Nedeljnik "Vreme" donosi kratak osvrt na prvi deo našeg festivala. "Novosadske pozorišne igre" predstavljene su kroz razmišljanja dva izuzetna mlada umetika, ovdašnje dramske spisateljice Tijane Grumić i slovenačkog glumca Urbana Kuntariča.
Predstava telavivskog Teatra “Ključ” - “Kad je sve bilo zeleno”, mudro je osmišljeno i - s pažnjom za svaki detalj - minuciozno izvedeno pozorišno delo. Govorila je o prirodi i tome kako je čovek pohlepno razvlači, o zelenim površinama koje se gube pred bestijalnošću betona i ljudske nepromišljenosti, ali i jednom zelenom pupoljku nade. Posle ovakve predstave gledalac ne može a da se ne upita, da li je ikada bilo posve zeleno i da li će čovek ikada postati toliko savestan da jednom oko nas opet prevlada zelena boja?
Autori ove predstave Dikla Kac i Avi Zliha ujedno su i njeni reditelji i izvođači. Izuzetni. Pratila ih je vrlo pomno i tačno muzika Džonija Tala, a posle nastupa na “Novosadskim pozorišnim igrama”, očarani polaznici Dramskog studija Pozorišta mladih imali su mnogo zanimljivih pitanja za oba gosta iz Izraela koji su u Novi Sad došli - bukvalno - između dva raketna napada na obode njihovog grada. Na pitanje da li se boji razvoja trenutnih događaja u svojoj domovini, Dikla Kac kaže – ne, ali se brine za decu koja su ostala u Tel Avivu, koja na svaki znak uzbune moraju da idu u skloništa. Pre pozdrava i reči podrške, stale su i ove reči...
Predstava je inspirisana delom Šela Silverstejna “Dobro drvo”. Šta bi danas u našem svetu užurbanosti moglo da bude to dobro drvo?
Mislim da su drvo i priroda dobra metafora u našim životima. Radi se o egizistenciji, zajedničkom suživotu, vezama uzimanja i davanja, važno je naglasiti - ne samo uzimanja. Ako gledamo jedno drvo, mi moramo da cenimo ono što nam ono daje i da to poštujemo, a ako ne razumemo važnost njegovog opstanka, onda ne razumemo i ne poštujemo ustrojstvo sveta.
Lepota je u malim detlajima, vi ste baš obratili pažnju na njih. Čovek mora da ima mnogo toga u sebi da bi ovako nežno i delikanto pomerao ta mala bića koja nam kroz vaše spretne prste pričaju ovu mudru priču. Da li današnja deca, koja su dosta nestrpljiva, takođe vide te detalje?
Mislim da ih vide, mi se potrudimo da obrate pažnju na njih. Pomažemo im u tome kroz to kako se izražavamo. Moglo je sve da bude bez detalja, zvuka, nekih pokreta, ali zahvaljujući njima, deca vide da to nije samo drvo koje igra drvo. već da to drvo ima priču. Čak i ako na početku ne povežu sve, ako ne razumeju potpuno, otvori im se priča za sat, dan, nedelju dana.
Kakve priče moramo pričati deci u pozorištu danas? Svet je postao surovo i nesigurno mesto za njih. Može li priča biti bezbedan prostor?
Pozorište nam daje lep način da se nosimo s teškim stvarima, ali na indirektan način. U pozorištu možemo da pričamo o smrti, ratu, destukciji, mržnji, svemu onome što vidimo svakog dana oko nas, ali to ne mora biti tako eksplicitno grafički i direktno. U pozorištu postoje razni načini da se o nekim temama govori, a da deca razumeju. To ih navodi da razmišljaju o životu, šta je sve oko njih i kako da budu dobri jedni prema drugima, kako da obrate pažnju na ono što može da se promeni. Teatar, dakle, ima moć da inspiriše decu da misle o svom životu i da možda promene ovaj svet gledajući na njega drugačije.
Da li ste optimista po pitanju toga da li će jednom u budućnosti ponovo sve biti zeleno?
