Dodela nagrada 5. "Novosadskih pozorišnih igara" bila je ispunjena salvama aplauza i povocima "bravo", zasluženo jer su laureati dali sve od sebe da ostave traga u srcima novosadske dece i mlade, ali i stručne javnosti i novinara. Kako je izgledalo finale u fotograifjama, zna festivalski fotoreporter Darko Milosavljević

Češki reditelj Jakub Maksimov, koji je bio član ovogodišnjeg žirija, govorio je je za RTV Vojvodine o utiscima o ovogodišnjem festivalu. U emisiji "Arterija" analizirao je predstave koje smo gledali u takmičarskom programu. Prilog se može videti na samom početku emisije. Novinarka je Milica Rančić. "Arterija" 

ODLUKE I OBRAZLOŽENJE STRUČNOG ŽIRIJA PETOG MEĐUNARODNOG FESTIVALA PROFESIONALNIH POZORIŠTA ZA DECU I MLADE

NOVOSADSKE POZORIŠNE IGRE

Stručni žiri u sastavu glumica Jelica Gligorin, dramaturškinja Mina Petrić i reditelj Jakub Maksimov, nakon odgledanih devet predstava, od 7. do 12. maja 2026. godine na Novosadskim pozorišnim igrama, petom međunarodnom festivalu profesionalnih pozorišta za decu i mlade, donosi sledeće odluke:

Nagrada za najbolju predstavu u celini - GRAND PRIX

Gnezdo

Pozorišna trupa TMEL, Prag, Češka

Puno je elemenata ove predstave koji mogu biti zasebno pohvaljeni: scenografija koja je i ovenčana specijalnom nagradom, muzika, razigrana distanca koju glumci imaju u odnosu na animaciju... Zadivio nas je upravo odnos celine i zasebnih elemenata kako na nivou izvedbe tako i u ravni priče. U svetu Gnezda svako biće, bez obzira koliko maleno, može da promeni tok univerzuma, budeći tako u nama nadu da svaki čin ima svoj smisao u velikoj slici sveta. Ova filozofska ravan predstavu čini pristupačnom svim uzrasnim grupama koje saosećaju sa tako neobičnim, a opet poznatim ekosistemom predstave Gnezdo

Nagrada za najbolju režiju

Mateji Bizjak Petit

Za predstavu Slatke riječi

Gradsko kazalište lutaka Rijeka, Hrvatska

Pažljivo orkestriranje svih elemenata u kompaktnu i dobro izbalansiranu celinu odlika je režije predstave Slatke riječi. Ona se mladoj publici obraća sa iskrenom empatijom, istovremeno pružajući glumcima puno prostora da zasijaju na sceni. Rezultat je inscenacija koja budi isti osećaj kao zagrljaj.

Nagrada za glumačku bravuru

Mihi Bezeljaku

U predstavi Pinokio

Lutkovno gledališče Maribor, Slovenija

Miha Bezeljak je pokazao izuzetan stepen veštine u brzoj smeni igre uživo sa animacijom objekata i lutaka različitog karaktera. Njegova lakoća vladanja materijalom, prostorom pa i pažnjom publike zaista zadivljuje. Svež pristup poznatom sadržaju u potpunosti zavisi od energične igre glumca koji je jedno sa predstavom.

Nagrada za majstorstvo animacije

Tilenu Kožamelju

U predstavi Slatke riječi

Gradsko kazalište lutaka Rijeka, Hrvatska

Nagradu dodeljujemo za sjajan balans između ludačke razbarušenosti i odmerenosti, kao i veštu smenu igre i animacije. Dugo ćemo pamtiti scenu u kojoj Tilen animira Lolu koja se igra u njegovom naručju i mazi njegovo sopstveno lice, kao i brojne druge nežne i vešte scene u ovoj odličnoj izvedbi.

.  Specijalna nagrada za dizajn scenografije i lutaka

Berti Dubkovoj

Za predstavu Gnezdo

Pozorišna trupa TMEL, Prag, Češka

Scenografija je definišući element ove produkcije budući da stvara kompleksan ekosistem koji glumci polako istražuju i oživaljavaju. Susret sa radom Berte Dubkove deluje kao poseta drugoj planeti. Ona nudi publici svež, neantropocentričan pogled na univerzum.

Specijalna nagrada za kolektivnu animaciju

Ansamblu predstave Putovanje dobrog Hansa Bema kroz Evropu

Pozorište Alfa, Plzenj, Češka

Ansambl predstave nam je pokazao ujednačenu, uigranu, preciznu i razigranu izvedbu. U veoma kompleksnoj priči sa puno likova i lutaka, brzim promenama, a koja koristi čak šest različitih jezika, glumci sa lakoćom ostvaruju jedinstvo i jasnoću igre koja je u nama probudila divljenje.

