Festival očima njegovih aktera
Druge “Novosadske pozorišne igre” (NPI) održane su ove godine u Pozorištu mladih pod teškim oreolom velike tragedije koja se 3. maja dogodila u beogradskoj školi “Vladislav Ribnikar”, kada je maloletnik ubio devet vršnjaka i čuvara škole. Da se festival održi presudila je činjenica da je on nastao upravo zbog dece: zbog njih je vredelo izaći na scenu i pred oči im prostrti svet koji će ih podsetiti na vrline, dobročinstvo, saosećajnost, drugarstvo, zajedništvo, ljubav, razumevanje... Dakle sve ono čega - očigledno - nije bilo dovoljno, što je i dovelo do strašne tragedije. Tako je taj drugi međunarodni festival profesionalnih pozorišta za decu i mlade održan od 8. do 15. maja 2023. godine.
Ovogodišnji Grand Prix, a o njemu, kao i o ostalim nagradama, odlučivali su kostomografkinja Milica Grbić Komazec, novinarka Olivera Milošević i glumica Maja Lučič, dobila je makedonska predstava “Ronja – kćerka razbojnika”, u režiji Jakuba Maksimova i izvođenju Pozorišta za decu i mlade Skopje. Za ulogu Ronje u toj predstavi, u kategoriji majstorstvo animacije, nagradu je dobila Matea Jankovska. Za režiju je nagrađena Tamara Kučinović, za predstavu “Zamrznute pjesme” Gradskog kazališta lutaka Rijeka. Ista predstava dobila je i specijalnu nagradu za kolektivnu igru i animaciju. Žiri je nagradu za glumačku bravuru dodelio Jeleni Trkulja, za više uloga u predstavi “Hajdi”, u režiji Đurđe Tešić, Pozorišta “Boško Buha”. Dodeljene su još dve nagrade: specijalnu - za autentičnost i originalnost dobile su “Klovnovske kuće”, pozorišta “Merlin" iz Berlina, autora Dimitrisa Stamua i Demetrie Papade, dok je specijalnu nagradu za celokupni utisak žiri dodelio Aleku Ćurčiću, za predstavu “Geometrija duše”, u režiji Olge Zečeve, pozorišta “Plus” iz Španije.
U pozorištu se rađaju otpor i solidarnost
Sve ono što smo gledali na NPI svedočilo je o svetu u kojem živimo i koji sami kreiramo. Ukoliko hoćemo da čovek opstane kao misleće biće, u njemu moramo da kreiramo i otpor i solidarnost, smatra jedna od učesnica festivala Demetra Papada, koja je deo nemačko-grčke trupe "Merlin". Njihove “Klovnovske kuće”, crnohumorna i groteskna priča koja na potresno duhovit i prilično impresivan način prikazuje svet otuđenih ljudi, bile su jedan od vrhova ovogodišnjeg festivala. Papada smatra da je važno da u pozorištu govorimo o strahovima. Oni, naravno, time ne nestaju, ali im se “uzima mera”, neki od njih se, nakon suočavanja, mogu staviti i ad akta. “Važno je analizirati i podeliti iskustvo razmišljanja i iskustvo straha, to je velika uloga pozorišta, naročito onog koje se obraća deci i mladima. Za mene lično, važno je da priče za decu budu istinite. Pravim ih kao za odrasle. Trudim se da moj pozorišni jezik bude jasan i precizan. istinit. Ako je istinit i prihvatljiv, onda mogu da govorim o teškim stvarima, ali i da maštam o boljem vremenu. Svi zajedno možemo da kreiramo otpor i solidarnost. U tom smislu sam i realista, ali i sanjar. Tako treba govoriti i s decom.”, kaže ova umetnica.
