Predstava “Geometrija duše” bila je čarobno putovanje kroz misli jednog mladog umetnika, magično i uzvišeno, posve nežno, namah duhovito, potpuno poetično, nadasve lekovito i na koncu katarzično. Prisustvovali smo pravom umetničkom činu, nepretencioznom, a značajnom u evropskim okvirima. Bilo je to uzbudljivo merenje neizmerljivog i istinsko pripitomljavanje neukrotivog. Epifanijsko iskustvo koje je pozdravljeno stojećim ovacijama.
Izvođač i autor ideje za ovu predstavu, Alek Ćurčić, dete ovdašnjih korena, koji se obrazovao u Bugarskoj, gde je studirao lutkarstvo, dok danas živi i stvara u španskom Gijonu, bio je apsolutna zvezda večeri među publikom. Nakon predstave upriličen je susret s njom na kojem je usledila prava paljba najrazličitijih pitanja, od onih tehničkih o pripremama i načinu izvedbe do umetničkih, ali i filozofskih...
Tokom susreta s polaznicima Dramskog studija Pozorišta mladih, Ćurčič je strpljivo nastojao da objasni kako je nastajala ta neobična i pametna predstava. Na samom finišu, bodrio je okupljenu publiku rečima kako se svaka upornost i vrednoća, te višesatno vežbanje isplate, a da osmeh na lice dolazi kad plodovi rada počnu da stižu u trenucima kada ih najmanje očekuješ.
I još samo ovo: da su mnogi od nas, pre davnašnjih časova geometrije, mogli da vide Ćurčićevu “Geometriju duše”, možda taj isti predmet koji smo zdušno prezirali, ne bi bila traumatična faza našeg matematičkog života.
Kakva je vrsta mentalne pripreme potrebna za ovu predstavu? Čuli smo tokom razgovora s polaznicima Dramskog studija da se ona sedam sati postavlja. Toliko je potrebno da se rasporede svi njeni elementi, a mora li se sedam sati pre nje postavljati i ono što treba da stoji u glavi?
Nije lako. Npr. u Španiji obično ne možeš doći dan ranije u teatar i postaviti sve što treba, već dolaziš na sam dan izvođenja predstave, postavljaš, a onda i igraš. Tako je bilo i ovde u Novom Sadu, jer je festival. Tokom prvih izvođenja u Španiji bilo je prilično teško jer smo morali da se navikavamo na brzinu i preciznost. Morali smo praktično da vežbamo da sve što brže, a tačno, postavimo. Dešavalo se nekada da je nekoliko gledalaca već ušlo da zauzme mesto u sali, a ja se još pripremam, jer nemam dovoljno vremena za postavljanje. Teško se onda pripremiti i mentalno, kada nemaš dovoljno fizičkog vremena. Vremenom sam naučio da se prilagodim i sada je lakše. Sada mi treba manje vremena da se mentalno pripremim za predstavu. U predstavama kakva je ova vrlo se vidi kada nisi pripremljen. Dovoljno je nešto malo da se pogreši i već to nije onaj osećaj koji bi publika zapravo trebalo da ima. Ako si umoran, ok, radiš, ali nisu u tome. Ako nemaš vremena da se odmoriš uoči predstave, rasporediš misli, guraš sebe, siliš sebe da uradiš sve što treba, ali na kraju ne bude baš dobro. Ljudi možda i uživaju, jer ne znaju pravi potencijal predstave, ali ja znam i zato je važno da se petnaestak minuta pre predstave smirim, da budem staložen.
Za ovakvu vrstu predstave čovek mora da ima životnog iskustva. Na pitanje kako piše, jedan veliki svetski pisac kaže da piše čitajući, pa u tom smislu da li vi stvarate gledajući? Videli smo u predstavi i elemente baleta, cirkusa, raznih drugih veština i znanja... Šta se sve moralo učitati u ovu predstavu da bi ona bila ovakva?