Specijalna nagrada za kolektivnu igru

Ansamblu predstave Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata

Narodno pozorište Toša Jovanović, Zrenjanin, Srbija

Kolektivna igra u nazivu ove nagrade odnosi se na glumačku igru, ali i na igru u svom izvornom značenju. Ona je istovremeno i igra rečima,  teatrom objekata, video-artom i proznim materijalom koji tretira s poštovanjem. Oduševila nas je neverovatna energija ansambla i zajednička vera u maštu kojoj su potpuno predani i kojom su zarobili našu pažnju i emocije.

Novi Sad, 12.maj 2026.

Jelica Gligorin, predsednica

Mina Petrić

Jakub Maksimov

U filmu „Pinokio“ Giljerma del Tora postoji brilijantna scena kad glavni junak, skrhkan zbog odbacivanja i usamljenosti, uđe u crkvu i vidi drveno raspeće Isusa Hrista. On tad zavapi zbog čega ljudi vole Isusa napravljenog od drveta, a drvenog dečaka ne prihvataju. U čemu je, u konačnici, razlika? Pinokio, lutka koju pravi Đapeto, taj Prometej iz Toskane, za decu je lekcija o posledicama govorenja laži, simbol težnje za samopoboljšanjem (mada i antropocentričnosti jer jedna lutka najviše na svetu želi da bude čovek od krvi i mesa). Kao takav, često je postavljan u lutkarskim pozorištima jer je već sam po sebi lutka. Uprkos tome što je čest junak na sceni, reditelj Mateo Spijaci i glumac Miha Bezeljak u predstavi „Pinokio“ Lutkarskog pozorišta Maribor uspeli su da pruže novu, svežu i originalnu perspektivu na protagonistu Karla Kolodija. U centru njihovog istraživanja jeste motiv promene, od lutke do čoveka. I odgovor je genijalan u svojoj jednostavnosti: usled činjenja greške, Pinokio se menja. Greške i grešenje nas čini ljudima.

Kada se način pripovedanja, forma i priča poklope, publika može samo da sedi, gleda, treperi od uzbuzđenja i upija. To se desilo mariborskom „Pinokiju”. Oda pozorištu data je i samim početkom predstave kad nas glumac u holu poziva da uđemo u gledalište i dok prisustvujemo njegovim poslednjim popravkama scenografije i rekvizite. Tako, iz neposredne interakcije, spontanog ćaskanja i šale, vođeni kikotom i hodom po najmekšoj prašini drveta, ulazimo u svet predstave. Izvanredni, spontani, duhoviti i harizmatični Bezeljak je i animator i glumac-narator, i autor Kolodi, i Đapeto, a na kraju i sam Pinokio. Glumac naglo, ali vešto menja svoju poziciju pričanja priče i odlično pliva u fluidnosti. Pinokio, s druge strane, započinje kao komad neobrađenog drveta kojem pomažu stolarski alati. Teatar objekata sam po sebi dopušta pregršt mogućnosti i deluje kao da su svi potencijali ispitani u slučaju parčeta drveta, drvenog čekića i alatki za obradu drveta. Takođe je uzbudljiva progresija korišćenja lutki od apstrakcije do konkretnog torza glumca: počinje se sirovim drvetom, pa izrezbarenim komadom drveta, zatim predmetima od drveta (mastionica i kocke sa slovima u sceni škole), marionetom (kad se Pinokio pretvori u magarca), figurom od drveta (bez niti i žica kakve imaju marionete; u sceni kad je Pinokio u utrobi kita). Dakle, kako junak pravi greške, kako doživljava promene, tako i lutke postaju konkretnije obrađeno drvo (dizajn lutaka i scene Primož Mihevc). Nakon poslednje greške Pinokio postaje čovek i tako je istesan njegov identitet. Umesto da se drže lekcije o moralu ili da priča o Pinokiju služi za zastrašivanje od pogrešnih odluka, ovaj Pinokio sugeriše važnost procesa i učenja. Autori su izbegli nepotrebne psihologizacije, podcrtavanja, banalnosti, potcenjivanje znanja publike (predstava je namenjena uzrastu 15+), a primat dali slavljenju lutkarske umetnosti i šansi da se iz svakog neuspeha proba ponovo, bolje, pa možda i samo da bi se bolje pogrešilo.

Isprva, scena podseća na majstorsku radionicu smotanog i neurednog stolara, ali to samo dodaj neverovatan šarm čitavoj priči i ni u kom slučaju ne označava sklepanu predstavu. Iako su na sceni dve police (ili bi bolji opis bio drvena kofera?), čini se kao da bi čitav kosmos mogao da se sačini od dasaka i piljevine oko njih.

Bravo za Maribor! I hvala za zaigranost, poštovanje i uvažavanje publike, za nepretencioznost, za priču i ljubav prema lutkarstvu!