Promenimo ono što je iza ogledala
Sa grčko nemačkom umetnicom slaže se i Biserka Kolevska, bugarska rediteljka koja je u Novi Sad stigla sa svojom vizuelno spektakularnom “Alisom u zemlji čuda”.” Deci moramo da pričamo dobre priče, o dobrim ljudima, da im prepričavamo dobre primere iz života. Moramo im pričati o važnosti druženja i toga da imaš dobrog druga. Svakako i priče o tome da moraju da veruju u sebe. Alisa je verovala u sebe i zato je mogla da ide dalje. Danas u svetu, i odrasli, ali i deca, moraju mnogo i brzo da trče da bi došli na svoje mesto, mesto koje ti pripada. Ako ne trčiš, ako stalno ne ideš napred, već spavaš, ništa od tebe. Probali smo u našoj predstavi da objasnimo zašto je važno da razmišljamo. “, kaže Kolevska i dodaje da je još jedna važna lekcija za sve nas oslobađanje straha od pogleda u ogledalo. Mi se plašimo da se pogledamo u ogledalo, a bilo bi dobro da se ne stidimo da se vidimo u njemu, jer samo tako možemo da ispravimo greške, mišljenja je znamenita bugarska umetnica, koja zaključuje rečima: “Alisa” je jedino prirodna i kao takva vrlo se vidi među svim tim stvorenjima koja su ružna, glupa, zla, bezvezna... Alisa je ta nada, platno na koje se projektuje naše nesavršenstvo”.
Topla srca su prevažno mesto
Ako medicus curat, a natura sanat, onda je pozorište neka vrsta mosta između to dvoje. Dokazuju to riječke “Zamrnute pjesme” koje govore o tome da osmeh stiže na lice, čak i ako misliš da ga više nikada neće biti na njemu. Dovoljno je samo da pored sebe imaš nekoga ko oseća i razume. “Topla srca su nam užasno važno mesto, jedino koje je sigurno, koje je naš dom i ono uvek treba biti otvoreno za sve ono što svet spolja pokušava i uspeva da ohladi.”, kaže direktorka Gradskog kazališta lutaka Rijeka Magdalena Lupi Alvir. S decom, smatra Lupi Alvir, definitivno treba razgovarati o svim temema, jer živimo u svetu koji je prilično nemilosrdan, i sve nemilosrdniji, sve manje komunikativan i sve hladniji. Upravo zato, važno je govoriti o pravim emocijama, istinskom prijateljstvu i ljubavi, o tome da u srcu uvek imaš mesta za drugog i za onog koji je drugačiji od tebe.” Na propitivanje zašto odrasli uporno pokušavaju da pogurati decu da što brže odrastu, od banalnih stvari kakva je moda koja se za njih kreira, do stvari od životne važnosti - prosto im ne damo da budu deca, da se igraju, detinje, Alvir kaže: “Konstantno to radimo. Stalno ih guramo da što brže rastu, preskaču faze odrastanja, ubrzavamo ih i merimo po nekim našim, pogrešnim merilima odraslih. I koliko god mislimo da je sve drugo to što ih ne pušta da neometano rastu u svom ritmu, zapravo smo mi ti koji ih ne puštamo da na dnevnoj bazi naprosto prožive život primeren njihovim godinama. Radimo to iz nekog straha za njih, a bojimo se jer smo i sami u prevelikim strahovima, što nasleđenim, što iz prošlosti, što iz sadašnjosti, a što iz neke budućnosti, jer strah stalno projektujemo i očekujemo ga i u nekoj budućnosti. Decu treba pustiti i biti im samo podrška i pomoć, pokušati ih usmeriti i kanalisati sve ono što ih muči i zanima. Međutim kultura odrastanja po svaku cenu gura nas ka tome, a svet je dovoljno ubrzan i bez toga i ne treba ih gurati u još veće ubrzanje, čije smo žrtve svi postali. Pustimo deci da odrastaju njihovim ritmom, njihovim tempom.”, sugeriše direktorka riječkog pozorišta.
Ne smemo odustati od naše dece
Glumica Neda Danilović, koja u Pozorištu mladih vodi Dramski studio za decu i koja je članica Saveta festivala, kaže da su tokom ovogodišnje selekcije članovi Saveta odgledali više od 70 predstava i svoj izbor potom preporučili direktoru i selektoru festivala Mihajlu Nestoroviću, koji je doneo konačnu odluku, pridruživši njihovim favoritima još nekoliko predstava. Danilović kaže da su se za nju izdvojile čak četiri predstave, namenjene tinejdžerima, toj naizgled zanemarenoj ciljnoj grupi, prestaroj za bajke, nedozreloj tematici odraslih. Značajnim smatra i susrete mlade publike i umetničkih aktera, što je u nekim trenucima otvorilo i diskusije o temama kojima barata današnje pozorište za decu i mlade. “Krucijalna poruka nas odraslih kroz tu komunikaciju jeste neupitnost naše odluke da od interesa dece i mladih nikada nećemo odustati.”, kaže Danilović.
