokratije nije samo borba protiv spoljnih neprijatelja – tiranina i njegovih pomagača koji su uzurpirali vlast – već i unutrašnja borba jer je svako od nas trajno obeležen društvenim nasiljem koje smo pretrpeli, a put promene je dug, naporan, ali vredan truda.
Borisav Matić
Poslednja scena u predstavi "Drakon"/Foto: Jovana Berar