„Mada su mnogi igrači, neki moraju biti gledaoci.“, kazao engleski književnik, dramatičar i glumac Ben Džonson. I kad smo već gledaoci, bilo bi dobro da budemo što bolji u tome. Zbog toga su nastali „Mladi kritičari“, deo pratećeg programa “Novosadskih pozorišnih igara”. Radionica je okupila predškolce i mlađe osnovce kako bi naučili osnovne pozorišne pojmove koji im pomažu da gledaju, razumeju i razgovaraju o predstavi. Radionicama je Pozorište mladih, takođe, preuzelo na sebe i obrazovnu ulogu u širem smislu, postalo, osim mesta izvođenja predstava, i prostor diskutovanja, promišljanja, učenja i razmene mišljenja. Dalekosežno gledano, Pozorište mladih na ovaj način formira i neguje svoju publiku.
Tokom sedam festivalskih dana nakon pogledane predstave, mladi kritičari i kritičarke bi se okupljali i započinjali razgovor o prvim utiscima koje imaju da bi zatim pokušavali da objasne zbog čega im se predstava svidela, zašto im je bilo smešna ili dosadna, kako su shvatili da je junak hrabar... Kako značenje uvek zavisi od konteksta, sa radioničarima smo pričali o počecima filma kao medija i radu Čarlija Čaplina (povodom predstave „Čarli Čaplin“); rasvetljavali smo upotrebu znakovnog jezika, značenje empatije i inkluzivnosti (povodom predstave „Tihi dečak“); razgovarali smo o izradi i animaciji različitih lutaka (povodom predstave „Tri musketara“ i „Čarli Čaplin“); definisali šta je zadatak reditelja, a šta scenografa i kostimografa (povodom predstave „Carevo novo ruho“). Posle razgovora radioničari su popunjavali „pozorišni analizator“ – spisak pitanja koji im pomaže da raščlane elemente predstave i analiziraju ih.
Tokom radionica deca su imala dragocenu priliku da postave pitanja autorima predstava i dobiju objašnjenje. Zanimljivo je da su decu najviše zanimala tehnička rešenja postupaka na sceni, odnosno kako su glumci na sceni ili tehničari uspevali da izvedu neki pokret, promene scenografiju ili kostim, a da publika ni u jednom trenutku ne primeti kako je do toga došlo. Za mene su posebnu radost pričinjavali momenti tokom tribine kad bi neko od radioničara, osnažen da ume da verbalizuje svoje mišljenje, glumcima argumentovao svoje pozitivno ili negativno mišljenje. Ovi razgovori su jednako bili korisni i glumcima jer veoma retko imaju priliku da dobiju kritiku i mišljenje od ciljne grupe njihove predstave.
Tokom radionica bilo je reči i o tačnosti podatka za koji je predstava namenjena. Tako su deca ponekad imala problem da isprate prevod predstave opterećene tekstom na stranom jeziku ili nisu smatrala da su tematika i pristup temi bliski njihovim godinama.
„Filozofi, a sa njima i Šekspir, govorili su kako je svet pozornica na kojoj svi moramo da igramo svoje uloge. Ali ako je svet pozornica, ne mogu svi da igraju, neko mora i da gleda.“, rekao je naš književnik, esejista, kritičar i prevodilac Jovan Hristić. Iako polaznici radionice „Mladi kritičari“ uglavnom sanjaju da postanu glumci, ukoliko neko od njih jednog dana izabere kritičarski poziv, na osnovu ove radionice je jasno, biće sjajni i u toj ulozi.”
Divna Stojanov, edukatorka i voditeljka radionica