Najvažnije su reakcije dece
Slično misli i njena koleginica, glumica Pozorišta mladih Slavica Vučetić, takođe članica Saveta NPI. Njen je utisak da su 2. NPI otišle korak dalje u odnosu na prošlogodišnje, te da je najmlađa publika imala priliku da vidi najraznovrsnije pozorišne forme, čak i predstavu u kojoj se glumci ne pojavljuju na sceni. Koliko je iskustvo ovogodišnjih Igara važno, možda najbolje govore reakcije dece koja su učestvovala na okruglim stolovima, takođe vrlo važnom segmentu festivala.
Zeleno, zelenije, najzelenije
Predstava telavivskog Teatra “Ključ” - “Kad je sve bilo zeleno”, mudro je osmišljeno i - s pažnjom za svaki detalj - minuciozno izvedeno pozorišno delo. Govorila je o prirodi i tome kako je čovek pohlepno razvlači, o zelenim površinama koje se gube pred bestijalnošću betona i ljudske nepromišljenosti, ali i jednom zelenom pupoljku nade. Autori ove predstave Dikla Kac i Avi Zliha, koji su ujedno i njeni reditelji i izvođači, stigli su u Novi Sad između dva raketna napada u njihovoj domovini. “Drvo i priroda koji su junaci naše priče, dobra su metafora u našim životima. Radi se o egizistenciji, zajedničkom suživotu, vezama uzimanja i davanja. Važno je naglasiti - ne samo uzimanja. Ako gledamo jedno drvo, mi moramo da cenimo ono što nam ono daje i da to poštujemo, a ako ne razumemo važnost njegovog opstanka, onda ne razumemo i ne poštujemo ustrojstvo sveta.”, kaže Dikla govoreći o snažnoj ekološkoj i etičkoj poruci koju njihova predstava nosi. Ova izraelska umetnica kaže da se u pozorištu za decu mora pričati i o teškim i bolnim temama. “Pozorište nam na indirektan način pomaže da se nosimo s teškim stvarima. U pozorištu možemo da pričamo o smrti, ratu, destukciji, mržnji, svemu onome što vidimo svakog dana oko nas, ali to ne mora biti tako eksplicitno grafički i direktno. U pozorištu postoje razni načini da se o nekim temama govori, a da deca razumeju. To ih navodi da razmišljaju o životu, šta je sve oko njih i kako da budu dobri jedni prema drugima, kako da obrate pažnju na ono što može da se promeni. Teatar, dakle, ima moć da inspiriše decu da misle o svom životu i da možda promene ovaj svet gledajući na njega drugačije.”, kaže Dikla Kac.
Pustimo deci da budu deca
Maštoviti i vidoviti Žil Vern tražio je u svoje vreme ljubav čak 20.000 milja pod morem, a šta se od tada zbilo sa svetom - osećamo na sopstvenoj koži svakog dana. Ljudi su se odljudili od ljudi i planete po kojoj hodaju, i možda bi nas danas mogao spasiti samo neki odvažni, maštoviti i hrabri čovek kad bi se otisnuo, recimo, 20.000 milja iznad mora. Možda bi tamo bilo nekog rešenja za nas, možda bi tamo mogla bila probuđena neka nada za spas svih nas, spas od svih nepodopština koje je čovek u međuvremenu sebi ispekao. O tome je govorila predstava “20.000 milja pod morem” Gradskog pozorišta Podgorica/Dramske scene za djecu. Glumac Željko Caja Radunović, koji je igrao kapetana Nema, veruje da i danas postoje ljudi maštoviti poput Žila Verna. Problem je samo što postoji disbalans između darovitih ljudi i onih drugih koji se guraju u prvi plan. Uprkos tome, ne smemo zaboraviti važnost pričanja priča deci, jer su priče održale ovu našu civilizaciju.”, kaže glumac Radunović koji zamera odraslima što više nisu u stanju ni da ćutie s decom. Prepuštamo ih telefonima, striming platformama, TikToku... Roditelji žure, zarađuju, kupuju njihovo vreme tako što im plaćaju streljane, umesto da ih vode u pozorište, na Frušku goru, Kosmaj, Avalu, da igraju s njima košarku, voze bicikl... Podgorički Kapetan Nemo dodaje da je zajedničko