Damjan Kecojević je glumac, na mnogim predstavama saradnik za scenski pokret, ali i reditelj. U Malom pozorištu “Duško Radović” režirao je predstavu “Sjaj zvezda na plafonu”, koja 7. maja otvara četvrte “Novosadske pozorišne igre”. O ovoj predstavi, tome kakvo pozorište zanima decu i mlade, šta za njih i kako treba igrati, te kako se njima pozorišno baviti u nimalo zdravom okruženju i aktuelnom društvenom trenutku, govorio je upravo povodom novosadskog izvođenja ove predstave.
Može li se u vremenu u kojem trenutno živimo gledati sjaj zvezda na plafonu? Da li je to važno i u ovakvih životnim okolnostima? Da li je važno i u okolnostima s kojima se suočava Jena - kao tinejdžerka, i kao kćerka, koja će uskoro ostati bez majke? Zašto su takve priče važne? Može li se čovek pripremiti za nešto za šta nikada ne može biti spreman?
Ne da je moguće, nego je neophodno. Upravo o tome govori i ova predstava, da, bez obzira na to što se dešava oko nas, što je ponekad uslovljeno teškim društvenim okolnostima, a nekad ličnim životnim situacijama, postoji jedan deo života koji ide dalje, tera da se ide dalje, pogotovo kada su mladi ljudi u pitanju. Mi prosto moramo da rešavamo i prevazilazimo situacije u kojima se nađemo. Npr. u danima kada je bila blokada RTS-a, u čijoj se neposrednoj blizini nalazi Pozorište “Duško Radović”, pokazalo se da su mladi ljudi, koji su tamo protestovali, imali potrebu da dođu u naše pozorište i vide ovu predstavu. Neke teme i neke stvari ne mogu se staviti na hold, ne može se pritisnuti pauza, pa se njima baviti kada za to dođe vreme. One prosto moraju da se urade kada su na redu. U društvenim okolnostima, u kojima smo sada, ponekad i predstava, koja govori o nekoj ličnoj temi, može da bude odmor. Čak iako je njena tema teška, može da bude odmor od apsurdne situacije, u kakvoj se mi nalazimo, u kojoj se borimo za neke opšte vrednosti, koje bi trebalo da budu normalne, a na kraju se ispostavlja da je to u Srbiji naučna fantastika.
Divna je delikatnost kojom se publici priča ova potresna priča o važnosti suočavanja s bolom, gubitkom, tragedijom, u slučaju ove predstave - smrću majke, a prethodno i bolešću. Fenomen suočavanja je nešto što mi mentalitetski nemamo izgrađeno, ali se čini da nove generacije to ispravljaju. One brže - ne samo da lociranju probleme, nego se i suočavanju s njima...
Ova predstava je, čak na neki način, manje potresna mlađoj generaciji, nego starijoj, jer mlađa možda ne može da sagleda sve ono što taj odlazak podrazumeva. Mi smo prosto navikli da su naši roditelji tu sa nama, čak i kada nismo mladi, uvek mislimo i nadamo se da će zauvek biti tu, iako znamo da je kraj - neminovnost života. Nijedna osoba nije spremna za tu vrstu suočavanja. Međutim, u našoj se kulturi te stvari guraju pod tepih i onda, kada se dese - mi utrnemo. Mi se ponašamo kao da kod nas postoji samo život, kao da smrt nije sastavni deo života. Kroz razgovor o smrti i konačnosti, mi i dalje ne možemo da se spremimo za njih, ali kroz određene sadržaje - možemo da preživimo te situacije. Ovu predstavu je, zbog teme kojom se bavi, podnošljivom za gledanje učinio sam roman. Iz njega, iako govori o bolesti, smrti, gubitku, izbija neverovatan život. Tu se vidi kako kod mlade osobe život može da preuzme i pogura dosta i zvuče da se teške i loše stvari prevaziđu.
Kako je roman Juhane Tidel došao do vas?
Kada sam prvi put, kao koreograf, radio u Švedskoj, bilo je to na predstavi “5boys”, sa Anjom Suša, u geteborškom "Baka teatru" za decu i mlade. Od scenografkinje predstave, koja je u tom trenutku radila na filmu po istoimenoj knjizi, čuo sam za taj roman. Bilo je to pre deceniju, ali sam na to posle potpuno zaboravio, dok igrom slučaja, pre godinu dana, nisam video da je roman preveden i kod nas. Pročitao sam ga u autobusu, na putu ka Bugarskoj, gde smo išli da gostujemo. Preplakao sam put, kolege nisu mogle da se načude šta mi je. Dok sam čitao, video sam roman na sceni, sve te jake likove, čak i podelu
Kada bi neki stranac gledao ovu predstavu pomislio bi kako pozorišta u Srbiji vode računa o svojoj mladoj publici, da se bave njima na pravi način. Da li je to posve tačno? Da li pozorišni stvaraoci osluškuju mlade, kakav je vaš utisak, ili ima više podilaženja, pa i neke vrste vređanja inteligencije tih mladih ljudi?
