U okviru pratećeg programa Novosadskih pozorišnih igara", večeras su gosti festivala gledali našeg "Drakona". Zaključak je gotovo unison: možda i nije tako teško ponovo postati čovekom, jer, kada se izgovori istina, prepolovljena duša sraste, zaleči se i pođe putem oporavka... Predstavu koja podseća da je snaga svuda u nama, isto kao što je i slabost posvuda, samo je na nama da odlučimo koja će nas kroz život voditi, u režiji Ljudmile Fjodorove izveli su: Slavica Vučetić, Neda Danilović, Ksenija Mitrović, Marija Radovanov, Aleksa Ilić, Saša Latinović, Slobodan NInković, Uroš Lazović, Aleksandar Milković i Ivan Đurić.

Jakub Georgiev dete je glumačke porodice, njegovi su roditelji čak i osnivači jednog teatra u Ostravi. U “Pilotu i Malom Princu” bio je Mali Princ. O ulozi, saradnji sa Jakubom Maksimovim, temama koje kruže češkim teatroam za mlade i decu, te tome kakva su publika deca, govorio je posle predstave, koja je izazvala znatiželju najmlađe publike.

Kakvo je izgledao rad na ovakvoj vrsti pozorišnog materijala?

Bilo je dosta teško da radim ovu predstavu, jer je u pitanju tip lutaka koje mora animirati nekoliko ljudi, a dodatno je teško što sam 90 odsto predstave na sceni. Trebalo je biti koncentrisan i posvećen, dobro sarađivati sa rediteljem, osećati scenu tačno i  improvizovati, jer se reditelj dosta oslanjao na našu improvizaciju. Tokom rada, dosta smo menjali i tekst, pa je i tražilo dodatnu pažnju. Inače, prvi put smo u našem pozotištu radili ovakvu vrstu teatra.

Kakvu vrstu emocija ovakva vrsta rada budi u glumcu? Tekst govori o jednoj istorijskoj ličnosti, vrlo radoznaloj, širokih pogleda na svet i budućnost...

Uživao sam u radu, iako je on, kako sam rekao, bio težak. Volim “Malog Princa” i sve što ta knjiga znači mnogim detinjstvima. Naša predstava nije o njoj, već o burnom Egziperijevom životu. Ponovo sam čitao knjigu i, iako danas imam 25 godina, i imam sina od pet meseci, još uvek se nekako osećam kao mali dečak i bilo mi je vrlo zabavno - ne samo igrati ovu predstavu, nego i igrati se u njoj.

Deca su prilično ljubopitivo i pažljivo gledala predstavu. U početku im nije bilo jasno na kom to jeziku igrate, malo su većali, nije engleski, možda je slovenački, savetovali su jedni druge da se čita titl, a na kraju su odustali i od toga i pratili predstavu bez problema, na nivou scenskog jezika. Kakvi su vaši utisci o tome kako su pratili predstavu? Stalno razgovaramo o tome kakva im je pažnja, zanimaju li ih teme koje im i kako ih mi odrasli pripremamo u pozorištu... Šta im najviše pali lampicu za pažnju: tekst, pisac, tema, način igre, šta je tu presudno?

To je vrlo kompleksno pitanje na koje je teško precizno odgovoriti. Ako bismo znali odgovor, pravili bismo najbolje predstave na svetu. S koncetracijom dece je teško, jer jako je kratkog daha. Što s tiče knjiga i pisaca, “Mali Princ” je dobar primer dobre literature i potentnog materijala za igru u pozorištu. Svako ko ga je čitao, uvek bi pronašao nešto drugo što bi mu bilo važno. Nama glumcima danas je jako teško da se nosimo i takmičimo s morem kratkih videa, rilsa, koji su brzi, brži, sve brži i vrlo zavodljivi tako da počinjete da zavisite od te vrste adrenalina. Pozorišni ljudi pokušavaju da stignu tu brzinu, ali..

Možda je štos u tome da se sve uspori, možda je usporavanje nova brzina, tačna brzina za njih?

Moguće da bi i to trebalo probati. Sesti u pozorište, usporiti, prepustiti se predstavi, dati joj vremena...

Je li se večerašnja publika prepustila?

Deca su bila preslatka. Žao mi je samo što svi nisu mogli dobro da vide, posebno tu scenu Malog Princa i Lisice, to je divna scena, koja meni i lično mnogo znači, omiljena mi je u predstavi. Video sam da su klinci ustajali, pokušavajući da dokuče šta se to na sceni dešava.

Kakve predstave vi volite da igrate, a kakve da gledate?

Kada igram za decu, a prevashodno sam lutkar, volim da igram bajke. Ja sam i dramski glamac, moji roditelji su, takođe, glumci, ustanovili su jedno novo pozorište u Ostravi. Volim da gledam predstave jakog emotivnog naboja, nešto što me prodrma, želim da plačem u pozorištu.

Postoje li u Češkoj neki trendovi u lutkarskom pozorišu ili teatru za mlade? Neka tema, žanr?

Da, u trendu su teme koje se tiču mladih. Česi se danas dosta bave seksualnošću, to su teme za stariji uzrast. Bave se i transeksualnošću LGBT temama...

Da li su to tabu tema kod vas, kao u Poljskoj, npr?

Ne, ne, Češka je vrlo otvorena tim povodom. Sada radimo predstavu o incel potkulturi, biće to predstava za 14 plus uzrast. Smatram da je veoma važno govoriti o toksičnom maskulinitetu i o celibatu. To su teme iz dijapazona tema koje zanimaju mlade, jer su deo njihovog života. 

Snežana MIletić

Treći dan Četvrtog međunarodnog festivala profesionalnih pozorišta za decu i mlade „Novosadske pozorišne igre 2025.“ (9. 5.) počeo je s predstavama za djecu: „Pan“ Olge Zečeve (koncept, dramatrugija, scenografija, izvođačica) u njenoj režiji uz suradnju Aleka Ćurčića i produkciji Teatro „Plus“, Gijon, Španjolska (3+) i „Ne čekaj me“ Vere Rozanove (režija, dizajn lutaka, kostimografija, izvođačica) u produkciji Cie „La neige sur les cils“ Nantes, Francuska (6+).