To je najveće životno pitanje. Ceo svet neće postati zelen, ali mi ljudi imamo moć da bar neke male delove ovoga sveta napravimo zelenijim, da pomislimo na naše okruženje, roditelje, prijatelje, druge ljude, druge zemlje, da budemo više osetljivi i da shvatimo da nismo jedini na osvom svetu. Možda svet neće postati potpuno zelen ponovo, ali možda može postati zeleniji, korak po korak, ako budemo dovoljno osetljivi,
Snežana Miletić
Telavivsku ekipu predstave "Kad je sve bilo zeleno" zatekli smo ispred Pozorišta mladih, u društvu predsednika Jevrejske opštine Novi Sad - Mirka Štarka i producenata festivala Ivane Todorović, Lole Živanov i Save Stefanovića. Uprkos tome što je u njihovoj zemlji u ovom trenutku vrlo dramatična situacija - rakete se ispaljuju iznad glava ljudi i po njima, izraelski umetnici su uspeli da stignu u Novi Sad. Ovde ih, kažu, grle tople domaćinske ruke...
Maštoviti i vidoviti Žil Vern tražio je u svoje vreme ljubav čak i 20.000 milja pod morem, a šta se od tada zbilo sa svetom - znamo i vidimo, osećamo na sopstvenoj koži svakog dana. Ljudi su se odljudili od ljudi i planete po kojoj hodaju, i možda bi nas danas mogao spasiti samo neki odvažni, maštoviti i hrabri čovek kad bi se otisnuo, recimo, 20.000 milja iznad mora. Možda bi tamo bilo nekog rešenja za nas, možda bi tamo mogla bila probuđena neka nada za spas svih nas, spas od svih nepodopština koje je čovek u međuvremenu sebi ispekao... O svemu tome govorio je glumac Gradskog pozorišta Podgorica/Dramske scene za djecu - Željko Caja Radunović, koji je u njihovoj predstavi “20.000 milja pod morem”, izvedenoj na “Novosadskih pozorišnim igrama” u Pozorištu mladih, nadahnuto igrao kapetana Nema.
Postoje li danas ljudi maštoviti poput Žila Verna?
Mislim da postoje.
Gde su?
Ima ih, ali je veliki problem disbalans koji postoji između tih darovitih ljudi i onih koji se guraju u prvi plan. Prvi, ti koji bi mogli da doprinesu boljitku svih nas i naše civilizacije ukupno, gurnuti su u drugi plan. Kako napraviti dobar balans, kako da ovi daroviti dođu do izražaja, to je, čini mi se, problem širih razmera, jednog šireg plana i nivoa. Ali optimista sam, verujem da će njihova misao i njihova dela uskoro, napokon, izbiti u prvi plan, da će prevladati zdrava svest i razum. Moramo da se nadamo tome i da očekujemo da će biti tako.
Zaboravili smo važnost priče, pričanja priča deci, a priče su održale ovu našu civilizaciju. Mi više ni ne ćutimo s decom. Prepuštamo ih telefonima, striming platformama, TikToku... Roditelji žure, zarađuju, kupuju njihovo vreme tako što im plaćaju streljane, umesto da ih vode u pozorište, na Frušku goru, Kosmaj, Avalu, da igraju s njima košarku, voze bicikl... Zajedničko vreme svedeno je na spavanje u istoj kući. Kad se to desilo, zašto je “ovo vreme”, zašto su devedesete i sistem uvek izgovor da se ne nađe vremena za decu?
Ja ne tražim, niti imam izgovor u vlasti ili sistemu. Mislim da je problem u tome što mi nismo zreli da kako treba prihvatimo sav napredak i razvoj savremene tehnologije. Jednostavno, nismo bili sposobni i zreli da to prihvatimo na pravi način. Zloupotrebili smo sve ono što nam se ponudilo, što je moglo da nam bude blagodet. Nismo išli korak po korak, već smo preskakali i po nekoliko koraka, po desetak stepenika i zato smo se našli tu gdje jesmo. Ne umijemo više da vladamo sobom. Danas se kupuje ne samo vrijeme. Kupuje se i ljubav. Sve se kupuje, ali ljubav se ne kupuje. Ona se daje, osjeća, prima, širi. Kada se kupuje, onda to nije ljubav. Danas se nema vremena, zauzeti smo, ma nije istina. Pa i naši roditelji su radili i bilo im je sigurno teže nego današnjim roditeljima. Radili su i stizali da se bave djecom. Siguran sam da je njima bilo napornije, jer, možda nisu imali kola, nisu mogli da se dozivaju telefonima, nego su sve morali pješke, za šta im je bilo potrebno više vremena. Mi smo podlegli svemu onome što nam se ponudilo i nismo to uzeli da koristimo na pravi način. Djeca nam danas bježe, izmiču kontroli. Po meni, nijedno dijete na svijetu nije krivo, to je moja teorija, a možda nisam u pravu. Kriv je onaj koji je trebalo to dijete da drži pod okom, da zna šta mu dijete misli, na koji način misli. Nije problem ako dijete progrešno razmišlja, već je problem ako vi to kao roditelj ne vidite, ne osjećate i ne znate. A ako vidite i osjećate, možete to ispraviti, možete ga okrenuti na pravi put. Problem je kad roditelj kaže: Šta ovo bi sad?! Pa nije to bilo sad. To ste vi sad vidjeli, a vidjeli ste kasno. Toga ne bi bilo da ste vidjeli na vrijeme. Da ste svoje dijete gledali u oči, doprli do njegove podsvijesti da vidite kako on razmišlja, gdje su mu misli i osjećanja, nikad ne biste imali probleme sa svojim djetetom.