vreme svedeno na spavanje u istoj kući. “Ja ne tražim, niti imam izgovor u vlasti ili sistemu. Mislim da je problem u tome što mi nismo zreli da bismo kako treba prihvatili sav napredak i razvoj savremene tehnologije. Jednostavno, nismo bili sposobni i zreli da to prihvatimo na pravi način. Zloupotrebili smo sve ono što nam se ponudilo, što je moglo da nam bude blagodet. Nismo išli korak po korak, već smo preskakali i po nekoliko koraka, po desetak stepenika i zato smo se našli tu gde jesmo. Ne umemo više da vladamo sobom. Danas se ne kupuje samo vreme. Kupuje se i ljubav. Sve se kupuje, ali ljubav se ne kupuje. Ona se daje, oseća, prima, širi. Kada se kupuje, onda to nije ljubav. Danas se nema vremena, zauzeti smo. Ma nije istina! Pa i naši roditelji su radili i bilo im je sigurno teže nego današnjim roditeljima. Radili su i stizali da se bave decom. Siguran sam da je njima bilo napornije, jer, možda nisu imali kola, nisu mogli da se dozivaju telefonima, nego su sve morali peške, za šta im je bilo potrebno više vremena. Mi smo podlegli svemu onome što nam se ponudilo i nismo to uzeli da koristimo na pravi način. Deca nam danas beže, izmiču kontroli. Nije problem ako dete progrešno razmišlja, već ako vi to kao roditelj ne vidite, ne osećate i ne znate. A ako vidite i osećate, možete to ispraviti, možete ga okrenuti na pravi put. Problem je kad roditelj kaže: Šta ovo bi sad?! Pa nije to bilo sad. To ste vi sad videli, a videli ste kasno. Toga ne bi bilo da ste videli na vreme. Da ste svoje dete gledali u oči, doprli do njegove podsvesti da vidite kako on razmišlja, gde su mu misli i osećanja, nikad ne biste imali probleme sa svojim detetom.”, ističe Željko Radunović. Ovaj glumac, koji ceo život radi s decom i u neposrednom je kontaktu s njima, smatra da deci treba dozvoliti da budu deca, a ne insistirati da budu neki superheroji. Radunović misli da je pogrešno skidati neke predstave s repertoara s izgovorom da su one prevaziđene: “Ako treba praviti prve korake u pozorištu, onda se zna šta znače prvi koraci u pozorištu. Priča za decu je priča za decu. Kad dete ima tri, četiri ili pet godina, zna se kakav mu repertoar pripada. Priče za tu decu ne mogu da budu prevaziđene. Ne možemo tu da govorimo da nešto nije moderno, ili da nije umetnički jako, da se danas predstave rade na drugačiji način. Tako možemo da razgovaramo kada su u pitanju starija deca, ali u dobu od, recimo, pet godina, deca razmišljaju isto unazad 50 generacija. Razlike, naravno, postoje kasnije, zahvaljujući svemu što postoji oko njih, ali u tim malim godinama svi su isti. I tu moramo biti jako obazrivi u pristupu, treba ići lagano, ne bombardovati ih, ne uvlačiti ih u petoj godini u neka premišljanja i razmišljanja, ne forsirati njihove male mozgove da rade ubrzanije od normalnog, jer, imaće vremena da se razviju. Neka prvo razvijaju osećanje bliskosti, ljubavi, topline, empatije, deljenja i druženja. Neka se to rodi u njima dok su još mali, jer će onda to ostati i kasnije u njima. Nemojmo to preskakati, nemojmo ih odmah praviti genijalcima. Čujem da ljudi kažu, moje dete ima četiri godine i zna sva slova. A zašto zna sva slova s četiri godine? Kud žuri? Nema potrebe. Neka pravi igračke od papira, konzervi, kartona, lišča, slamčica. Roditelji bombarduju svoju decu ambicijama, čak prekidaju školovanje svoje dece u 14. godini da bi igrala, npr. fudbal. Pa gde ispisujete decu s 14 godina iz škole? Ne lečimo na silu svoje komplekse preko dece. Ja se uopšte ne slažem s tom današnjom praksom roditelja i društva.”, kategoričan je glumac.