Predstava „Pan“ počinje cvrkutom ptica i ugodnom glazbom (Jose Roman Feito) i u prostor zakriven zavjesama i trakama dolazi protagonistica (Zečeva) odjevena u folklornom duhu (kostimografija Azucena Rico) noseći tajanstveni zavežljaj u kojem je pohranjeno životno počelo koje se realizira zahvaljujući utjecaju Zemlje, Zrake, Vode i Vatre - iz sjemenki klijaju biljke čije se zrnje melje u brašno od kojeg se mijesi kruh (dakle, naziv „pan“ ne znači poganskog boga prirode nego naziv za kruh na španjolskom jeziku). Tijesto je podatan materijal i u rukama Zečeve iz amorfne mase nastaje lice, ali da bi se postalo osoba, mora se krenuti od bebe (umjesto tijesta pojavljuje se prava lutka, ljupka ali bez mogućnosti za istinsku animaciju). Kada se na kraju predstave opet pojavilo tijesto iz kojeg je napokon ispečen kruh, postavila sam si notorno pitanje iz škole :„Šta je pesnik hteo da kaže“?

Predstava „Ne čekaj me“ govori o potrazi za domom, igra se na nekoliko jezika (u originalu na francuskom i ruskom, ovdje je bilo na francuskom, engleskom i srpskom) a pod kožu se zavlači svojom suptilnošću, emotivnošću i svevremenošću. Gubitak doma je nesumnjivo traumatična situacija (bilo da smo sami otišli od kuće ili je kuća „otišla“ od nas), a u ovoj su predstavi „tragači“ za domom prikazani ručnim lutkama (Lucas Prieux) koje se nalaze na posebno konstruiranom „stabil-mobilu“ (Lucille Reguerre). Na stjenkama se projicira odgovarajući, vrlo dopadljiv likovni materijal (Samy Barras) kojim se uz glazbu (Thomas Demay) ostvaruje ambijent u kojem se lutke sjajno snalaze (kao kod kuće!). Ne sjećam se predstave u kojoj sam s toliko simpatije i poštovanja gledala izvođač(a)icu kao u Veru Rozmanovu koja je, sama na sceni, uspjela animacijom, pokretima i promjenom glasa stvoriti „ansambl“ predstavu. Također je velika rjetkost da naoko jednostavne lutke u sebi nose toliko dražesti i mudrosti, a o žutoj kućici s nožicama (obuvenim u „zašnirane“ plave tenisice) mogla bih ispisati traktat.

Dakako, teško je raspravljati o ukusima, ali ja bih još puno puta mogla gledati potragu za kućicama koje bježe i lete, njihove vlasnike koji napušteni i osamljeni zdvajaju i pate i glumu koja ih s toliko empatije uspijeva utješiti...

Olga Vujović

Budući da gledam sve moguće predstave ne mareći za dob ciljane publike, zabezeknem se kada shvatim da mi je bliska predstava za djecu 3+ (mada sam ja n+) kao što mi se dogodilo s predstavom „Avanture maloga Juju“ autoricw Ivane Đula i Milice Sinkauz u režiji Renate Carole Gatica i produkciji Gradskog kazališta lutaka Rijeka, Rijeka, Hrvatska kojom je započeo drugi dan „Novosadskih pozorišnih igara" 2025. (Pozorište mladih Novi Sad, 8.5.). Predstava je nastala prema pjesmi za koju su stihove i glazbu napisali Žarko Roje i Petar Bergamo i čiji početak „Bila mama Kukunka, Kukunka/ bio tata Taranta, Taranta/ imali su maloga Juju“ ne sluti na zlo, sve dok se u nastavku se sazna da je krokodil, dok su oni bezbrižno šetali duž obale rijeke Nil, oteo mališana. Roditelji su počeli moliti krokodila da im vrati sina, na što je ovaj pristao u zamjenu za pečenoga vola. Na koncu se sve sretno završilo: krokodil je dobio vola, a mama i tata maloga Jujua. Autorice su iz ove zgode razvile priču u kojoj prikazuju Jujua koji jako voli sve životinje i zna njihov jezik (redovito se s njima druži u zoološkom vrtu) ali se jako boji krokodila i zaobilazi njegov kavez. Priča (pripovjedač Zlatko Vicić) prati razgovore Jujua (Tilen Kožamelj) i životinja, pri čemu ansambl odlično imitira pokrete (suradnik za scenski pokret Damian Cortes Alberti) i glasanje životinja (neke interpretacije su izuzetno maštovite poput recimo „govora“ riba) uz stalno pozivanje na pjesmicu u kojoj mama (Andrea Špindel) i tata (David Petrović) pregovaraju s krokodilom (Damir Orlić). Alena Pavlović je izvrsno uskladila scenografiju, objekte i kostime (dizajner svjetla Sanjin Seršić) pa različiti bijeli kostimi s ponekom zelenom naznakom, pleteana maska krokodila i brojna neobična drvena glazbala (skladateljica Ivana Đula) daju izvedbi ugođaj na razmeđi stvarnosti i snovitosti. Gatica je izuzetno inventivna redateljica, pa čak i ako je, prema njenim riječima, preko pjesme o Juju počela učiti hrvatski jezik, nije stala na pukoj priči nego se pozabavila strahom i njegovim prevladavanjem. Naime, Juju je jedne noći sanajo da ga je krokodil ugrabio, pa je odlučio naučiti sve o krokodilu i rijeci Nil koja je krokodilov pravi dom i to mu ispričati. Uglavnom, juju je počeo posjećivati krokodila u zoološkom vrtu i pričati mu, sve dok jednoga dana nije otkrio prazan krokodilov kavez: ovaj se vratio kući i poslao malome Juju razglednicu. Duhoviti stihovi, odlična scenografija, nadahnuta glazba i uigrani glumci, oformili su punokrvnu predstavu, u kojoj se isprepliću dramska igra, maštovito glazbeno ostvarenje i lutkarski mišljena izvedba.

Olga Vujović

 Olga Zečeva je bugarska glumica i rediteljka koja ima umetničku adresu i u Španiji, gde je nastala i predstava “Pan”, koju smo videli na “Novosadskim pozorišnim igrama”. Vedru priču o hlebu, ali i zemlji s koje smo potekli, i onoj zemlju koju zovemo domovinom, ispričala je jednostavnim pozorišnim sredstvima, koja su izazivala osmehe na licima najmlađe publike. Pričala nam je o tome kako je došla na ideju za zamesi jedan hleb i ispriča priču o prapočetku svega što psotoji na ovom svetu, o vodi, vatri, vetru i zemlji – o hlebu našem nasušnom, a ona je svakako i umetnost, koju ovih dana dišemo na “Novosadskim pozorišnim igrama”.

