Mariborski glumac Miha Bezeljak bio je očaravajući Pinokio na samom kraju takmičarskog programa 5. "Novosadskih pozorišnih igara". Ono što je demonstrirao u svojoj pozorišnoj priči o čuvenom lutku ustreptalo je srca svih prisutnih i na koncu donelo mu nagradu za glumačku bravuru. Lakoća igre, duhovitost, komunikacija s publikom, maštovitost u pričanju priče, sve je bilo zadivljujuće. Bravo Miha, sedi pet! A sad reč - dve o glumačkom pozivu, Pinokiju, kako se obreo u lutkarstvu i šta mu je u njemu i u pozorištu uopšte bitno i važno...
Gledali smo jednog duhovitog “Pinokija” i to je bilo zaista okrepljujuće. Na koji način glumac uspostavlja tako duhovit odnos s lutkom?
Lutke postanu duhovite kad imaš distancu u odnosu na njih. Kad je sve blizu, onda je drama, takoreći tragedija, ali kad sve pogledaš iz daljine, čak i ako neko ili nešto padne, smešno je. Čak i to kad se ponekad, desi se nešto neočekivano, kao danas uoči predstave, ali ako priznaš to da imaš neki problem, i to može biti duhovito. Kada se uspostavi ravnoteža između tih elemenata, desi se duhovitost. To je isto kao kad kuvaš, pa paziš da ne bude preslano, prekuvano, pretvrdo... Imaš meru... Treba je imati uvek, i u odnosu na sebe, i publiku, pogotovo kad si kao glumac prva publika lutki. Tek posle se razvija kompleksnija interakcija.
Koliko dugo ste glumac?
U Lutkovnom sam 16 godina i godinu pre sam bio u Dramskom. Dakle 17 godine je prošlo od akademije.
Na akademiji ste se već odlučili da budete lutkar?
Ne. Nisam imao angažman. Posle akademije sam pola godine bio u Dramskom SNG-a, a kada mi je prestao ugovor, ostao sam bez posla. Potom sam otišao u Dubrovnik, gde sam na Dubrovačkim letnjim igrama, na hrvatskom, igrao u “Revizoru” u režiji Jerneja Lorencija. Uskočio sam u ulogu jednog hrvatskog glumca koji nije želeo da igra iz svojih hrišćanskih ubeđenja. Bio sam jedini Slovenac u produkciji i bilo mi je jako dobro da učim drugi jezik. To je ta neophodna distanca koja stvara prostor da se anpravi ravnoteža...
Kako ste zavoleli lutkarstvo?
Bilo mi je to prirodno. Bio sam mnogo ekspresivan kao dečak, u fazonu neka me svi gledaju, oponašao sam profesore. Kod lutkarstva mi se sviđa što nema psihološke igre, sve je vrlo ekspresivno. Ja kroz ekspresiju uđem u glumu. Volim lutke, radim nešto konkretno, što mi je jasno, nema psihologiziranja.
Da li vam je “Pinokio” od omiljenih bajki?
Nije mi omiljen. On mi dođe kao kola: uđem unutra, vozam se u njemu i radim neke stvari, uživam, dobro, katkad se desi da i ne uživam jako, ali uživam i kad izađem iz tih kola.
Kakvo vas pozorište uzbuđuje, kod nas se ovde slovenačko pozorište i dalje doživljava kao avangarda, a Lorenci je kod nas bog. Kako to sve vama izgleda izbliza?
Pomenuta je situacija u Srbiji, ni kod nas nije sve super, ali ne smemo gledati kao da je sve loše, jer onda nećemo biti dobro i nikako nećemo doći do dobra. Ništa s tim mrakom ne možemo napraviti. Važno je razmišljati kako ja uopšte mogu hendlati grozne stvari, šta mogu uraditi povodom njih? Šta mogu uraditi da budem inkluzivan, da se ne zatvorim u sebe. Moramo raditi na inkluzivnosti, na razmevanju, jer stvarnost je vrlo klizav teren danas. Međutim, ako je ovaj idiot, ja ne treba da budem idiot i da se ponašam kao taj. Naprotiv.
Znači treba hrišćanski: ko tebe kamenom, ti njega hlebom?
Ne hrišćanski, samo se ne treba postavljati ni iznad, ni ispod, već gledati čoveka onakvog kakav je, možda samo u tom trenutku nije na dobrom mestu sa sobom. Ja se bavim svetom koji mi dopušta distancu. Volim Džejmsa Tijerija, Čaplinovog unuka, i svog majstora Paola Nanija majstore teatra bez reči. Kad apstrakcija pobedi reč, nastaje duhovitost koja mi je potrebna da bih živeo.
Snežana Miletić