Na ovogodišnjem festivalu gledali smo nekoliko predstava koje su tematizovale nove tehnologije i njihov uticaj na našu sadašnjost, neke su išle u budućnost, a neke duboko u ljudsku dušu. Jednu smo pak posebno čekali jer je išla ka najmlađoj publici, onoj koja ima tek jednu godinicu. “Ša Duazo” iz Bordoa izveo je animator Frederik Felisijano koji nas je podsetio kuda nas sve naše ruke i prsti mogu odvesti kada se mašta razigra u njima. Felisijano nas je zapravo više očarao posle predstave komunikacijom sa publikom, kojoj je demonstrirao i otkrio sve svoje animatorske tajne, pa je ispalo da je među publikom odmah našao nekoliko izvrsnih animatora koji komotno mogu da krenu njegovim stopama.
Šta je bila inspiracija za ovu vašu minijaturnu, delikatnu i maštovitu pozorišnu priču, namenjenu maltene bebama?
Bio sam inspirisan black teatrom, radovima – bez reči iz šezdeseetih i osadesetih godina, muzikom iz tih godina, ima malo Linee. Uvek dopuštam da me inspirišu antropologija i nauka.
Koliko dugo se bavite teatrom za decu?
Deset godina.
Šta je najvažnije kada se radi teatar za najmanju publiku, ovu majušnu za koju ste napravili predstavu? Da bude zabavan?
Ne obavezno, bitno je da predstava ima elemente koji oni prepoznaju svakodnevno, koje mogu da smeste negde u svojoj mašti, odnosno glavi. Ja mogu da napravim predstavu inspirisanu antropologijom, nekim crtežima, ali linije koje čine taj crtež oni moraju da prepoznaju. Kad jedno dete prepozna nešto, ono reaguje, a onda se priključuju i drugi svojim reakcijama, jer se oslobode. To se isto dešava sa smehom: ako jedno dete reaguje smehom, on se širi; ako se jedno dete uspaniči, i to se širi. Kolektivno je i tu važno, prepoznavanje u kolektivu, a svemu prethodi iznenađenje.
A kada plaču, kada se uplaše, šta se onda radi?
To znači da su se uplašili iznenađenja, jer ne mogu nigde da smeste. Ne prepoznaju ga. Jako ih je iznenadilo. Prestaju da plaču ako uspeju da ga identifikuju – kad ga negde smeste, u čemu im roditelji mogu malo pomoći.
Ko čini Klub “Le Friks”?
Ima nas nekoliko, postojimo 12 godina, imamo razne saradnike, a jedan od njih je kompozitor muzike u ovoj predstavi Žak Balu.
Šta bi trebalo postavljati u današnjem teatru, čime se baviti?
Teatar, dobar teatar traži dobru dinamiku. Traži pokret u mislima, poeziju u mislima, a može da govori o svačemu: o moralu, problemima - ovome i onome, ali mora postojati dinamika u tome što se radi. Ako se bavim ekologijom, moji akti moraju biti smisleno dinamični, jer ako nisu, propada tema kojom se bavim. Posebno je važno biti dinamičan u procesu kreacije. Taatar i dalje mora biti angažovan, iako se kultura promenila, ali moramo se istinama obraćati mladim ljudima.
Vaše ruke i vaši prsti mesto su gde obitava vaša umetnost. Kako ih negujete, imate li neku posebnu kremu, neke vežbe, neki poseban tretman za njih? Osim što ih redovno perete, pretpostavljam:)
Dobar vam je taj štos! Da, da, svakodnevno perem ruke, ali nema neke "specijalne efekte" za moje ruke i prste, nemam čak ni vežbe. Pazim samo da ih ne povredim. Negujem ih jedino tako što pokušavam u njima da pronalazim poeziju.
Snežana Miletić