Od različitih izvođačkih formata, koji su predstavljeni na četvrtim „Novosadskim pozorišnim igrama“ – od lutkarskih, do igranih predstava, od onih namenjenih deci od tri godine do predstava namenjenih punoletnoj mladoj publici – festival je zatvorila neverbalna predstava Nemi Magbet Pozorišta „Mlekareva kći” iz Montreala/Kanada. Ova predstava je takođe dobitnica tri festivalske nagrade – Gran prija za najbolju predstavu u celini, nagrade za najbolju režiju i najbolju glumačku bravuru.
Nemi Magbet je dosledan čuvenoj Šekspirovoj tragediji – samo što se tokom izvođenja nijedna reč ne izgovori. Autori predstave Mari Elen Belanže Dima i Džon Laklan Stjuart, i njenih dvoje izvođača Belanže Dima i Žeremi Franker, saželi su priču o Magbetu u 60 minuta izvođenja, većinski se držeći scenosleda Šekspirove drame, ali dočaravajući priču pokretom i upotrebom rekvizita koji im ponekat služe i kao lutke. Rezultat je predstava tripozno brzog ritma u kojoj su pojedine scene svedene na nekoliko pokreta koji ilustruju radnju. Dvoje izvođača sami najčešće igraju Magbeta i ledi Magbet, dok ostale likove oživljavaju objektima koje animiraju lutkarskim tehnikama, mada se ponekad i sami izvođači upuštaju u „glumu“ sporednih likova. Scene bitke su predstavljene koreografskim etidama borbe dvoje glumaca i rasipanjem crvene farbe iz čašica. Magbetovi trenuci griže savesti i paranoje su prikazani energičnim, spazmatičnim pokretima Žeremija Frankera, a međusobno upoznavanje naslovnog monstruoznog para je prikazano u sceni umetnutog prologa, u kojoj njih dvoje imaju komičan, karikaturalni seks, da bi potom izvođači zdrobili kokošja jaja, koja su ispred njih, simbolišući njihovu nemogućnost imanja dece. S obzirom na to da su izvođači tokom većeg dela predstave obučeni u bele majice, na odeći im se nagomilavaju fleke od jaja, crvene boje i ostalih nečistoća, što predstavlja ukaljanje njihovih ličnosti.
Nemi Magbet se po svojoj estetici i inter-referencijalnom pristupu kulturi može opisati kao suštinski postmodernistička predstava. Ona najpre crpi inspiraciju iz klasične književnosti i pozorišta, te zahteva bar osnovno poznavanje Šekspirovog dela kako bismo mogli da ispratimo radnju. Potom, crpi inspiraciju iz nemog filma i to ne samo u svojoj pantomimi i teatralnim pokretima, već i u natpisima na papiru koji simuliraju špicu, pružajući nam osnovne informacije o predstavi, ali i pomažući u orijentaciji u priči (natpis „prolog“). Važnu ulogu igra i muzika, koja nije samo podloga za igru, već i značenjski boji scene. Izbor muzike (Džon Laklan Stjuart) možda i najviše sugeriše ka postmodernom karakteru predstavje, jer predstavlja kolaž inserata iz najrazličitijih pesama, od klasike, preko popa, do repa. Scena u kojoj ledi Magbet pada u ludilo, dok se čuje pesma The Sound of Silence („Hello darkness, my old friend“) jedan je od znakovitijih primera (auto)ironičnosti i komike Nemog Magbeta. Toj ironijskoj funkciji, između ostalog, služe i malobrojni natpisi, poput poslednjeg „Magbeth just got fate-f*cked“ („Magbeta je sudbina sj*bala“).
Međutim, kao što je često slučaj i sa mnogim drugim postmodernističkim delima, tako se i debeo sloj ironije i neumoljiva referencijalnost Nemog Magbeta mogu smatrati samodovoljnim postupcima – autori grade pastiš plitkih kulturnih referenci, retko nam objašnjavajući njihovu svrhu, a znakovito je da i dublja interpretacija tragedije izostaje. Da je u pitanju neka druga predstava, koja se koristi sličnim postupcima, verovatno bih bio strožiji u svom sudu o njoj, ali ludička razigranost i gotovo besprekorna dinamika Nemog Magbeta me ipak teraju da ne insistiram previše na ovom poslednjem argumentu.
Borisav Matić