Dete koje ima ljubav - širi je, ono drugo - traži je
Glumac Nemanja Oliverić bio je odlični deda u predstavi “Hajdi” Pozorišta “Boško Buha”. I sam otac, tvrdi da roditelji nisu prestali da pričaju priče svojoj deci, jer je to najbolje što se može preneti deci, najbolje što se može raditi s decom. Na pitanje šta treba igrati u pozorištu za decu, kaže: “Imali smo jedan period kada smo jurili da zabavimo decu, ali mi se čini da to nije pravi put. Mislim da deca vole emocije, vole da osete. Prava priča za njih je ona koja ih dira, s kojom se poistovećuju i uče iz nje, bez obzira da li je srećna ili tužna – jer nekada je i tuga lekovita. Tuge treba da bude i u pozorištu da bi je deca doživela, razmišljala o njoj, bila pripremljena za nju u životu. Važno je i da znaju da naprave razliku između tuge i sreće, i da se bore za svoju sreću.”, kaže ovaj glumac koji se priseća da je on kao klinac imao dve solucije: da bude napolju ili da bude unutra. Uvek se sve svodilo na to da smisliš igru i uživaš u njoj. “Danas imamo sve i svašta za decu i velike ambicije roditelja koje decu bacaju na hiljade aktivnosti, na kojima oni treba, ne samo da se snađu, nego da budu jako uspešni, najbolji, briljantni. A nisu svi genijalni. I šta se desilo s prosečnom decom? Mi smo kao klinci pekli kukuruz, pravili loptu, a decu danas internet u sekundi lansira u bilo koji deo sveta. Njihov mozak se ne zadržava dugo ni na čemu, samo preleće, lista, tražeči još jače senzacije. Moramo im biti oslonac u svemu tome. Mora da postoji ljubav koja prerasta u odgovornost prema drugoj osobi, deci, partneru... Dete koje oseća ljubav, koje ima ljubav i prima ljubav, rado je daje i deli, jer zna šta je ljubav. Dete koje nema ljubav, traži je. E sad, različiti su načini da je pronađe. To može biti i agresija, potreba da budeš u centru pažnje, ali tu mi moramo da radimo, delamo i nema izgovora. Mi moramo da stvorimo jezgro ljubavi u porodicama i van njih i da, bez obzira jesmo li mi u nekoj zajednici složni ili nismo, deca ne smeju da trpe. Sve je stvar priče i dogovora, razumevanja i tolerancije.”, veruje ovaj glumac.
Uzbudljivo merenje neizmerljivog
Španska predstava “Geometrija duše” u kojoj igra Alek Ćurčić, performer ovdašnjih korena, bila je čarobno putovanje kroz misli jednog mladog umetnika, magično i uzvišeno, posve nežno, namah duhovito, potpuno poetično, nadasve lekovito i na koncu katarzično. Prisustvovali smo pravom umetničkom činu, nepretencioznom, a značajnom u evropskim okvirima. Bilo je to uzbudljivo merenje neizmerljivog i istinsko pripitomljavanje neukrotivog. Epifanijsko iskustvo koje je pozdravljeno stojećim ovacijama. Performer Ćurčić, koji je lutkarstvo studirao u Bugarskoj, govoreći kako je nastala njegova predstava u kojoj smo videli elemente baleta, cirkusa, raznih drugih veština i znanja, kaže: “Primetio sam da čovek gubi dušu i to je jedan od razloga zašto je nastala “Geometrija duše”. Gledao sam dosta predstava, slušao razne priče, posmatrao glumce, ali, nešto je tu nedostajalo. Primetio sam da ljudi ne misle o detaljima, o malim, sitnim stvarima, pokretima... Ljudi rade nešto veliko i vidljivo, ali ne obraćaju pažnju na ono što je tu, ali ga oko ne primećuje. Prosto se nisu povezali ni u jednom segmentu s malim stvarima i ja sam hteo da se fokusiram baš na njih. Hteo sam da oni na sceni imaju značenje i smisao i da to publika vidi i oseti u svakom pokretu. Pokušao sam da, u dosluhu s tim stvarima koje pokrećem, nađem njihovu dušu, da je opipam i pripitomim.”, kaže ovaj mladi umetnik.