Što se tiče “Radovića”, tu postoji potreba da se pažljivo bira, da se repertoar prilagodi i adaptira situaciji i društvenim okolnostima. Tu je uvek i momenat s pitanjem, da li je nešto komercijalno, ili nije, dakle, ima li dobiti ili ne. Zanimljivo je, npr. da se ova naša predstava, kao apsolutno nekomercijalni projekat, po prodaji karata na blagajni, ispostavila kao najkomercijalni projekat u “Radoviću”. I to očigledno pokazuje da postoji ogromna potreba za kvalitetom, i za predstavama koje nas se tiču. U Beogradu se među mladim pozorišnim svetom govori da su trenutno dve najbolje predstave u Beogradu naš “Sjaj zvezda...” i “Tvoje i moje” Borisa Liješevića koje je režirao u “Buhi”. Dakle, pozorišta za decu i mlade preuzela su primat nad velikim pozorišnim kućama. Naravno, postoji tendencija da se pozorište za decu svedu na nešto što je zabava, na red pesme, red teksta - da se razumemo, ja nisam a priori protiv pesme i zabave, ali i iza toga mora da postoji neki smislen sadržaj. Moramo se baviti time šta plasiramo deci - ne samo po pitanju sadržaja i teme, već i na muzičkom i vizuelnom planu. Verujem da je u manjim sredinama možda teže, da moraju da vode računa i o komercijalnom momentu, ali se dese iskoraci i tamo, u Kraljevu npr, Kragujevcu, koji je doveo interesantane ljude iz Slovenije i Španije, pa je tamo nastao fantastični “Tihi dečak”, što opet pokazuje da svugde postoji potreba za dobrim sadržajem za decu i mlade. Kaaa je u pitanju praćenje i brige za scenu za mlade, mnogo je tu problema i predrasuda. Često ih nailazimo i u samo esnafu. Mi imamo publiku za Bitef i za Sterijino, ali moramo edukovati publiku koja će od malih nogu gledati predstave da bi posle mogla da prati i neki drugačiji sadržaj. Takođe, vidljivost pozorišta za decu i mlade u medijima je vrlo slaba. Kritike nema, retko se desi da neko napiše kritiku, a da ne govorimo o nekom prikazu sezone u jednom pozorištu za decu i malde. Dešava se i to da neka dobra predstava ne ode na neki važan festival, jer dolazi iz pozorišta za decu i mlade, što nije bio slučaj nekada. Ranije se gledalo je li predstava dobra ili loša, nije se vodilo računa o uzrastu publike. Dobra predstava je dobra za sve uzraste. U Skandinaviji, npr, gde često radim i često odlazim, pozorište za decu i mlade je najprogresivnije. Reditelji su najslobodniji, rade eksperimetne na tekstu, na planu forme... Priznati su, i u istom su rangu s drugim pozorištima, poput Dramatena, npr.
Pominjete manje sredine u Srbiji, u mnogima o njih ne postoje scene za mlade, pa ni scene za decu. Ponekad se u nekim od njih, incidentno, desi neka predstava. Zar ne bi bilo normalno i posve logično da svaki grad ima scenu za decu i mlade?
Meni ništa nije šokantno. Prekjuče sam, npr, dobio informaciju da je naše pozorište skraćeno za 30 odsto ukupnog godišnjeg budžeta. Nije to samo pitanje novca, već i tretmana. Onda mi je jasno zašto svi gradovi nemaju scene za decu i mlade - zato što se biraju drugi sadržaji, zato što je hleba i igara. Po njima - ne treba kritičko razmišljanje, ili političko razmišljanje, a politika nije loša stvar. To je rasuđivanje i sagledavanje socijalnih okolnosti. Ovoj državi očigledno nije potrebno da mladi ljudi misle svojom glavom. Kod nas, inače, i dalje postoji ono nasleđe iz doba komunizma, kada je svaki mali grad imao dom kulture. Tamo i danas postoji neka vrsta logistike, a postoje i neki uspešni mali privrednici koji bi mogli pomoći da se u svakom mestu napravi bar jedna produkcija za mlade. Zapravo, tu je osnovni problem to što mi nemamo kulturnu politku. Nama se kultura uvek svodi za nešto što je vezano za istorijsko i to prevashodno sredjevekovno, a to je rezultat nemanje kulturne politike. Možda se ovim novopokrenutim samoorganizovanjem, koje se desilo, nešto pokrene i u tom smislu, možda se ljudi organizuju i po pitanju sadržaja, jer je sve ovo što se sada dešava za mene do pre godinu dana bio SF. Tako da, nadajmo se da će se neke stvari promeniti, jer mladi ljudi imaju drugačije potrebe. I uporni su. Drago mi je da moja deca mogu da imaju neke druge uzore -studente, profesore, đake, koji predstavljaju obrazovanu populaciju ove zemlje i što neće gledati samo finasijske aspekte života, jer smo se već pretvorili u sajber kapitalizam. Nadam se da će se desiti neka promena. Zapravo, već se desila.