Od dece se danas očekuje da budu neki sveznajući superheroji, čak i u godinama kada to objektivno ne mogu biti. Bilduje se neka nenormalna ambicija u njima, umesto da se bude mašta i empatija, da se uči o drugarstvu, važnosti poštovanja drugog deteta. Kako u takvoj atmosferi današnjoj deci pričati priče u pozorištu?
Generacijske razlike uvijek podrazumjevaju neke rasprave oko toga ko je u pravu. Ja pripadam starijoj generaciji ljudi koji se bave pozorištem za djecu. Cijeli život radim s djecom, u neposrednom sam kontaktu s njima već dugo. Pristalica sam toga da se djeci dozvoli da budu djeca. Ako treba praviti prve korake u pozorištu, onda se zna šta znače prvi koraci u pozorištu. Nekada se neke predstave skidaju s repertoara pozorišta s obrazloženjem da su prevaziđene. Ja ne znam šta je tu prevaziđeno. Priča za djecu je priča za djecu. Za dijete koje danas ulazi u pozorište, a ima tri, četiri ili pet godina, zna se kakav mu repertoar pripada. Priče za tu djecu ne mogu da budu prevaziđene. To su prvi ulasci u pozorište i ne možemo tu da govorimo da nešto nije moderno, ili da nije umjetnički dojam, da se danas predstave rade na drugačiji način. Ne. Tako možemo da razgovaramo kada su u pitanju starija djeca, ali ne i ona s tri, četiri, pet, šest, pa i sedam godina. U dobu od, recimo, pet godina, djeca razmišljaju isto unazad 50 generacija. Razlike, naravno, postoje kasnije, zahvaljujući svemu što postoji oko njih, ali u tim godinama svi su isti. I tu moramo biti jako obazrivi u pristupu, treba ići lagano, da ih ne bombardujemo, da ih s pet godina uvlačimo u neka premišljanja i razmišljanja, da njihove male mozgove ne tjeramo da rade ubrzanije od normalnog, jer, imaće vremena da se razviju. Neka prvo razvijaju osjećanje bliskosti, ljubavi, topline, empatije, dijeljenja i druženja. Neka se to rodi prvo u njima dok su još mali, jer onda će to i ostati u njima kasnije. Nemojte da to preskačemo, nemojmo odmah da ih pravimo genijalcima. Čujem da ljudi kažu, moje dijete ima četiri godine i zna sva slova. A zašto zna sva slova s četiri godine? Kud žuri? Nema potrebe. Neka pravi igračke od papira, konzervi, kartona, lišča, slamčica. Negdje sam čitao da djeca u Finskoj, kada idu u školu u prirodi, uopšte ne nose igračke, nego ih prave u šumi od onoga što tamo zateknu. Čitao sam i da njihovi vrtići, npr, nemaju oslikane zidove Diznijevim junacima. Oni dozvoljavaju da se dečja mašta i kreativnost razvijaju bez takvih uticaja. Sve kasnije što im se ponudi, neće pobjeći. Dozvolimo i mi da se djeca, s onim što ih svakako čeka kasnije, upoznaju kasnije, ne pre vremena. Ima genijalaca, djece rođene za nešto. Mesi je sigurno i s dvije godine bio genijalan za fudbal, dat od boga, ali drugi nisu, i to forsiranje nije dobro. Moj sin je, npr, trenirao fudbal do 18. godine. Bio je dobar, ali nije bio bogomdat i onda je sam shvatio da neće igrati za “Juventus” ili “Romu”, pa je rekao - dosta i prebacio se na školovanje. Danas je uspješan ekonomista. Međutim, roditelji bombarudju svoju djecu ambicijama, čak prekidaju školovanje svoje dece u 14. godini da bi igrala fudbal. Pa gdje ispisujete djecu s 14 godina iz škole? Je li Mesi? Nije! Pa nemojte onda. Ne liječimo na silu svoje komplekse preko djece. Ja se uopšte ne slažem s tom današnjom praksom roditelja i društva.