Kako je jedno testo postalo postalo materijal i motiv za predstavu koju ste odigrali na “Novosadskim pozorišnim igrama”?

Imam netoleranciju na kvasac u hlebu koji kupujem, koji je nekom esigurno dobar, ali meni nije. Nešto mi u njemu smeta, neki dodatak koji ubacuju i to je razloga zašto već dugo mesim sebi hleb kod kuće. Praveći hleb, primetila sam kako je to testo fantastičan materijal, da je ono kao živo telo. Shvatila sam da je istorija hleba kao istorija života. Ti u njega staviš nešto što je prirodno: vodu, brašno - koje dolazi iz zemlje, u njega stavljaš i svoju energiju, zbog čega je svaki hleb je drugačiji, nikad nije isti. Osmestila sam to da je hleb kao neka beba, neka persona, ličnost, koja hoće da bude neko. Međutim, da bi to i postao, moraš ga prvo umesiti, pripremiti ga – u njega uložiti razno, od prstohvata soli do toga da ga pustiš da se odmori malo... Posle je došla ideja za četiri elementa, koji su naša najdublja veza s prirodom. Ali dugo je ova ideja čekala da se realizuje, da postane predstava...

Zašto?

Možda nije bilo vreme, ja nisam bila u toj etapi života. Kad pređeš neke godine hoćeš da radiš neke drugačije stvari, ali kada je Alek, moj sin, glumac i performer i kooreditelj na ovoj predstavi, odrastao i kada je otišao preko granice - odleteo daleko, shvatila sam da je došao trenutak za priču o hlebu. Zato i taj podnaslov u programskoj ove predstrave “Pan je život, a život je pan”, odnosno hleb.

Kao reditelji potpisani ste vas dvoje. On je sigurno dugo vremena učio i od vas, a možda sada i vi od njega počinjete nešto da učite? Baš na ovom festivalu gledali smo još jedan vaš zajednnički rad, predstavu “Geometrija duše”...

 Čovek, ako hoće da uči, može da učli svakog dana, i može da uči od svakoga, iz svega i svačega. Alek je odrastao sa lutkarskim pozorištem i isprva nije hteo da mu to bude profesija, a posle se predomislio i krenuo teatarskim putem. Onako kao je učio od mene on, danas učim od njega ja, iako imamo svoje razlilčte puteve, na kojima se povremeno srećemo. Kada si dugo u jednoj profesiji ti

utvrdiš neke šablone po kojima radipš i makar se trudio da se odmakneš od njih, uvek upadneš u neki do njih. I uvek im se vratiš jer su oni tvoja sigurnost, a kad imaš nekog tako mladog pored sebe, on ti prosto ne da da se učauriš. Kad je on postao ličnost, ponovo je sve uzburkao u mom umetničkom životu.Videla sam drugu energiju, druge puteve, drugačija razmišljanja. Danas poštujemo te dve naše odvojene ličnosti koje mogu da sarađuju. 

Imate iskustvo rada u Bugarskoj i Španiji, šta mislite kako se, npr. na ta dva geografska merdijana, pristupa deci i onome što su njihove teme?

Uvek nastupamo iz nekog svog porekla, iskustva i znaja, i uvek ima razlike. Sada u Španiji, čini mi se, postaju mnogo otvoreniji u izboru tema za decu. Tako ranije nije bilo, neke teme nisu bile za decu. Sada, međutim, postaju smeliji, daju i druge rakurse nekih fenomena. Npr, sada pokazuju i kakav je svet iz perspektive

deteta, kako ga deca vide, preživljavaju, kako prežive roditelje... Govori se i o gubitku nekog dragog, neke osobe, jer niko ranije nije pomagao deci u tom smislu da prežive neku tako traumatičnu situaciju. Ma rade se jako ozbiljne teme za decu, možda i preozbiljne.

Da li je to surovo u tako malom uzrastu govori im o nečem teškom,s čim će neminovno jednom suočiti?

Mi umetnici smo već umorni od tih večnih tema za decu i sada pokupašamo da nađemo neke nove niše, u kojima stoje još neke bitne stvari kojima se možemo baviti. Mislim da više nije primereno da se deci kreveljimao, bečimo. Deci moramo dati priliku da misle, Ili radiš ozbiljno za decu, ili bez veze.

Da li današnje pozorište suštinski pokreću umetnici ili producenti, marketing, direktori pozoritša?

Ima svega. i dobro je da ima svega toga, ali je jako važno da se vrlo ozbiljno trenira i podržava kreativni duh umetnika. Umetnikov duh je kao neki sprot, mora se vežbati, navežbavati da bi bio u formi.

Snežana Miletić

U pozorište ne idu toliko često - najčešće jednom mesečno, poneko dva puta. Neki zato što imaju previše obaveza, pa ne stižu, a neki bi išli i češće da imaju s kim, što mnogo govori i o usamljenosti koju osećaju, a to bi opet mogla da bude velika teatarska tema za neku buduću predstavu.

Najčešće ih na predstave vode njihovi profesori, a u teatar ne bi da idu s roditeljima. Gledaju predstave u sva tri novosadska teatra, a odlaze i u beogradske - po preporuci svojih profesora, uglavnom sa njima.

Neki od njih smatraju da je film taj koji na bolji, precizniji način govori o životu. Tiče ih se pozorište koje ih vidi, koje govori o njima, ali ne samo o njihovim problemima. Važno bi im bilo da u pozorištu čuju da je u redu da ponekad i pogreše, da je u redu da ne budeš u redu, da čuju da je ok da ponekad i nema rešenja, i da se sme i pasti...

Jedna od srednjoškolki kaže da bi u pozorištu rado gledala neku junakinju, koja kao i ona sama oseća grižu savesti, jer, tražeći bolji život za sebe, želi da ode iz ove zemlje, iako bi radije ostala u svojoj domovini. Dodala je da bi joj značilo ako bi joj neko sa scene rekao da je u redu što odlazi i da ne treba da se oseća loše zbog toga.

To je ukratko rezime onoga što su novosadski srednjoškolci rekli na tribini “Šta mladih traže u pozorištu?”, održanoj 8. maja u okviru pratećeg programa “Novosadskih pozorišnih igara”, koje je organizovalo Pozorište mladih. Šta mladi imaju da kažu slušali su glumci, reditelji, novinari, profesori glumačkih akademija, dramski pisci, dramaturzi, producenti, direktori pozorišta...

Srednjoškolci smatraju da je za pozorište potrebno imati neko predznanje o onome što se gleda. Priznali su da ne vole duge predstave i otkrili da se ponekad dešava da im se neko iz društva/škole smeje kada kažu da idu u pozorište. 

