Kako izgleda kada se bol pleše, kada se pleše žudnja za slobodom, kakav bi se dnevnik bola današnjeg sveta mogao ispisivati svakog dana, te gde se čovek može sačuvati od današnjeg sveta, pitanja su na koja je odgovarala Renata Vidič, rediteljka predstave “Dnevnik Ane Frank”, koja je na sceni Pozorišta mladih otvorila 3. Novosadske pozorišne igre.
Slovenačka rediteljka kaže da je zajednički imenilac svih postavljenih pitanja sloboda, da je ona ključ za sve – i da se zbog toga za nju moramo boriti. Ona to čini na pozorišnoj sceni.
Vreme u kojem živimo nije dramatično na način na koji je bilo ono u kojem je živela Ana Frank, ali i ovaj naš trenutak ima prostore u kojima je teško i gotovo nemoguće živeti. U trenutku dok mi razgovaramo neki ljudi u Gazi, Ukrajini, u drugim krajevima sveta, u nekim su podrumima i strepe za svoj život i živote svoje dece... Da pišete dnevnik poput onog Ane Frank, šta biste o ovom vremenu u njemu napisali?
Mislim da je Ana Frank dobro izabrala formu svog dnevnika, da piše svojoj prijateljici. I dnevnik koji bih ja pisala, bio bi isto neki dijalog, jer pisanje dnevnika je uvek kao neki dijalog, pričaš o samom sebi – sebi, razmišljaš o sebi i stvarima oko sebe, o svetu u kome živiš i pišeš o tome, ali uvek pre nego što napišeš razmišljaš o onom što ćeš reći, promisliš o svojim osećanjiam Ta samorefleksija je jako bitna i danas. Samorefleksija je način da ideš kroz život tako da znaš šta želiš, da vidiš nepravdu, koaj se tiče tebe ili nekog drugog, i da govoriš o njoj. Mi danas živimo u jako brzom tempu, ritam je zapanjujuće brz, mi živimo fotografijama i sličicama na telefonima... Čovek više nije čovek, nije biće kakvo je nekada bio.. Stvari se otimaju iz naših ruku i mi ne znamo kako da ih razumemo...
U kome ste trenutku shvatili da biste Anu Frank radili kao plesnu predstavu?
To je zapravo bila ideja Katje Pegan, direktorice Pozorišta Koper. Ona je predložila da napravimo predstavu o Ani Frank jer su je sklonili iz lektire. A predložila je i to da ona bude plesna predstava, te da ja napišem dramski predložak, neku vrstu scenarija. kako bi Siniša Bukinac imao materijal za koreografiju.
Šta mislite zašto je Ana Frank sklonjena iz slovenačke lektire? Zašto se mi danas, posvuda, kao da se stidimo tih ljudi koji su simboli borbe za slobodu koju danas živimo...
U Sloveniji je argument bio da to više nije aktuleno... A pogledajmo Gazu, Ukrajinu, Afriku, Iran, Irak... To se još uvek, ti užasti, događaju ljudima. Mi još uvek živimo u doba fašizma. Ne svi, ali dosta nas. Imamo te skinhedse, te budale s utakmica, pa neonacizam je u porastu, kao i desne stranke u celoj Evropi. Recimo, naša Slovenija je jako ksenofobna. Mi ne volimo strance. Naša politika je loša retorika prema strancima. Ilegalni emigranti prolaze kroz Sloveniju i ljudi im ne bi pomogli.
Slovenački pisac Goran Vojnović napisao je svojevremeno roman na tu temu - “Čefurji raus”. Mi – ljudi, zapravo ne podnosimo ništa što je novo i nepoznato, ne prihvatamo nove ljude, ideje. nove mogućnosti... Samo pričamo da bismo promene, a kako su promene odgovornost, mi zapravo čeznemo za statusom kvo. Da li je drugačije u prostoru umetnosti i teatra, npr?
Teatar je, čini mi se, još uvek mesto slobode. Bar je to bilo moje iskustvo, gde god da sam radila. Ne samo slobode na sceni, već slobode ideja. Pozorište deluje na razne načine. Ono je prostor prihvatanja komunikacije i pružene ruke, nekada čak i uprkos nekim okolnostima. Ono je nadasve prostor slobode.
Koja je najzanimljivija tema za vas u Sloveniji u pozorištu danas?
Više sam puta tokom našeg razgovora izgovorila reč - sloboda. Ona je za mene najviša vrednost. Ona je moja glavna tema. Sloboda pojedinca i društva generalno.
Ima li je među glumcima, osećate li je u glumcima s kojiam radite?
Nema glumca bez slobode. Ako ne bi osećali žudnju za slobodom, ne bi bili glumci.
Znate li nekoga ko se bori za slobodu – reči, delanja, slobodu mišljenja?
Znam. Svaki umetnik je borac za slobodu.
Snežana Miletić
Foto: Jaka Varmuž