Zagrebačka "Mala Frida" naučila nas je danas da nije tačno da crna mačka donosi nesreću i da devojčice ne vole da igraju fudbal. I još niz zabluda nam je raspršila. Naučila nas je i da su prijatelji ti koji nas vole, jer nas vole, a ne zato što nas žale, kao i da nije lepo izvrtati istinu.
U raskoši boja i muzičkih tonova, u viđenju zagrebačkog Gradskog kazališta “Žar ptica”, prošetali smo životnom pričom čudesne Fride Kalo. Deca su bila oduševljena predstavom i dugo su, posle nje, s radošću razgovarala sa glumcima. Svi glumci dopali su se deci, posebno oni koji su igrali majmuna i mačka, ali je sve ipak najviše očarala majušna i krhka glumica Amanda Prenkaj, koja je nadahnuto igrala Fridu.
Prenkaj je posle predstave govorila o predrasudama i tome kako se deca u pozorištu mogu naučiti dobroti i vrlinama, kako glumac u pozorištu za decu - u svetu u kakvom danas živimo - čuva to posebno zrnce odgovornosti, kakvo je potrebno za igru za decu, ali i to kakve priče moramo pričati klincima u pozorištu da bi porasli u dobre ljude.
Kako se u pozorištu za decu ona odmalena uče rušenju predrasuda?
Zadovoljstvo je bilo to pokazati ovom predstavom “Mala Frida”, na primeru osobe koja je zaista živela i na svojoj koži osetila silne predrasude. Jelena i Anica su napisale komad o onome što smo svi u životu doživeli. Svi smo doživeli neku predrasudu prema nama ili smo imali predrasude prema drugima, tako da je ovo svevremenska tema i jako sam srećna što smo imali priliku da je postavimo u našem pozorištu. Imam osećaj da ova predstava dopire do tih malih, prekrasnih srca i da je ona nešto što će pamtiti ceo život.
A kako se deca u pozorištu uče dobroti?
Uče se kada gledaju dobre predstave, kada gledaju nešto što nije napravljeno s figom u džepu, u stilu - kako ćemo - lako ćemo. Treba se jako ozbiljno pristupati dečjim problemima, a svi problemi koje oni imaju su jako ozbiljna stvar. Mi im u ovoj predstavi nismo pristupili s figom. Jeleni i Anici bilo je jako bitno da pokažu šta laž čini ljudima, šta se dešava kad smo ljubomorni, površni. Jako se važno takve priče deci pokazati na vrlo jasan, jednostavan, razumljiv način. Takve jasne priče kod njih mogu da probude empatiju, a kad je pozorište empatično, ono samo po sebi vuče tu dobrotu.
Odakle pozorište crpi empatiju kada su naša društva, i srpsko i hrvatsko, gotovo apsolutno neempatična?
Mislim da to nije samo trend u Srbiji i Hrvatskoj, nego da je svugde taj trend koji su proizveli tehnologija i kapitalizam.
Nisu li nam oni samo izgovor?
Pa sigurno da postaju izgovor. Ali činjenica je da deca danas, dok na mobilnim telefonima gledaju vesti, sve one za njih imaju istu vrednost. Neko ko je izlio kantu leda sebi na glavu ima istu vrednost kao naučnik koji govori o važnoj zdravstvenoj temi npr. I onda imamo gomilu tih vesti, i gomilu ružnih vesti s kojima deca ne znaju šta bi. Ja kao dete nisam imala upliv u to, ili su nas roditelji štitili, a ti danas ne znaš šta ti dete gleda na mobilnom. Stalno smo bombardovani i dete se onda štiti od tih emocija, jer je bespomoćno i postaje neempatično. Kad te preplave te emocije, ti ne možeš ništa.
Možemo li išta da uradimo tim povodom?
Možemo decu da učimo da deluju lokalno. U maloj sredini, svom sokaku, mikrosredini, jer globalno ne možem da utičemo. Ali ovde gde smo, pomoći komšiji da kupi mleko ako on ne može, takve neke male stvari kojima potičemo empatiju.
Kako se u u tom mikrosvetu pozorišta za decu čuva žar odgovornosti umetnika prema onome što rade za tu decu? Kako se čuva radna etika?
Tako što čuvaš dete u sebi. Moraš biti svestan deteta u sebi i da ga ne zanemaruješ, da u tebi ostaje glas tog nečeg nevinog i iskonski kreativnog. Kad čuvaš dete u sebi, onda ne možeš biti neodgovoran. Stvari gledaš dečjim očima, moraš biti oprezan i odgovoran, moraš da paziš kako pristupaš stvarima.
Kakve priče treba pričati deci u pozorištu?
Defitnitivno priče koje nas podsećaju na empatiju i one koje potiču našu imaginaciju. Nisam ništa novo rekla, jer je to već neko rekao, ali svaka predstava, bilo za decu ili odrasle, ne bi trebalo da govori šta da mislimo. Mislim da je to najbitnije, da ostavimo to deci. Konkretno, kod “Male Fride” svako će dete naći nešto za sebe, što korespondira s njim i moći će da učita neku vrednost. To je po meni najbitnije. Ne smemo docirati. Moramo se toga paziti. Znamo kojim se temama moramo baviti – prijateljstvo, empatija itd, samo da im ne govorimo šta da misle. To je smrt pozorišta. Ono nije mesto za to. Pozorište mora da otvara imaginaciju i svetove.
Snežana Miletić
Fotografija glumice: Milana Milovanov