Neki od njih istakli su da ih jako zanima kada se pozorište bavi aktulenim životom, kada govori o društveno-političkom trenutku ove zemlje, jer se to tiče njihove budućnosti i njihovog života.

Na pitanje koje su ih predstave dirnule, koje su ih se ticale i koje su na neki način uticale na njih, više njih je apostrofiralo predstavu “Kosa” Pozorišta mladih. Nekome je ta predstava bila povod da se zbliži s ocem, njegovom generacijom i onim što je šezdesetosmaštvo, kao simbol pobune i preokreta, značilo, a za sve njih zajedno - to je epopeja o slobodi, osvajanju slobode i borbi za slobodu. Žao im je što se ta predstava još uvek ne igra, posebno u ovom društveno-političkom trenutku, u kojem se i mi borimo za slobodu, rekli su.

Upravo je sloboda ta koju misle da mogu da nađu u pozorištu. Sam, teatar doživaljvaju kao široki prostor slobode. Objasnili su to rečima da se u teatru mogu izgovoriti i uraditi stvari koje u običnom životu ponekad i ne mogu da se urade ili kažu. Smatraju da je umetnost politična i da to uopšte nije nešto ružno ili pogrešno. Umetnost, pa time i pozorište, im je važno, jer na različite načine objašnjava život: kroz priču, temu kojom se bavi, muziku, slike, nekad i neku instalaciju, performans, ali prevashodno deleći emocije sa publikom.

Jedan od srednjoškolaca je rekao da mu je u poslednje vreme bilo jako važno da povodom aktuelne društvene situacije vidi sasvim konkretne poruke u pozorištu. Naveo je da ga je vrlo diralo i motivisalo kada je poslednjih nekoliko meseci viđao glumačke akcije pre i posle predstava. 

Neki od učesnika tribine primetili su da pozorište može biti i prostor pronalaženja sebe, jer se često dešava da mnogi ljudi lutaju u potazi za tim ko su i šta bi želeli da rade. Pozorište je za njih jedan od mogućih načina da čovek sebe razume i prihvati, da razume druge i prihvati da su drugi ljudi - moguće - i drugačiji.

Jedna srednjoškolka je rekla da bi volela da gleda, kako je rekla, “haotične i šaljive predstave”, koje nisu toliko ozbiljne, a govore o mladima. Takva je za nju bila predstava “Tajni dnevnik Adrijana Mola” Pozorišta "Boško Buha", koju je gledala na “Novosadskim pozorišnim igrama”. Ta je predstava, dodala je, na dobar način pokazivala kakvi su tinejdžeri, koji su njihovi problemi, strahovi i brige.

Tokom razgovora bilo je sugestija da se obrati pažnja na neke nove probleme mladih, problema koje donose nove životne okolnosti, poput interneta, telefona, anksioznosti koju donose gedžeti... Na ovu primedbu referisala se jedna bivša srednjoškolka, danas studentkinja, koja veruje da nema potrebe izmišljati nove teme, jer sve što upliva u naše živote i utiče na njih, obrađuje se kroz večne, ključne teme našeg postojanja, koje su važne - kako za mladog čoveka, tako i za čoveka uopšte, a to su: ljubav, život, smrt, strah, usamljenost. Kao primer, navela je to da usamljenost osećaju i  četrnaestogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci. Jedino se menja pozornica, poentirala je.

U pozorištu, opšti je utisak na osnovu izgovorenog na ovoj tribini, da mladi vole da čuju i vide dobre tekstove – klasiku, recimo, pa u tom kontekstu ističu Simovićevo “Putujuće pozorište Šopalović” koje su gledali u JDP-u. I novosadsku “Hasanaginicu”, koju igraju u Novosadskom pozorištu, naveli su kao delo vredno pažnje, jer vrlo kompleksno govori o životu žene od pre nekoliko stotina godina, a istovremeno struktuira i položaj žene danas na Balkanu. Dopadaju im se i "Naši dani", jer opet govore o nečemu o čemu razmišljaju ovih dana. Mladi su posebno istakli i predstavu “Na Drini ćuprija” Srpskog narodnog pozorišta, jer smatraju da je ona kompleksno i kompletno umetničko delo, koje gledaoca pokreće u svakom smislu: emotivno, intelektualno, vizuelno....

Na propitivanje koji bi tekst konkretno voleli da gledaju, jedan srednjoškolac je rekao Kafkin “Proces”, jer ono o čemu govori to delo mi trenutno vrlo snažno živimo, a to su borba i nada.

U razgovor su se uključivali i njihovi profesori i pedagozi koji su rekli da sintagmatski naziv Pozorišta mladih govori upravo najbolje o tome kime se taj teatar treba baviti – mladima, a njima je važno da ih se vidi, kako u žviotu, tako i u pozorištu.

Snežana Miletić.

Fantazmagoričnu predstavu “Ne čekaj me” na “Novosadskim pozorišnim igrama” izvela je francuska glumica ruskog porekla Vera Rozanova. Pojačana dvočlanom, tehničkom ekipom svoje male “Sneg na trepavicama” trupe, uvela nas je u san, u kojem su kuće napuštale svoje vlasnike onako kako se, uglavnom, vlasnici umeju otisnuti od njih, iz svojevoljno ili nevoljno odabranih razloga i odluka. Vera Rozanova govorila je posle predstave najpre o tome kako se začela ideja o ovoj priči koja je vrlo kompleksno, zadivljujuće izvedena sa samo dve ruke ove umetnice, ali i na tri jezika, na kojima je perfektno birala reči kojima će se obratiti novosadskoj publici.

Kako je dosanjana ova predstava, kako se začela ideja o njoj?

Sve je počelo na radionici za decu, na kojo smo na osnovu fotografija kuća ljudi i životinja rekonstruisali priče o njihovim životima. Napisala sam tekst na sonovu tih opažanja, a kada je neko rekao rečenicu da je njegova kuća otišla mimo njega, sinulo mi je da je to izvstan motiv za nastank predstave.

Da li je nekada neka kuća otišla od vas, odmetnula se, kao što je to učinila kuća u vašoj predstavi?

O da. Ja sam rođena u Rusiji, u Sankt Peterburgu, a moj život se preokrenuo kada sam krenula u školu u Francuskoj. Početno je to bilo na samo školovanje an nekoliko godina, ali se onda vremenom ispostavilo da će Francuska postati moj dom. Shvatila sam to kada sam svoj maternji jezik počela da zamuckujem, a da svoje misli pratim i beležim na francuskom.

