U filozofiji postoji tzv. paradoks Tezejevog broda koji glasi: „Ako zamenimo sve delove broda jedan po jedan, da li je to i dalje isti brod?“. Predstava „Klik“, autora i izvođača Žozepa Pirisa i Lua Puličija iz pozorišta „Trukitrek“, Menorka/Španija postavlja, možemo ga nazvati biološko-mehanički paradoks: „Ako zamenimo organe čoveka i stavimo mašinske, jedan po jedan, da li će to i dalje biti (isto) ljudsko biće?“. Šta je to što čoveka čini čovekom, čak i u okolnostima kada je civilizacija okrenula leđa prirodi čiji je sastavni deo? Ljudsko srce, odgovaraju autori svojom predstavom,
„Samo ono što dolazi iz srca dopire do srca drugih.”, govori lik Fausta u Geteovoj drami. U srcu Fausta, glavnog lika ove predstave, simbolički, nalazi se delić duše i čovečnosti, te je sudbina te duše poslužila kao upozorenje i predskazanje šta će se desiti našim srcima budemo li slepo pratili tehnologiju.
U postapokaliptično doba smešten je ostareli samotnjak koji po celi dan dobija notifikacije zle korporacije Mefisto da poboljša svoje zdravlje i delove tela zameni mašinama. Faustov svet je skučen, sveden na mali otvor i ispunjen hladnim odsjajem ekrana, u kojem svaki „klik“ predstavlja svesni pristanak na postepeno iščezavanje ljudskosti. Njegov otpor ovoj digitalnoj tiraniji nije bučan, već je sadržan u sitnim, drhtavim gestovima i očajničkom čuvanju onog poslednjeg, organskog dela sebe koji korporativni algoritmi želi da mu oduzme. Postepeno mu se menjaju vitalni organi: prvo želudac, pa oko, mozak i na kraju srce. Najveća manjkavost predstave jeste njena predvidivost i ponavljane scena na istovetan način. Tri puta se vrši operacija na skoro identičan način.
Moglo bi se još dugo pisati i zaključivati o porukama iz „Klika“, ali narativ suštinski nudi distopijski pogled na tehnologiju koja nam oduzima dušu, jede vreme i udaljava nas od prirode. Iako ovo nisu nove i originalne ideje i ponavlja se pogrešno utemeljeno mišljenje o binarnosti našeg sveta (čovek nasuprot prirodi), pozdravljam stvaranje predstave za mlade koja ima elemente horora. Za razliku od filma, horor u pozorištu, bez filmske montaže, krupnih kadorova, iluzije i specijalnih efekata, teško je dočarati. Hororičnost „Klika“ ogleda se u estetici: mehanički pokret, trzaji, neprirodni pokreti koji prkose ljudskoj anatomiji, liminalni prostor dešavanja, mrak iz koga lutka aplikacije Mefisto izleće, krv i operacija zamene organa, futurističke maske na licima glumaca, muzika koja podstiče jezu. Žanr horor je blizak uzrastu publike koja propituje svoje granice straha, pa je i u tom smislu predstava uzbudljiva. Iako u mraku, „Klik“ nije mračan. Poentira se delićem čovečnosti koji ostaje u čoveku i kada nam zamene organe.
Manipulacija lutkom Fausta bila je izvrsna. Precizna, spretna, uvežbana do najsitnijeg pokreta. Ovo je možda i najefektinji deo čitave predstave. Mefisto, digitalna sablast, kombinacija je ljudske ruke i lutke nalik zecu. Njegova pojavljivanja i lebdenje u mraku, navalentnost da Faust prihvati novu ponudu i zameni još jedan organ, doprinosile su jezivosti priče.
Kao i predstava „Alisa u kutiji čuda“, koja na sličnom tragu opominje zlouptrebu interneta i kuda nas može odvesti tehnološka preokupiranost, možda se zaboravlja na pitanje savremenog doba i tinejdžera kojima su telefoni od malena nakalemljeni na dlan: ako izbacimo sve telefona i tablete, jedan po jedan, ako onda treba da izgleda naš život?
Divna Stojanov