Snoviđenje kroz strukturu pokreta
Centralnoevropski plesni teatar iz Budimpešte stigao je na NPI sa Šekspirovim "Snom letnje noći”: projekat (radovi u toku), plesnom predstavom u kojoj su igrom i asocijacijama plesači raskrinkavali emocije i stanja. Svašta se dogodilo pod okriljem ivanjske noći u sadejstvu budimpeštanskih plesača – prštale su želje, čežnja, svetlost, ali i mračni svetovi čoveka kad u njemu svetlost pobedi mrak. Umetnički savetnik ove trupe Laslo Madi kaže da su želeli da pokažu različite slojeve Šekspira koji nose razne asocijacije. Madiju se čini da je nedopustivo da se mladi u Mađarskoj tek u srednjoj školi sreću sa Šekspirom, i to prilično površno i u okviru sveukupne lektire. Mađarski umetnik smatra i da mladi sve manje idu u pozorište: “Mi, pozorišni ljudi to nikako ne umemo da rešimo, bar ne stopostotno. Zato posle predstava imamo razgovor s dramskim pedagogom, koji se specijalizovao za komunikaciju s mladima. Mislim da su takvi razgovori važni jer pomažu da napravimo dobru predstavu koja je razumljiva za mlade. Veoma ih je važno, ne samo odvesti ili privući u pozorište, nego ih naučiti da ovladaju rečnikom pozorišta, pozorišnih znakova jer samo tako mogu tačno da čitaju pozorište. Bez toga neće ništa razumeti i pozorište im neće biti zanimljivo.”, kaže Madi.
Pričati priče koje daju nadu
Nije svet mesto samo za čoveka, i drugi bi na njemu da žive. O tome govori i vapi predstava “Mogućnost zabavljanja kod ptica” Bitef teatra - o budućnosti, zrncu nade i opomene na ovom našem Ostrvu beznađa zvanom planeta Zemlja. Predstavu, koja je nastala prema tekstu Tijane Grumić, režirao je Nikola Isaković, a ništa slično do ovih Igara novosadska deca nisu videla. Oko njih su leteli dronovi, usisivač je pričao, ekran računara hodao, sijalice su se palile i gasile same, čula se neka lekovito lepa muzika... Bila je to priča o apokalipsi kojoj stremimo, a koja nam je posle tragedije koja se 3. maja desila u Beogradu, izgledala čak kao nada i opomena pred isključenje. Na pitanje, kako pričati deci priče o važnosti očovečavanja čoveka, Tijana Grumić kaže: “Deci treba dati priliku da budu s drugim ljudima, da dele vreme s njima, da dele ljubav, podršku, saosećanje i da pristustvuju pričama koje ipak daju nadu. Priče im treba pričati na najozbiljniji mogući način. Često postoji ideja kod stvaralaca da treba podilaziti deci, da im treba na neki, možda specifičniji način govoriti o temama... Ja zapravo mislim da oni zaslužuju jednaku ozbiljnost koliku zaslužuje i ta neka odrasla publika. Tako im treba pristupati. Deca razumeju nekada i više nego što im objektivno dajemo kredita za to. I u tom smislu verujem da i pozorište za decu mora da priča s decom kao da su nam ravna. Jedino tako ćemo doći do nekog dijaloga, nekog timskog rada. Samo tako ćemo razumeti šta je njima potrebno i šta im je važno. I pozorište za decu mora da preispituje razne pojave i objašnajva ih, te na kraju da pruži utehu i nadu. Mislim da je lepota pozorišta u tom živom kontaktu koje pozorište ima, koje, npr, film nema na taj način.
Ljudi smo ako prepoznajemo lepotu u drugima
Jedan strašni lav s jednog crteža, a nastao zapravo iz slova koje je smislio veliki Duško Radović, bio je inspiracija reditelju Nikoli Bundalu da u banjalučkom Dječjem pozorištu RS ispriča priču koja počinje rečima: “Bio jednom jedan lav”, Ona govori o važnosti toga da se svaka posebnost svakog čoveka oko nas prepozna, uvaži i neguje. “Ta “strašnost”o kojoj govori naša predsatava je svaka neobičnost ili nesigurnost koju mlada osoba ima, bilo da je nešto fizički, ili da su to neka interesovanja koja nisu uobičajena. Strašni lav je ono što nas čini dugačijima i mislim da je to lepota. Deca su prepametna i vladaju raznim tehnologijama, ali još nisu emotivno ovladali svim onim čime moraju da ovladaju tokom sazrevanja da bi shvatili da to što su u nečemu drugačiji nije mana, već bogatstvo. Pokušali smo da im kažemo da, kada preoznamo kvalitete jedni u drugima, i kada tako jedni drugima pomognemo, postajemo i bolji ljudi.”, kaže Bundalo koji smatra da deca zaslužuju bolje priče, one koje će im razvijati empatiju, maštu, kreativnost, razmišljanje. A bilo bi super i da se ljudi vrate čitanju knjiga, dodaje Bundalo.