Kako treba govoriti o teatru sa decom i kako ga stvarati za današnju decu? Vi ste nam pokazali jedan od načina kako dopreti do njih?

Teško jeste, ali nije nemoguće. Važno je biti i ostati istinit. Mislim da mi, radeći za decu, uvek tražimo odrasle, a tražeći odrasle - nalazimo decu. I to je neka čudna linija na kojoj nastaju priče o našim životima.

Kakva su publika deca u Francuskoj pred kojom igrate?

Zavisi uvek od predstave. Nekad, možda čak najčešće, nemaju živaca za duge predstave, u Francuskoj se, inače, pozorište za decu radi mahom za uzrast od četiri godine pa naviše. To je doba kada mogu da razumeju jezik i ono što im se na njemu govori, a mogu da razumeju i slike koje pred njih prostiremo. Primetila sam da se drugačije ponašaju kad su s roditeljima, a drugačije kada su s pedagozima i nastavnicima. Mirniji su i pažljiviji u ovom drugom slučaju. Dešava se tada samo da eksplodiraju u sekundi i onda se odjednom umire i nastave pažljivo da gledaju.

Postoje li sada u Francuskoj neka tema, koja je jako u fokusu, neki žanr pozorišta za decu i mlade koji je u trendu?

Nisam posve sigurna za žanr, ali što se tiče tema, čini mi se da su migracije velika tema u Francuskoj, koja je nekada bila kolonijalna zemlja, a danas mnogo različitih kultura živi u njoj, ispisujući njen današnji identitet.

Druga velika tema je diskriminacija, potom homoseksualnost, poštovanje jezika i izraza drugog, a tema je svako i to kako naći zajednički imenilac naše zajedničke važne istorije...

Snežana Miletić

„Mudre“ glave često raspravljaju o primjerenosti „teških“ sadržaja (neizlječiva bolest, smrt roditelja ili razna stradanja) u predstavama namijenjenim djeci, ali im nimalo ne smeta priča o Crvenkapici (u kojoj vuk proguta nju i baku) ili o Snjeguljici (u kojoj je maćeha-vještica uporno pokušava ubiti) ili o Pepeljugi (u kojoj je pomajka neprestance kinji). „Novosadske pozorišne igre 2025.“ (7.-11.5.) počele su predstavom „Sjaj zvezda na plafonu“ autorice Johanne Thydel u dramatizaciji Tijane Grumić, režiji Damjana Kecojevića i u produkciji Malog pozorišta „Duško Radović“ iz Beograda, Srbija koja pripada „teškim“ temama i sudeći po reakciji mlade publike, proizlazi da je doista potrebno izravno govoriti o ružnim situacijama!

„Mama ima nešto da ti kaže“ uvodne su riječi kojima mama (Sunčica Milanović) svojoj Jeni (djevojčica – Drina Kecojević, adolescentica – Mina Nenadović, odrasla-Julija Petković) saopćuje („Pre sedam godina, četiri meseca i šesnaest dana“) da ima karcinom dojke što Jenin svijet ,do tada ispunjen školom i „žurkama“, odjednom mijenja. Teško joj je prihvatiti da mama više ne može sve što je mogla prije (a to potvrđuje i dolazak bake- Jelena Cvetković) a svoju tugu, želje i strahove više ne može podijeliti ni s prijateljicom Suzanom (Anđela Alavirević). Iako i dalje simpatizira Zahea (Mladen Lero) i izbjegava razredni par Ulis i Stefana (Nevena Kočović, Filip Stanković) i sama osjeća da se mijenja i da joj je sve teže prihvaćati maminu bolest („Ne mogu da je gledam u bolnici kako nestaje. To više nije ona“) pa pomišlja da se ubije ako mama umre. No, kako mamina bolest dugo traje, Jena postaje zrelija i spoznaje da je mamina smrt „obavezuje“ da živi (u završnoj sceni cijeli ansambl pjeva Konstraktinu pjesm „Mama“).

Žuto obojana scenografija Zorana Petrova s brojnim vratima (kroz vrata marširaju likovi iz Jeninog života) unosi vedrinu (dizajner svjetla Bojana Lazić) i taj kontrast između vizulanog i sadržajnog „promovira“ potrebu da se mlada osoba ne prepusti očaju (pomišljam na aktualnu žalosnu statistiku o velikom broju djece i mladih u psihijatrijskim ambulantama). Glazba (Adde Huumonen) vrlo dobro prati pojedine situacije, od bučnih zabava do sjetnih raspoloženja, dok kostimi malo variraju (Aleksandra Lalić), a mislim da pojedini istupi nisu bili nužni (momci u kupaćim gaćicama kako bismo shvatili da su vaterpolisti). Izmjene Jeninih svakodnevnih aktivnosti sa scenama bolesne mame (u kući a potom i u bolnici) izvedeni su na delikatan i jasan način, a odvajanje mamine postelje vidljivom preperkom „povezale“ su se prostorna i Jenina psihološka manifestacija. Zanimljiv je prijelaz između govora i tjelesnosti mlađe i starije Jene, Nenadović i Petković, ne samo u odnosu prema maminoj bolesti nego i u školskim akcijama. Vrlo je upečatljiv lik Ulisine majke, pripite i očito vrlo nesretne žene koju interpertira Jelena Ilić, a ponešto je nespretno koncipran lik razredne (Lana Adžić) jer su baš one često dobrodošlo „rame za plakanje“ (nisu uvijek bez veze!). Roman „Sjaj zvezda na plafonu“ je odličan izbor za prikaz određenih problema s kojima se susreću mladi ljudi (15+) ali mislim da bi manji broj ponavljanja i veća usredotočenost na pojedine scene, skratili trajanje predsatve i „zgusnuli“ priču... uvijek sam za princip „manje je više“.

 Olga Vujović

Najava nije mogla biti uzbudljivija: Kazalište lutaka Ostrava iz Ostrave, Češka Republika gostuje na „Novosadskim pozorišnim igrama 2025.“ s predstavom „Pilot i Mali Princ“ u režiji Jakuba Maksymova, u kojoj će se ispreplesti biografija autora i njegovo najpoznatije djelo, odnosno život književnika i pilota Antoine de Saint-Exuperyja i fragmenti romana „Mali princ“ (Pozorište mladih Novi Sad, 8.5.).

