Transhumanizam, veštačka inteligencija, društvene mreže, proširena stvarnost - više stvarnosti odjednom, odrastanje ispunjeno usamljenošću i nesigurnošću, anksioznost kao osnovno i redovno stanje svesti, o tome je govorila francuska "Alisa u kutiji čuda", koju je izvela trupa “Mangano - Masip”. Kroz zanimljivu upotrebu različitih pozorišnih sredstava, veština i tehnologija, gledali smo uznemirujuću priču o tome kakvom svetu hrlimo... Nakon predstave, upravo o svemu tome govorila je Sara Mangano, jedna od članica trupe, sa Pjer - Ivom Masipom koautorka, korediteljka i jedna od Alisa u predstavi. Mangano se, inače, zajedno sa Masipom, školovala kod čuvenog Marsela Marsoa i stoga se prvo pitanje odnosilo baš na to vreme...
Šta je najvažnije što vas je naučio Marsel Marso?
Učio nas je poeziji pokreta, da u svakoj ljudskoj kretnji živi poezija, samo je treba otkriti. Poezija zapravo leži u svemu, na nama je da je nađemo. Takođe, vrlo važna lekcija koju smo poneli iz njegove škole bilo je disanje, važnost disanja, razumevanja disanja u odnosu na pokret, na telo, na poeziju pokreta i razmišljanja.
U “Alisi” ste se bavili anksioznom temperaturom ovog vremena koju osećaju mladi ljudi u kontekstu paralelne stvarnosti oličene u društvenim mrežama. Kako se vi osećate povodom te teme koju ste sagledavali kroz prizmu tinejdžera?
Ova tema za mene je od izuzetnog značaja, ključna tema ovog vremena. Govori o tome kako se stvari menjaju s novim tehnologijama i kako nas obuzimaju, kako zauzimaju sav prostor u našim životima. Mi smo ljudi od krvi i mesa i pokušali smo to da ugradimo na scenu, da vidimo kako naše telo funkcioniše u prostoru u odnosu na temu, na to kako nove tehnologije opsesivno preuzimaju našu pažnju, volju, sva čula zapravo. Nove tehnologije su tu, one su činjenica naših života i mi ih moramo istraživati da bismo utvrdili njihov uticaj na nas. Koristili smo ih u predstavi više kao metaforu, a istovremeno smo se oslanjali na sopstveno telo, razmišljali o njihovom odnosu. Maske i marionete su tu bile samo sredstvo da dodatno zaoštrimo priču.
U predstavi telo – osoba, čovek – već u mladosti postaje roba, danas je sve roba. Bojite li se toga?
Nisam mama, ali znam neke tinejdžete i vrlo je uznemirujuće kako je mladim ljudima otet njihov svet, njihov život. Tinejdžeri su toliko obuzeti telefonom i uglavnom im ništa mimo toga nema smisla. Vrlo sam potištena zbog toga. Oni su mladi i ne vide sistem u svemu tome, sistem koji im oduzima slobodu. Nove tehnologije su put do potpunog gubljenja slobode. Njihov cilj je da kupujemo, samo kupujemo i kupujemo. Kapitalizam, dakle. Postajemo roba, svako od nas. Naravno da se bojim toga. Oni prvo zakupe naš mozak da bi ga potpuno okupirali i na koncu kupili. Zato je vrlo važno da ih koristimo ograničimo, da učimo, vežbamo sebe da ih koristimo jedno vreme tokom dana, da one ne budu modus vivendi, jer ćemo inače potpuno izgubiti osećaj za stvarnost, a prethodno kontakte jedni s drugima. Često se kaže da tehnologije povezuju, konektuju. Da, ali one i diskonektuju. Možda više diskonektuju, nego što povezuju.
Kako birate teme za svoje predstave?
Po tome koje nas stvari opsedaju, a opsedaju nas strahovi. Razni, mali i veliki, opravdani i neopravdani. Mi smo puni strahova jer nas stalno zastrašuju. Društva u kojima živimo operišu strahovima. Strah parazitira u svakom od nas i vrlo ga je lako upaliti u nama, rasplamsati ga. Ovo vreme to ume lako i brzo da učini. Mi smo i genetski zadojeni strahom - šta ostaje posle nas, a u međuvremenu, tokom celog života, mi se nečeg bojimo, ponekad toliko da nas strah parališe, muti nam mozak. Kako život odmiče, ispostavlja se da su neki strahovi bili i opravdani, jer gubimo razne stvari, gubimo neke drage ljude, lagano gubimo svoje telo, pažnju, koncentraciju, čula nas izdaju, gubimo razum...
Teško je dakle obitavati u svom telu, ponekad koliko i u realnosti. Da li se o svemu tome s hrabrošću govori u francuskom teatru?
Ima hrabrosti da se kažu mnoge važne stvari, ali istina je da se od pre nekoliko godina situacija u francuskoj kulturi promenila. Ona više nije tako bitna kao što je bila ranije. U političkom su se smislu stvari promenile. Podrška često izostaje. Nove gradske uprave, koje su ranije podržavale kulturu, sada su odlučile da prekinu veze koje su napravile i odražavale s njom.
Zašto?
Jer oni koji čine tu kulturu često nisu na njihovoj političkoj strani, ne podržavaju tu političku opciju. Treba mnogo hrabrosti da se nastavi s teatrom, da se kaže što se mora reći, jer je očigledno.
Snežana Miletić