 Divna Stojanov

Mariborski glumac Miha Bezeljak bio je očaravajući Pinokio na samom kraju takmičarskog programa 5. "Novosadskih pozorišnih igara". Ono što je demonstrirao u svojoj pozorišnoj priči o čuvenom lutku ustreptalo je srca svih prisutnih i na koncu donelo mu nagradu za glumačku bravuru. Lakoća igre, duhovitost, komunikacija s publikom, maštovitost u pričanju priče, sve je bilo zadivljujuće. Bravo Miha, sedi pet! A sad reč - dve o glumačkom pozivu, Pinokiju, kako se obreo u lutkarstvu i šta mu je u njemu i u pozorištu uopšte bitno i važno...

Gledali smo jednog duhovitog “Pinokija” i to je bilo zaista okrepljujuće. Na koji način glumac uspostavlja tako duhovit odnos s lutkom?

Lutke postanu duhovite kad imaš distancu u odnosu na njih. Kad je sve blizu, onda je drama, takoreći tragedija, ali kad sve pogledaš iz daljine, čak i ako neko ili nešto padne, smešno je. Čak i to kad se ponekad, desi se nešto neočekivano, kao danas uoči predstave, ali ako priznaš to da imaš neki problem, i to može biti duhovito. Kada se uspostavi ravnoteža između tih elemenata, desi se duhovitost. To je isto kao kad kuvaš, pa paziš da ne bude preslano, prekuvano, pretvrdo... Imaš meru... Treba je imati uvek, i u odnosu na sebe, i publiku, pogotovo kad si kao glumac prva publika lutki. Tek posle se razvija kompleksnija interakcija.

Koliko dugo ste glumac?

U Lutkovnom sam 16 godina i godinu pre sam bio u Dramskom. Dakle 17 godine je prošlo od akademije.

Na akademiji ste se već odlučili da budete lutkar?

Ne. Nisam imao angažman. Posle akademije sam pola godine bio u Dramskom SNG-a, a kada mi je prestao ugovor, ostao sam bez posla. Potom sam otišao u Dubrovnik, gde sam na Dubrovačkim letnjim igrama, na hrvatskom, igrao u “Revizoru” u režiji Jerneja Lorencija. Uskočio sam u ulogu jednog hrvatskog glumca koji nije želeo da igra iz svojih hrišćanskih ubeđenja. Bio sam jedini Slovenac u produkciji i bilo mi je jako dobro da učim drugi jezik. To je ta neophodna distanca koja stvara prostor da se anpravi ravnoteža...

Kako ste zavoleli lutkarstvo?

Bilo mi je to prirodno. Bio sam mnogo ekspresivan kao dečak, u fazonu neka me svi gledaju, oponašao sam profesore. Kod lutkarstva mi se sviđa što nema psihološke igre, sve je vrlo ekspresivno. Ja kroz ekspresiju uđem u glumu. Volim lutke, radim nešto konkretno, što mi je jasno, nema psihologiziranja.

Da li vam je “Pinokio” od omiljenih bajki?

Nije mi omiljen. On mi dođe kao kola: uđem unutra, vozam se u njemu i radim neke stvari, uživam, dobro, katkad se desi da i ne uživam jako, ali uživam i kad izađem iz tih kola.

Kakvo vas pozorište uzbuđuje, kod nas se ovde slovenačko pozorište i dalje doživljava kao avangarda, a Lorenci je kod nas bog. Kako to sve vama izgleda izbliza?

Pomenuta je situacija u Srbiji, ni kod nas nije sve super, ali ne smemo gledati kao da je sve loše, jer onda nećemo biti dobro i nikako nećemo doći do dobra. Ništa s tim mrakom ne možemo napraviti. Važno je razmišljati kako ja uopšte mogu hendlati grozne stvari, šta mogu uraditi povodom njih? Šta mogu uraditi da budem inkluzivan, da se ne zatvorim u sebe. Moramo raditi na inkluzivnosti, na razmevanju, jer stvarnost je vrlo klizav teren danas. Međutim, ako je ovaj idiot, ja ne treba da budem idiot i da se ponašam kao taj. Naprotiv.

Znači treba hrišćanski: ko tebe kamenom, ti njega hlebom?

Ne hrišćanski, samo se ne treba postavljati ni iznad, ni ispod, već gledati čoveka onakvog kakav je, možda samo u tom trenutku nije na dobrom mestu sa sobom. Ja se bavim svetom koji mi dopušta distancu. Volim Džejmsa Tijerija, Čaplinovog unuka, i svog majstora Paola Nanija majstore teatra bez reči. Kad apstrakcija pobedi reč, nastaje duhovitost koja mi je potrebna da bih živeo.

Snežana Miletić