Moć opasnosti je velika, ali i moć spoznaje da možeš i sam da se spasiš iz nevolje je izuzetno moćna. "Crvenkapu", poznatu bajku, s novim učitavanjima novih značenja, gledali smo u viđenju italijanskih umetnika na zatvaranju 3. Novosadskih igara. Rediteljka predstave Luana Gramenja govorila je o tome kako je biti umetnik u pozorištu za decu i kakve priče treba pričati...
Naš svet je težak svet, u njemu ima i mnogo lepih stvari, ali ima i ružnih. I nije lako živetu u njemu, kako za nas, tako i za decu. Pozorište mora o tome da govori, o svim njegovim aspektima, teškoćama i teškim emocijama. Mi uvek želimo da zaštitimo našu decu, ali ne štitimo ih ako skrivamo informacije i činjenice o svetu u kojem živimo. Štitimo ih ako oni znaju sve činjenice koje ih čekaju u sadašnjem i budućem životu. Dobro je da ih štitimo od bola, strahova i zamki, ali ih moramo obavestiti o njihovom postojanju. o svemu što život nosi. Moraju, npr, znati i da život ima kraj, i šta taj odlazak znači. Moramo govoriti o tome. Jer inače si sam i moraš se sam boriti s emocijama i situacijama, i borba duže traje i teža je ako ne znaš detalje te borbe. Nešto od toga možeš da pregrmiš u pozorištu, da vidiš kako se u pozorištu junaci nose s teškoćama. Ono pokušava da nam pomogne s nekim mogućim rešenjima. U nekim razmišljanjima. Deca stalno otvaraju vesti, telefone, stalno čuju o nekim ratovima, ljudi imaju teške živote i moramo znati naći instrumente kako da se ojačamo i nosimo s tim. Mislim da teatar daje mogućnost katarze. Da, imamo teške situacije, ali kad ih prebrodimo, one nam pomažu da bolje razumemo i mračne strane sveta koje mogu biti prosvetljenje. Moramo, takođe znati i da se sve to saznaje odrastanjem, koje nije nimalo lako. Bolno je, teško je, ali nam niko to ne kaže. Pitam se zašto kao društvo, porodica, kao institucije ne možemo biti pored naše dece, stati uz nih i pomoći im da nađu svoju snagu i alatke da se izbore s tim. Pozorište, npr, daje mogućnost da govorimo i doživimo katarzu, daje nam slobodu da nikad ne prestanemo misliti, maštati, nadati se.
Koju ste vrstu upozorenja i nade hteli da date publici radeći ovu predstavu?
Cilj ove predstave je da se priča o detinjstvu, postajanju i kompleksnosti odrastanja, pronaći hrabrost u sebi i osmisliti put izlaska iz problema. Ponekad, bez priprema i znanja, mislimo da možemo proći kroz neke problem, ali to niej tačno. Za sve je potrebna priprema, razmišljanje. Pozorište nam tome može podučiti, da bismo na koncu preživeli, da bismo videli svetlo na kraju tunela. Jako volim izreku “Hrabrost nije ne bojati se, već boriti se.”
Snežana Miletić