Ko čita, živi sto života
Identičnog mišljenja - da onaj ko čita, živi sto života, je i slovenački glumac Urban Kuntarič, koji je igrao u poučnoj razigranoj, vrlo brzoj i muzički upečatljivoj “Kozi na sudu u Višnjoj gori” Slovenačkog narodnog pozorišta Celje. Kuntarić smatra da je za svu publiku, posebno za mladu, važno da ih se ne potcenjuje, da im se daje nešto što im je lako da gledaju, a da im to kaže važne stvari. “Mladi su navikli na TikTok brzinu, ne priznaju ništa sporije. Morate smišljati način kako da im neke priče ispričate, nije im dovoljno samo ispričati ih. Takvo je ovo vreme. Mora se kombinovati poučnost i komedija, a ona je, čini mi se, dobar način komunikacije s njima. Ljudi vole komedije, da se smeju i lakše progutaju neke opasne stvari kroz komediju, koje drugačije ne bi hteli da čuju. Smeh je ono što nas spaja, Fenomenalan je osećaj kada sam u punoj sali i svi se zajedno smejemo. To je tako katarzično i divno.”, kaže ovaj glumac koji smatra da treba praviti predstave koji se bore za dobrobit zajednice jer smo mi u ovom društvu individualizma zaboravili na zajedničku dobrobit, dobrobit društva. “Deca u porodici treba da dobiju sigurnost. samopouzdanje, hrabrost, radost, radoznalost, dakle sve one vrednosti koje im pomažu da, kad izađu iz kuće u svet, tamo šire to što su poneli iz kuće. Opremljeni tim vrednostima, neće zalutati, ali kako je to danas u samoj porodici sve narušeno, deca nemaju zdravu bazu, ni oslonac. Zbog konstantne presije nad ljudima, potrebe dokazivanja, zarađivanja, sve je pomereno i uzdrmano. Zato roditelji danas, ne samo zbog telefona i interneta, imaju problem da komuniciraju sa svojom decom.”, primećuje Kuntarić koji spas od žurbe, presije brzine, imperativa života u dve stvarnosti - realnoj i internetskoj, kaže da - osim u sportu, nalazi i u knjigama. “Predivna mi je izreka da onaj ko ne čita - živi jedan život, a onaj ko čita - živi sto. To su mi dve baze i one su dobre za glumca. jer ako živiš u knjigama sto života, možda ćeš moći neke da proživiš i u stvarnom svetu”.
Moramo biti iskreni s decom, ne ignorisati ih
O iskrenosti kao imperativu u komunikaciji s decom govorio je i glumac Nikola Nakovski iz skopskog Pozorišta za decu, koje je u Novi Sad došlo i pobedilo sa “Ronjom- kćerkom razbojnika”. Ta predstava uči nas kako da razgovaramo s decom danas - u pozorištu i mimo njega, kako da ih naučimo nekoj novoj nežnosti, jer stara je očigledno izbledela, ili - očigledno - ne radi dobro svoj posao... “Mi u pozorištu konstantno imamo pritisak da magiju koju stvaramo moramo da kreiramo na nekom novom nivou koji će deci biti interesantan i uzbudljiv, koji će im držati pažnju. Magično i tragično polje slobode zvano internet, ta blagodet našeg vremena postala je ujedno i veliki monstrum s kojim se moramo takmičiti. Meni se čini da se mi suočavamo s jednim ozbiljnim problemom, da smo sve bezosećajniji, i mi odrasli, i deca. To se jako vidi i oseća. Deca se navikavaju da žive u nekom ignoru, mnogo prepuštena sama sebi. Pravdamo se finansijama, dnevnim sluđivanjem, brzinom života, ali sve je to izgovor. Mora se naći vremena. Mi smo njih doveli na svet. Nismo ih pitali hoće li doći. Ne mogu da krivim roditelje, svako ima svoju priču i razlog, ali sve polazi iz doma, iz kuće. Po meni, to je baza. Ako tu dobiješ prave smernice u porodici, nećeš biti drugačiji ni van kuće.”, ubeđen je Nakovski koji dodaje da je vreme da decu prestanemo da gledamo kao da nisu deca i da od njih očekujemo da budu odrasli.