Snežana Miletić
Predstava “Geometrija duše” bila je čarobno putovanje kroz misli jednog mladog umetnika, magično i uzvišeno, posve nežno, namah duhovito, potpuno poetično, nadasve lekovito i na koncu katarzično. Prisustvovali smo pravom umetničkom činu, nepretencioznom, a značajnom u evropskim okvirima. Bilo je to uzbudljivo merenje neizmerljivog i istinsko pripitomljavanje neukrotivog. Epifanijsko iskustvo koje je pozdravljeno stojećim ovacijama.
Izvođač i autor ideje za ovu predstavu, Alek Ćurčić, dete ovdašnjih korena, koji se obrazovao u Bugarskoj, gde je studirao lutkarstvo, dok danas živi i stvara u španskom Gijonu, bio je apsolutna zvezda večeri među publikom. Nakon predstave upriličen je susret s njom na kojem je usledila prava paljba najrazličitijih pitanja, od onih tehničkih o pripremama i načinu izvedbe do umetničkih, ali i filozofskih...
Tokom susreta s polaznicima Dramskog studija Pozorišta mladih, Ćurčič je strpljivo nastojao da objasni kako je nastajala ta neobična i pametna predstava. Na samom finišu, bodrio je okupljenu publiku rečima kako se svaka upornost i vrednoća, te višesatno vežbanje isplate, a da osmeh na lice dolazi kad plodovi rada počnu da stižu u trenucima kada ih najmanje očekuješ.
I još samo ovo: da su mnogi od nas, pre davnašnjih časova geometrije, mogli da vide Ćurčićevu “Geometriju duše”, možda taj isti predmet koji smo zdušno prezirali, ne bi bila traumatična faza našeg matematičkog života.
Kakva je vrsta mentalne pripreme potrebna za ovu predstavu? Čuli smo tokom razgovora s polaznicima Dramskog studija da se ona sedam sati postavlja. Toliko je potrebno da se rasporede svi njeni elementi, a mora li se sedam sati pre nje postavljati i ono što treba da stoji u glavi?
Nije lako. Npr. u Španiji obično ne možeš doći dan ranije u teatar i postaviti sve što treba, već dolaziš na sam dan izvođenja predstave, postavljaš, a onda i igraš. Tako je bilo i ovde u Novom Sadu, jer je festival. Tokom prvih izvođenja u Španiji bilo je prilično teško jer smo morali da se navikavamo na brzinu i preciznost. Morali smo praktično da vežbamo da sve što brže, a tačno, postavimo. Dešavalo se nekada da je nekoliko gledalaca već ušlo da zauzme mesto u sali, a ja se još pripremam, jer nemam dovoljno vremena za postavljanje. Teško se onda pripremiti i mentalno, kada nemaš dovoljno fizičkog vremena. Vremenom sam naučio da se prilagodim i sada je lakše. Sada mi treba manje vremena da se mentalno pripremim za predstavu. U predstavama kakva je ova vrlo se vidi kada nisi pripremljen. Dovoljno je nešto malo da se pogreši i već to nije onaj osećaj koji bi publika zapravo trebalo da ima. Ako si umoran, ok, radiš, ali nisu u tome. Ako nemaš vremena da se odmoriš uoči predstave, rasporediš misli, guraš sebe, siliš sebe da uradiš sve što treba, ali na kraju ne bude baš dobro. Ljudi možda i uživaju, jer ne znaju pravi potencijal predstave, ali ja znam i zato je važno da se petnaestak minuta pre predstave smirim, da budem staložen.
Za ovakvu vrstu predstave čovek mora da ima životnog iskustva. Na pitanje kako piše, jedan veliki svetski pisac kaže da piše čitajući, pa u tom smislu da li vi stvarate gledajući? Videli smo u predstavi i elemente baleta, cirkusa, raznih drugih veština i znanja... Šta se sve moralo učitati u ovu predstavu da bi ona bila ovakva?