Šta vam se čini, da li mladi ljudi danas u pozorištu traže istinu ili zabavu, možda utehu za stvarnost u kojoj živimo?
Mislim da na sceni traže nešto u čemu mogu da se prepoznaju, s čim mogu da iskomuniciraju, da podele težinu ili radost. Puku zabavu mogu da nađu na drugom mestu, na splavu i u klabingu... Nemam ništa protiv toga, i to je neka vrsta sadržaja i ventila, ali da deca i mladi ne traže puku zabavu u pozorištu, u to smo se uverili i nedavno, kada smo pravili audiciju za novu predstavu, koju će u “Radoviću” režirati Anja Suša. Navodeći predstave koje vole i rado gledaju, koje ih se tiču, uglavnom su pominjali studentske predstave poput “Tri zime” i “Debele dame”, među njihovim utiscima bilo je jako malo JDPa, SNP-a, Narodnog pozorišta, što isto nešto pokazuje. Oni ipak traže nešto specifično i dosta se stvari tim povodom promenilo u poslednjih nekoliko godina.
Šta mislite da deca ovih dana vrte u svojim glavama, dok gledaju i slušaju sve ovo oko nas: blokade, neke čudne ljude na ulicama, minute ćutanja, glumce u pozorištima koji pre ili posle predstava poručuju nešto publici, obeležavanje godišnjice masovnih ubistva, pad nadstrešnice i događaje posle...
Trudim se da svojoj deci nešto i objasnim, ali ne mogu u potpunosti. To će ih jednom dočekati, jer ova vrsta eklektičnosti života danas u Srbiji, pa i u svetu, zahteva da se te stvari procesuiraju. Što je nemoguće, jer ne može se obraditi tolika količina informacija, i onda je najbitnije da se nekako sačuva baza, šta god ona bila: porodica, prijatelji. Sačuvati zdrave atome i graditi mikrokosmos. A deca su sigurno zbunjena. Oni mogu da konzumiraju određenu vrstu sadržaja, koliko mogu da podnesu, jer su mali. Vidim da se ovi stariji razredi osnovne i srednje škole vrlo dobro bore, imaju svoje stavove, ali u njihovom društvu su i druga deca, koja imaju i drugačije stavove. I sad je pitanje kako to pomiriti. Mi ćemo se posledicama ovog vremena baviti za nekih pet godina, nadam se, samo nikako stvari ne smemo da guramo pod tepih. Zašto se nije obradila tema “Ribnikara” i onog što se desilo sutradan – što je ostavilo traumu na mene i mnoge ljude, a decu pogotovo. To se i dalje ne obrađuje, samo se pravi supstitucija: u Beogradu dani zabave u dane tuge i sećanja. Potpuna beslovesnost. To više nije ni bezobrazluk. Nemam reč kojom bih to nazvao. Mene uopšte nije briga kojoj stranci pripadaš, gledam samo kako radiš i deluješ, ali očigledno da većina deluje u kontri. Ne možemo da bežimo o života i onog što se dešava. Upravni odbor nas pita, zašto nema komedija? Pa ne možemo na repertoaru imati komediju tek da bismo je imali. Ono što smo prošle godine osmislili oko repertoara, danas više nema smisla. Na repertoaru moram da obradim ono što su društvene okolnosti, inače ću biti prevarant - biću fejk, kao neki ljudi oko nas. Zato moramo da idemo ukorak s onim što se dešava, inače je naš sadržaj besmislen. Može i komedija, ali s razlogom, mora da postoji razlog zašto ona, pogotovo kada su mladi u pitanju. Neko nam zamera da nam je repertoar mračan, mada ostvarujemo plus na blagajni. Pitam se šta bi tek rekli da smo u minisu. Kako god, mi pre svega moramo imati na umu da nas finasira grad, da su to pare poreskih obveznika i da smo mi dužni da vodimo računa o kvalitetu sadržaja koje nudimo.
Snežana Miletić
Portret Damjana Kecojevića: Jelena Janković