U pozorištu su važna unikatna iskustva
Češki reditelj, lutkar, Jakub Maksimov na otvaranju NPI, imao je van takmičarske selekcije premijeru predstave “Koralina”. Popularna horor priču za decu pisca Nila Gejmena, koja govori o razbijanju strahova, na daskama Pozorišta mladih bila je demonstracija neke vrste senzitivno precizne mehanike koja je u rukama glumaca Pozorišta mladih snažno uticala na čula publike. Maksimov kaže da tu nema ničeg oniričkog, pozorište je za njega generalno vrlo konkretna stvar: “Možemo govoriti o idejama i o velikim i snažnim emocijama koje doživljavamo kada gledamo pozorišni čin, ali dok pravimo predstavu - mi uvek moramo da znamo šta odakle dolazi, zašto dolazi, zašto nešto treba uraditi ovako ili onako, moramo biti svesni da neku lutku moramo pomerati s jedne, a ne druge strane jer je publika inače neće videti, ili zato što taj položaj neće biti zgodan ni za lutku, ni za glumca. Dakle, svaki detalj na sceni mora imati svoje “zašto” i svoje “zato”, mora biti promišljen da bi imao smisla. Po meni, sve je praktično stvar ravnoteže, odmerenosti, merenja - kako nešto predstavljaš publici i zašto nešto predstavljaš publici, kada predstavljaš... Važno je znati, ne samo šta i kako joj pokazuješ, nego i kada joj to pokazuješ, kojim redosledom: šta pokazuješ prvo, šta otkrivaš drugo... Šta mora biti brže, a šta sporije. Dok se stvaraju scene, ređaju logičkim redosledom i povezuju, mora se razmišljati analitički, a tek onda ta preciznost stvara emocije, osećanja koja kroz slike i znakove prenosimo publici da ih pročita. Dakle, počinje se od vrlo konkretnih stvari – od objekata, lutaka i koreografija na sceni stvaramo male sekvence, njih povezujemo i tek iz njihove uzročno-posledične veze dolazi energija koja se često pominje u pozorištu.”, kaže Maksimov. Ovaj reditelj smatra da je pozorište zapravo više priča o iskustvima: pozorište gledaocu, pa i mladom, daje neku vrstu iskustva. “Ne kažem da im daje bolja iskustva, potrebnija iskustva od onih na Tik-Toku, ili Instagramu, onih koje nude igrice, jer mislim, npr, da i neke igrice daju određena umetnička iskustva ako su dobre i zanimljive. Iskustvo koje dajete publici ne mora biti najbolje, ali mora biti jedinstveno, unikatno.”, smatra Jakub Maksimov.
Širenje kruga znanja
U opštoj kakofoniji nekompetentnosti i drugoligaštva, koje vlada kod nas u svim segmentima društva, u kojoj svaki poluznalica ili neznalica misli da ima pravo na svoje mišljenje, pozorište je važno jer širi krug znanja. Glumac Saša Latinović, koji je član Saveta "Novosadskih pozorišnih igara”, kaže da je važno i za publiku i za struku što smo videli 12 predstava koje izvode samo glumci i to tako što svojim telom, glasom i uz pomoć instrumenata uživo proizvode sve efekte. “Mogli smo da vidimo predstave u kojima su glavni likovi robotizovane igračke-objekti-predmeti iz svakodnevne upotrebe, a da pri tome ne vidimo glumce uopšte, iako su oni tu, jer kontrolišu sve što je na sceni. Mogli smo da vidimo i dve plesne predstave u kojima tekst i govor uopšte nisu dominantni, ali je govor tela ono što priča priču. Imali smo priliku da vidimo goste iz raznih krajeva sveta. što je dobro jer je našoj publici dalo priliku da vidi i nešto drugo, čega nema u našem pozorištu. Taj momenat širenja kruga znanja i poimanja pozorišta, jedna je od najvećih vrednosti festivala uopšte.”, smatra Latinović.
Pre spuštanja zavese na ovaj osvrt na NPI iz ugla njegovih aktera, tek parafraza nečega što je izgovorio jedan od njegovih učesnika, da onaj ko čita knjige i gleda predstave živi sto života, a onaj koji ne čita - živi ovaj banalni ovozemaljski, običan, prosti život, u kojem povremeno sevne i neka dobra predstava. Čekamo nove, narednog maja.
Snežana Miletić
(Tekst je objavljen u časopisu "Niti" koji izdaje Pozorišni muzej Vojvodine)