Češki ilustrator Petr Sis (1949.) autor je „grafičkog romana“ u kojem prikazuje letačke zgode Antoinea de Saint - Exuperyja (1900-1944.) i mada je i Saint-Exupery pisao romane o tim svojim putovanjima („Južna pošta“, „Noćni let“,„Zemlja ljudi“ itd.), Sis se zadržao samo na „Malom Princu“. Teško je, na temelju same predstave, prepoznati koliko su u Sisov tekst intervenirali dramaturginja Tereza Agelova i redatelj Jakub Maksymov, ali rezultat je dramaturška „razbarušenost“: u usporene scene iz književnikovog letačkog života uvode se, nevezano s bilo čim prethodnim, dijalog lisice i Malog Princa o „pripitomljavanju“ (naravno da je mašta neobuzdana, ali se, vjerujem ipak, ne radi o toku svijesti nego o suvislo ispričanoj biografiji) a slično je i sa susretom pilota i Malog Princa u Sahari, kada raspravljaju o crtanju ovce (janjeta). Početni dijelovi predstave bave se modelim aviona, fizikalnim zakonima leta i podukom iz letenja, i to je upravo tako monotono kao što je i ovo moje nabrajanje: čudim se da taj dio biografije, od presudne važnosti za Saint-Exuperyja, nije izveden maštovitije, budući da su na raspolaganju bili dobri modeli aviona i poznavanje lutkarskih tehnika!

Cjelokupnu vizualiju osmislila je Olga Ziebinska (događale su se neke, slučajno ili namjerno, neočekivane svjetlosne pojave!), Lazar Novkov je komponirao dopadljivu muziku (a harmonika se pokazala kao odličan izbor), a Karel Ružička, Jakub Georgiev, Aleš Petrič, Tomaš Rossi, Karolina Vyhlidal Hyskova i Martin Štepanda su korektno, ali bez pretjeranog poleta, izveli predstavu koja je mogla biti dijamant, ali je ostala na razini grafita (tvrda i meka verzija ugljika).

Olga Vujović

Naslov predstave Malog pozorišta „Duško Radović“ iz Beograda Sjaj zvezda na plafonu locira nostalgičan osvrt junakinje Jene na njeno bezbrižno detinjstvo, simbolički prikazano plastičnim svetlećim zvezdama u dečijoj sobi. Junakinja će se tokom priče često prisećati tog sjaja, a uz pomoć nostalgije za spokojnije vreme, bar privremeno bežati od, pokatkad, surove sadašnjice, jer odrastanje svima, bar delimično teško pada, a Jeni naročito zbog njenih porodičnih okolnosti.

Kao čvrsto formiran žanr namenjen širokoj publici, u ovom slučaju pre svega starijoj deci i mladima, priča o odrastanju najčešće prati ustaljene konvencije, te se od gotovo svakog predstavnika žanra očekuje da tinejdžerski period prikaže kao težak, pa čak i traumatičan, ali da će rezultirati sazrevanjem i prevazilaženjem problema koji se nađu na putu. Na tom istom putu će neminovno doći do vršnjačkih prijateljstava, koja su ključna za formiranje ličnosti, zatim do prvih zaljubljenosti, kao i do komplikacije odnosa sa roditeljem/ljima. Svi ovi elementi prisutni su i u Sjaju zvezda na plafonu, a ono što svaku priču o odrastanju iz generičnog primera žanra pretvara u jedinstveno oblikovano umetničko delo jeste specifikum koji se ogleda u odnosima među likovima. U slučaju Sjaja zvezda na plafonu taj specifikum se ogleda u odnosu junakinje sa njenom majkom, koja boluje od raka dojke.

Predstava Malog pozorišta „Duško Radović“ zasnovana je na istoimenom romanu švedske autorke Juhane Tidel, dok je za dramatizaciju zaslužna Tijana Grumić, koja se slično oblikovanim pričama o bolu i čarima odrastanja, već bavila u svojim dramama (Kepler 452-B, Najusamljeniji kit na svetu i Fleke samo su neki do primera). Damjan Kecojević, inače član glumačkog ansambla ovog pozorišta, potpisuje režiju ove dirljive predstave koja je deo publike „Novosadskih pozorišnih igara“ ostavila sa suzama u očima.

Sjaj zvezda na plafonu najpre treba pohvaliti zbog bavljenja temom koja se i dalje smatra tabuom u društvu - kancerom dojke. Bolest majke ne samo što junakinju neminovno natera da sazri, već je suočava i s takozvanim „negativnim“ osećanjima, poput tuge, ljutnje, ali i stida, koji Jena oseća kada se njena majka, nedugo nakon hemoterapije, pojavi na školskoj žurci. Predstava ne zauzima osuđujući stav prema Jeninom sramu, već gaji razumevanje prema ovoj emociji, koja je neophodna lestvica u njenom emotivnom razvoju.

Budući da su kroz istoriju bildungsromani i priče o odrastanju uglavnom bili rezervisani za muške subjekte, a tek u skoroj prošlosti je došlo do prodora ženskih priča u ovakve narative, takođe treba pohvaliti repertoarski potez pozorišta i odluku autora da na scenu postave priču u kojoj su ženski likovi autonomni i uverljivo izgrađeni baš zbog toga što su ujedno snažni i ranjivi. Pored majke, junakinjin svet najviše određuju baka i dve školske drugarice, iako važnu ulogu igra i njena prva muška simpatija.

Autori dodatnu slojevitost i raznolikost ženskog iskustva postižu odlukom da junakinju igraju čak tri glumice. Dok Mina Nenadović igra tinejdžerku Jenu u kojoj se smenjuju mladalačka koleričnost i osećaj melanholije, Julija Petković igra stariju, zrelu i staloženu Jenu, koja je ujedno naratorka predstave i savetodavni glas mlađoj sebi. (Drina Kecojević se na samom početku i kraju pojavljuje kao treća, najmlađa Jena, mada namere blic-pojave ove treće junakinjine instance ostaju nerazjašnjene.) Ostali glumci svoje likove oživljavaju s dozom odmerene, možda čak i neophodne karikature kako bi se mlađoj publici pružila komika, a i kako se fokus ne bi previše skretao sa unutrašnjeg sveta protagonistkinje (od Lane Adžić u ulozi napadno radoznale razredne, preko Filipa Stankovskog u ulozi druga dizelaša Stefana, pa do Mladena Lera koji je sveden na funkciju junakinjine simpatije). U određenim slučajevima tipovi bivaju razbijeni tokom priče i pretvoreni u kompleksnije karakterne oblike, poput Jenine drugarice Ulis (igra je Nevena Kočović), koja na početku predstavlja konvencionalni tip popularne, seksualizovane devojke, ali kroz predstavu upoznajemo njenu ranjiviju stranu (odnos sa majkom koja pati od alkoholizma), kao i njen empatični donos prema Jeni.