Mama i tata su glumci, odmalena sam svašta gledao. Krenuo sam s pozorištem, pa onda na filmove i muziku, sve me je inspirisalo, ali kada sam ovo krenuo da radim rekao sam, zaboravi sve što si naučio, video i znao, i kreni od nule. Nisam mislio ni na klipove na Jutubu, ni na ono što sam uživo gleda, hteo sam nešto drugačije i onda je sve to došlio iz meterijala koji sam koristio.
Merili ste dušu predmetima na sceni. I čovek ima dušu, koju, doduše, sve više gubi. Može li se to ičim sprečiti, ili usporiti bar?
Jeste, gubi dušu. I to je jedan od razloga zašto je nastala “Geometrija duše” i kako je nastala. U svemu što sam do sada gledao nedostajalo je nešto. Gledao sam dosta predstava, slušao razne priče, promatrao glumce, ali, nešto je nedostajalo. Primetio sam da ljudi ne misle o detaljima, o malim, sitnim stvarima, pokretima... Ljudi rade nešto veliko i vidljivo, ali ne obraćaju pažnju na ono što je tu, ali ga oko ne primećuje. Prosto se nisu povezali ni u jednom segmentu s malim stvarima i ja sam hteo da se fokusiram baš na njih. Hteo sam da oni na sceni imaju značenje i smisao i da to publika vidi i oseti u svakom pokretu. Pokušao sam da, u dosluhu s tim stvarima koje pokrećem, nađem njihovu dušu, da je opipam i pripitomim. Razlog zašto sam počeo da radim ovu predstavu je to što sam hteo da vidim da li je to moguće. Hteo sam da inspirišem ljude da, kada dođu kuću i vide neki predmet potpuno beznačajan i nebitan, pokušaju da se konektuju s njim, da ga na neki način osmisle i ožive.
Kako je raditi s majkom? Vaša majka, inače glumica Olga Zečeva režirala je ovu predstavu. Može li se tokom rada zaboraviti da radite s majkom?
Teško je raditi. Meni je bilo lakše da zaboravim da mi je ona majka. Radio sam od malih nogu tehničke stvari na predstavama u kojima je igrala i sada još uvek radim s njom: ako je ona glumica, ja sam tehničar svetla. Ni njoj nije lako, ja sam njen sin, ali sam joj rekao da me na probama ne gleda kao sina, već kao glumca i da mi kaže sve što hoće.
Studirali ste u Bugarskoj, radite u Španiji. Kakav je odnos prema mladim umetnicima, možete li to uporediti, može li se živeti od igre?
Može, naravno, samo moraš da budeš kontastantan. Moraš naći dušu u onome što radiš, onome što radiš, biti potpun i istinit. I ne moraš čekati da te neko pozove da radiš, zbog neke režije, uloge... Možeš to inicirati sam.
Da li je naslov predstave nastao na početku ili na kraju proba?
Došao je tu negde na početku. Radio sam s geometrijskim formama i nekako se to taj anslov povezao s pričom koju pričamo. Radili smo s geometrijskim oblicima, tražili smo njihovu dušu, a našli geometriju čovekove duše.
Kakvi ste u matematici? I ona je potrebna za jedno ovakvo delo, ta preciznost matematike...
Kad sam bio u školi, mislio sam da sam genije za matematiku, ali kad bi došao ispit, dobijao sam niske ocene i pitao sam se zašto. Odgovor je bio zato što sam uvek pokušavao da, npr, zadatak rešim kroz druge formule, a ne postojeće koje svi znaju. Rezultat nikada nije bio baš najbolji, ali to mi je bilo izazovno.
Kad ste shvatili, u kojoj fazi proba, za koji je uzrast publike ova predstava?
Još nismo shvatili. Dosta je širok taj dijapazon, čini mi se. Mi smo stavili da je to od osam do devet godina, ali bili smo na festivalu u jednom španskom gradu u kojem je tradicija da na predstave dovode i jako malu decu, pa smo na jednoj predstavi imali i decu od dve-tri godine. Gledali su je sa zanimanjem, bili su mirni i pažljivi, mada mislim da je dobro da “Geometriju duše” ipak gledaju oni koji imaju ideju šta je to geometrija.
Snežana Miletić