Predstava "Ne zadirkuj medveda" telavivskog "Ključ" teatra, koju su drugog dana 5. "Novosadskih pozorišnih igara" izveli Dikla Kac i Avi Zliha, priča je o pravdi - pravdi za ugnjetene, potlačene i ponižene, ona je priča o nasilju – vaskolikom, a posebno nad slabijima, pa bile to životinje u cirkuskim kavezima ili žene, na primer. Izraelska predstava priča je i i o potrebi za nežnošću i solidarnošću koje se bore protiv bahatog poretka sveta.
Već od prvog momenta, predstava izaziva jezu i nelagodu, a onda bes i solidarnost, jake emocije, u svakom slučaju, tim pre što šalje i vrlo snažnu poruku, koja se ne vlada po hrićanskim merilima oličenim u izreci "Ko tebe kamenom, ti njega hlebom". Naprotiv...
Do sada su je izraelski umetnici igrali u više zemalja, u Hrvatskoj, Bugarskoj, Slovačkoj, dva puta u Rumuniji, Mađarskoj, čak u Koreji... U razgovoru, koji je sa njima upriličen posle novosadskog izvođenja, saznali smo da su “Ne zadirkuj medveda" kreirali pre kovida - jedne od dramatičnih tačaka života svih nas, posle koje su - za njih - usledile nove dramatične tačke, rekli su umetnici, referišući se na ratni sukob koji traje u tom delu sveta.
Predstavu su prestali da igraju posle masakra koji se dogodio 7. oktobra 2023. godine, na muzičkom festivalu "Supernova" u blizini Reima i ovo izvođenje u Novom Sadu bilo je prvo izvođenje predstave nakon dve godine. Dikla Kac i njen scenski partner, koautor predstave i performer Avi Zliha, noć pre masakra vratili su se iz Rumunije, gde su baš ovu predstavu igrali na jednom tamošnjem festivalu. Otkrili su da ih upravo zbog tog događaja za "Medveda" vežu vrlo snažne i turbulentne emocije, a saznali smo ponešto i o reakcijama na predstavu u odnosu na geografije u kojima se igrala, te o uzrastu publike koji je, od zemlje do zemlje, bio predviđen da gleda predstavu. O svemu tome govorila je koautorka predstave, glumica, performerka, lutkarka Dikla Kac...
Vaša predstava izaziva vrlo jake emocije... Može li se govoriti o različitim reakcijama na nju u odnosu na uzrast koji je gleda ili pak na geografije u kojima ste je igrali?
Zanimljivo nam je da je svugde gde smo je igrali starosna granica za gledanje bila 12 godina i više, samo je u Koreji - zbog načina kako smo tretirali temu o kojoj predstava govori, starosna granica bila 14 i više godina, a govorilo se da bi trebalo da bude i 16 i više godina, prosto zato što je kultura je drugačija. Naša predstava govori o bazičnim ljudskim emocijama, o humanosti, o emocijama s kojima se svaki čovek može poistovetiti. Ona govori o suprostavljanju zlu, o nasilju nad ženama. Svaki uzrast u njoj prepoznaje ono što pripada njegovim godinama. Npr. jedna moja dobra prijateljica iz Izraela došla je na predstavu sa sinom koji je u tom trenutku imao 10 godina. Bila sam jako uplašena i uznemirena, jer je tema teška, brinula sam kako će reagovati na sve te grozne stvri koje se događaju u predstavi, ali posle predstave, kada smo razgovarili s njim, on nam je rekao da zna za sve te momente nasilja koji se dešavaju, jer čita knjige i gleda TV. Tada sam shvatila da se deca možda bolje nose s tim teškim temama, npr nasiljem, od onoga kako mi mislimo da ih oni doživljavaju. Deca su izložena raznim sadržajima, pa i nasilnim. Svejedno mislim da bismo morali da ih zaštitimo od svega toga. Ukratko, manja deca u našoj predstavi vide borbu životinja protiv ugnjetača, žene vide borbu protiv nasilja nad ženama, svako ih svog ugla vidi ono što ga dira kao ljudsko biće.
Rekli ste u razgovoru da vas vežu vrlo snažne emocije za ovu predstavu u kontekstu užasnog događaja od 7. oktobra, ali i kovida u kojem ste je stvarali. Kako je bilo igrati je posle dve godine pauze, s kakvim emocijama ste stali pred publiku na sceni, a kakvim nakon predstave? Da li su emocije i dalje turbulentene?
Pre 7. oktobra mnogo smo je igrali, a nakon 7. oktobra nismo hteli da putujemo na festivale jer je realnost u Izraelu bila vrlo teška, emocionalno i fizički. Festivali su mesta gde se slavi život i umetnost, a mi nismo mogli da slavimo, jer je posle kidnapovanja ljudi bilo vrlo teško nastaviti s normalnim životom, a ne biti emotivno skršen. Dolazak u Novi Sad, gde ponovo igramo ovu predstavu za mene je buđenje neke nove nade, i nije to kurtoazija što ću reći, ovo je prilika da sretnemo ljude, prijatelje koje smo upoznali prilikom prvog dolaska ovde. Grozne stvari su se desile, ali život se nastavlja. Za mene je uspeh bilo već to što smo poleteli iz Tel Aviva ka Novom Sadu.
U predstavi se nasilje kažnjava nasiljem. Kako i zašto ste odlučili da to postavite tako? Prisustvujemo ubistvu nasilnika na sceni, ubija ga do tada mnogo i dugo tlačeni. Pravda se retko događa na zemlji, vi ste imali potrebu da je uspostavite u predstavi...
Na kraju predstave, posle svih strašnih stvari koje smo videli, koje su počinjene protiv medveda Maksa i Tine - zvezde šoua, mislili smo da je pravično da se predstava tako završi. Ubijanje mučitelja na kraju, neki ljudi smatrali su da nije dobro, jer onda gledalac neće imati empatiju za nekoga ko je do tada bio žrtva. Drugi ljudi su mislili drugačije, da mora biti kazne. Za nas je ova priča alegorija, priča o humanosti, a ne samo cirkus. Razgovarali smo i došli do zaključka da želimo da kažemo da, ako ljudsko biće čini grozne stvari, onda postoji cena koju mora da plati. Kad činiš zlo, moraš biti spreman da snosiš posledice. Zapravio, svi na kraju moraju da plate, i plate svi: i žrtve - majmunica Tina i medved, i nasilnik - menadžer cirkusa, surovi i okrutni čovek koji je otimao slobodu drugima i terorisao sve oko sebe. Medved je pokušao da stane na stranu slabijeg, potlačenog, pokušao je da zaštiti ženu – a naša priča je i priča o ženi, nasilju nad njom. Naša junakinja zove se Tina i inspirisana je životom Tine Tarner i nasiljem koje je ona preživela. Medved je izgubio vid, što je simbolično, a izgubio je i slobodu, jer nikad više neće biti divlji, slobodan, ostaće u cirkusu do kraj života, dok je Tina - diva i zvezda - stara i umorna, iscrpljena životom. To su cene koje su se morale platiti...
Snežana Miletić