Iako je trajanje predstave svega 90 minuta, čini se da je čak i to predugo. Priča u drugoj polovini kreće da meandrira baš onda kada publika očekuje emotivni krašendo, koji neminovno dolazi, a koji biva odlagan. Ipak, u pozorištu za decu i mlade nam neposrednije i iskrene reakcije publike mogu pomoći da preciznije odredimo domete predstave u odnosu na pozorište za odrasle. Očaranost publike, koja je prisustvovala izvođenju predstave na „Novosadskim pozorišnim igrama“, njena burna i bučna reakcija na kraju predstave i suze, koje su se pojedinima našle u očima, svedoče o snažnim kvalitetima Sjaja zvezda na plafonu, te se na malobrojnim zamerkama ne treba previše ni zadržavati.

Borisav Matić

Neko intuitivno, ali kritički nesagledano načelo bi nalagalo da prosečna osoba u životu treba da stremi za istovremenim posedovanjem sigurnosti i sloboda. Međutim, ovo stanovište zanemaruje možda čak i bolnu činjenicu da su sigurnost i sloboda dijametralno suprotstavljene, te da se u određenom trenutku možemo nalaziti na jednom od ta dva pola ili negde u spektru između njih, ali da nikad ne možemo posedovati oba. Drugim rečima, sloboda uvek dolazi s rizikom, a sigurnost dolazi kada slobodi nametnemo ograničenja. Ovo pravilo važi kako na ličnoj, tako i na društvenoj ravni. Da ne rizikujemo da budemo povređeni i razočarani, ne bismo mogli da osetimo slobodu prave ljubavi. Da studenti/kinje i građani/ke danas u Srbiji ne žrtvuju svoj komfor i bezbednost, na horizontu njihove borbe ne bi mogla da se nazire potencijalna sloboda. Slično je sa odrastanjem, samo je tu prisutna specifična okolnost jer mi ne biramo da odrastamo, ali ta ključna faza života nužno podrazumeva zalazak u nepoznato i rizik novog iskustva bez kojih sazrevanje ne bi bilo moguće.

Tokom drugog dana Novosadskih pozorišnih igara odigrane su dve predstave, koje sem bar na implicitan načinm bave ovom dinamikom. Iako se, sudeći po temi i umetničkim postupcima, mogu opisati kao različite predstve, Avanture maloga Juju i Pilot i Mali princ sadrže idejnu nit, po kojoj - bez rizika - nema oslobađanja i - bez izlaska iz komfor zone - nema napretka.

Avanture maloga Juju Gradskog kazališta lutaka Rijeka iz Hrvatske, predstava namenjena mališanima od tri i starijima od tri godine, predstavlja dramatizaciju poznate, istoimene pesme za decu Žarka Roje i Petra Bergama (tekst potpisuju Ivana Đula i Milica Sinkauz). Autorke dramatizacije i rediteljka Renata Karola Gatika postavljaju priču o malome Juju, koji svoje detinjstvo bezbrižno provodi u domu sa roditeljima, do se često druži i sa životinjama. Predstava sadrži značajne muzičke elemente, te glumci često pevanjem pripovedaju i sviraju na nekolicini udaračkih drvenih instrumenata (muzika: Ivana Đula), a neutralni beli kostim i scenografija (dizajn: Alena Pavlović) su praktična podloga za čestu promenu scena, dok osvetljenje (Senjin Seršić) stvara bajkovitu atmosferu. Ansambl oživljava basnolike likove predstave, ne samo raspevanom, već i razigranom glumom, uz minimalnu upotrebu maski i kostima.

Zaplet se zasniva na tome što maloga Juju, u inače mirnoj svakodnevici, proganja iracionalni strah od krokodila, koji mu se pojavljuje i u snovima. Da bi se suočio sa svojim strahom i konačno ga se oslobodio, Juju mora da se izmesti iz svog udobnog sveta i da učini nešto njemu zastrašujuće – da poseti krokodila u zoološkom vrtu. Međutim, ovaj rizik i izlazak iz komfor zone pokazaće se kao višestruko blagodetan, junak će se osloboditi straha, u krokodilu će streći novog prijatelja, a krokodil će njihovim susretom biti inspirisan da napusti zatočeništvo zoo vrta i ode u svoj autohtoni Nil. U tom smislu Avanture maloga Juju možemo posmatrati i kao metaforu odrastanja, tokom kog se jedino preduzimanjem rizičnih koraka i suočavanjem sa sopstvenim strahovima možemo razvijati kao ličnosti.

Ako ičija biografija može poslužiti za potvrdu teze o slobodi, koju zagovaram u ovom tekstu, onda je to biografija francuskog pisca i pilota Antoana de Sent Egziperija. On se bavio vazduhoplovstvom još u njegovoj pionirskoj fazi, dvadesetih godina prošlog veka, kada je letenje samo po sebi bilo nebezbedno, ali bez hrabrih pojedinaca poput njega ne bi ni došlo do razvoja avio-saobraćaja kakvog ga znamo danas. Zatim je napisao i ilustrovao novelu Mali princ, koja je bila eksperimentalna za to vreme i koja nije podrazumevala nužan uspeh na tržištu, iako je danas smatramo jednim od najznačajnijih dela za decu, i o deci. De Sent Egziperi je naposletku poginuo kao vojni pilot u Drugom svetskom ratu, dajući svoj život za borbu protiv fašizma.

Imajući u vidu uzbudljivost njegove biografije i brojne pouke koje se iz nje mogu ponuditi mladoj publici, prava je šteta što se predstava Pilot i Mali princ Lutkarskog pozorišta Ostrava iz Češke odlučuje za faktografsko i neinspirativno prepričavanje delova De Sent Egziperijeve biografije. Ovaj smer, u kom je otišla predstava, nju neminovno ograničava na bazičnu edukativnu i informativnu funkciju – stoga će deca u publici naučiti dosta o piščevom životu – ali je lišava ambicioznijih umetničkih dometa. Zasnovana na simbolistički i metaforički obojenom biografskom grafičkom romanu Pitera Sisa (dramatizacija i režija: Jakub Maksimov), predstava se sastoji iz fragmenata u kojima glumci u velikoj meri prepričavaju događaje iz De Sent Egziperijevog života. Ima tu pomalo upotrebe lutkarstva (primera radi, lutke dečaka koja predstavlja mladog pisca, a potom i njegovog Malog Princa) i vizuelnog dočaravanja letenja i pravila aeromehanike, uz pomoć maketa letećih vozila. Iako su, kada nema govora, pojedine - vizuelno - upečatljive scene i glumački trikovi, oduševljavali mladu publiku, predstava u celini ostavlja utisak suvog prepričavanja života poznate ličnosti.

Za razliku od subjekta kog tematizuje, predstava Pilot i Mali princ definitivno ne preuzima rizike, već se većinski koristi scenski statičnim i kreativno nerazvijenim scenskim tehnikama, što je naročiti problem imajući u vidu publiku kojoj je primarno namenjena. Možda nam i to može poslužiti kao podsetnik da je u umetnosti potrebno, ako ne preduzeti rizik, onda bar uložiti napor kako bi se stvorio razigraniji i kreativniji scenski izraz, jer se iz komfor zone ne mogu postići značajniji rezultati.

Borisav Matić

Raskošna rapsodija zvukova, mašte i ljubavi, tako bi se ukratko mogla opisati riječka predstava “Avanture malog Juju”, koja nam je razvedrila kišni, drugi dan na ovogodišnjim “Novosadskim pozorišnim igrama”.

Vispreni glumci - pokretni, okretni i spretni, duhoviti i muzikalni, potpuno uronjeni u priču, koju pripovedaju na sceni i stoga nije čudno što ih je s ljubopitljivošću i pažnjom gledala i mala i velika publika: mala, jer su je snagom svog izvođačkog talenta uvukli u priču o važnim temama za svako dete - budućeg čoveka, a velika – jer su svojom darovitošću ozarili sećanja na mnoga prohujala detinjstva. Ispraćeni su povicima “bravo” i dugotrajnim aplauzom. Među glumcima, jedan od ravnopravnih, koji su zablistali, igrao je Tatu Tarantu. Posle predstave je govorio upravo on - David Petrović...

Ne može se igrati i bivati na sceni ako čovek nema maštovitosti, ljubavi, mira i nemira, koliko ste danas na sceni pokazali vi. Danas je to teško držati na okupu u sebi, jer živimo jedan posve lud i histeričan život, koji nas razvlači na sve strane. Glumac to mora da ume - kako uspeva?

Istina je, svet je izbombardovan svim i svačim. Nama je igranje ove predstave neka vrsta ventila, tu možemo da budemo deca, da se igramo baš kako se igraju oni, nesputano i maštovito. Zaista doživimo neku vrstu katarze dok igramo ovu predstavu. Mislim da nije teško biti staložen, pribran i u sebi držati sve to što pominjete, samo ako to želiš. Ne - ako imaš, jer to u sebi imamo svi, samo je pitanje odluke da li si hrabar da poradiš na tome. Uostalom, to je isto kao s tim kakav ćeš čovek biti – da li ćeš odabrati da budeš otvoren i hrabar, ili ćeš zatomiti neke stvari u sebi, ne dopuštajući da se one osveste.

Na osnovu iskustva susreta s publikom, šta biste rekli o koncentraciji publike? Da li se ona menjala kroz godine i u kom pravcu?

Već sam dvadeset godina u pozorištu i vidim vrlo dobro uticaj tehnologije na pažnju naše publike. Mi smo svi bombardovani, mi odrasli možda i umemo ponekad da se odbranimo, ali deca teško i retko. Primećujem da im danas treba više vremena da se koncetrišu, da uđu u priču i povežu s njom i nama glumcima. Takođe, primećujem da su grupe koje dolaze s učiteljicama i vaspitačicama iz vrtića mnogo pažljivije od onih npr popodnevnih kada su predstave za građanstvo i kada na predstave dolaze deca s roditeljima. Kada dolaze s roditeljima - mnogo je više žamora. a često se desi da deca nisu koncentrisana ili da su nemirna, pa im tada roditelji daju telefon da se smire, ili im daju da nešto grickaju. To smeta nama glumcima, a mislim da smeta i deci, jer pozorište je mesto gde treba da nauče kako se tu ponaša, šta je dovzoljeno, a šta nije. I roditelji bi tu morali biti deci primer. No, kako god, ona su u stanju da uđu u maštu i imaginaciju koju im kreiramo na sceni i da joj se prepuste. I uvek je sve bolje u pozorištu, nego kada npr. dođemo u neku školu ili vrtić da odigramo predstavu. Deca pozorište zaista doživljavaju kao neko posebno mesto.

Svaki glumac do kraj života biva i ostaje učenik, usavršava se, saznaje, upoznaje ljudske karaktere i situacije u kojima čovek može da se nađe, a da li glumac koji igra za decu mora da ima i neke druge sposobnosti, možda neku specijalnu osetljivost?

Možda pedagošku osetljivost. To sam otkrio kada sam i sam postao otac. Roditelj sam dvoje male dece od 2 i 5 godina i od tada zaista drugačije gledaš i soećaš decu. Sada mi je kao roditelju, npr u predstavi gde sam igrao oca, mnogo lakše da razumem niz stvari koje čine roditeljstvo. Prosto sam lakše došao do uloge. Ali na koncu, najbitnije je ovo: naći u sebi toplinu i razumevanje.

Kako treba igrati za decu?

Bez obzira što igramo predstave za decu, deci ne treba docirati. Ne treba im se obraćati podilazeći im, kreveljiti se,. Treba im jasno preneti poruku, oni nisu bedasti i glupi. Oni su samo mali, ali zaista sve razumeju.

Vaša predstava govori o strahu koji se prebrodi, pobedi. Da li glumac na sceni ima neke svoje strahove? Čega se boji glumac – inspicijenta, da će zaboraviti tekst? Čega se bojite vi?

Nisam često razmišljao o strahu na sceni. Uvek imam pozitivnu tremu uoči predstave, tremu da li će sve biti dobro. Uvek imam i veru u sebe, a mislim da je to u svakom poslu važno. Ne bojim se unapred da će se dogoditi nešto, ako se desi nešto zdravstvenog tipa, verujem da bismo se snašli. Možda se samo bojim loših predstava, voleo bih da me one zaobiđu, da ne budem deo njih. Nije lako igrati nešto što nije tvoj fah, posebno ako nije dobro. Važno je da si kompletno potpuno posvećen onome što radiš na sceni, jer onda i publika to oseti.

Snežana Miletić