Mama i tata su glumci, odmalena sam svašta gledao. Krenuo sam s pozorištem, pa onda na filmove i muziku, sve me je inspirisalo, ali kada sam ovo krenuo da radim rekao sam, zaboravi sve što si naučio, video i znao, i kreni od nule. Nisam mislio ni na klipove na Jutubu, ni na ono što sam uživo gleda, hteo sam nešto drugačije i onda je sve to došlio iz meterijala koji sam koristio.
Merili ste dušu predmetima na sceni. I čovek ima dušu, koju, doduše, sve više gubi. Može li se to ičim sprečiti, ili usporiti bar?
Jeste, gubi dušu. I to je jedan od razloga zašto je nastala “Geometrija duše” i kako je nastala. U svemu što sam do sada gledao nedostajalo je nešto. Gledao sam dosta predstava, slušao razne priče, promatrao glumce, ali, nešto je nedostajalo. Primetio sam da ljudi ne misle o detaljima, o malim, sitnim stvarima, pokretima... Ljudi rade nešto veliko i vidljivo, ali ne obraćaju pažnju na ono što je tu, ali ga oko ne primećuje. Prosto se nisu povezali ni u jednom segmentu s malim stvarima i ja sam hteo da se fokusiram baš na njih. Hteo sam da oni na sceni imaju značenje i smisao i da to publika vidi i oseti u svakom pokretu. Pokušao sam da, u dosluhu s tim stvarima koje pokrećem, nađem njihovu dušu, da je opipam i pripitomim. Razlog zašto sam počeo da radim ovu predstavu je to što sam hteo da vidim da li je to moguće. Hteo sam da inspirišem ljude da, kada dođu kuću i vide neki predmet potpuno beznačajan i nebitan, pokušaju da se konektuju s njim, da ga na neki način osmisle i ožive.
Kako je raditi s majkom? Vaša majka, inače glumica Olga Zečeva režirala je ovu predstavu. Može li se tokom rada zaboraviti da radite s majkom?
Teško je raditi. Meni je bilo lakše da zaboravim da mi je ona majka. Radio sam od malih nogu tehničke stvari na predstavama u kojima je igrala i sada još uvek radim s njom: ako je ona glumica, ja sam tehničar svetla. Ni njoj nije lako, ja sam njen sin, ali sam joj rekao da me na probama ne gleda kao sina, već kao glumca i da mi kaže sve što hoće.
Studirali ste u Bugarskoj, radite u Španiji. Kakav je odnos prema mladim umetnicima, možete li to uporediti, može li se živeti od igre?
Može, naravno, samo moraš da budeš kontastantan. Moraš naći dušu u onome što radiš, onome što radiš, biti potpun i istinit. I ne moraš čekati da te neko pozove da radiš, zbog neke režije, uloge... Možeš to inicirati sam.
Da li je naslov predstave nastao na početku ili na kraju proba?
Došao je tu negde na početku. Radio sam s geometrijskim formama i nekako se to taj anslov povezao s pričom koju pričamo. Radili smo s geometrijskim oblicima, tražili smo njihovu dušu, a našli geometriju čovekove duše.
Kakvi ste u matematici? I ona je potrebna za jedno ovakvo delo, ta preciznost matematike...
Kad sam bio u školi, mislio sam da sam genije za matematiku, ali kad bi došao ispit, dobijao sam niske ocene i pitao sam se zašto. Odgovor je bio zato što sam uvek pokušavao da, npr, zadatak rešim kroz druge formule, a ne postojeće koje svi znaju. Rezultat nikada nije bio baš najbolji, ali to mi je bilo izazovno.
Kad ste shvatili, u kojoj fazi proba, za koji je uzrast publike ova predstava?
Još nismo shvatili. Dosta je širok taj dijapazon, čini mi se. Mi smo stavili da je to od osam do devet godina, ali bili smo na festivalu u jednom španskom gradu u kojem je tradicija da na predstave dovode i jako malu decu, pa smo na jednoj predstavi imali i decu od dve-tri godine. Gledali su je sa zanimanjem, bili su mirni i pažljivi, mada mislim da je dobro da “Geometriju duše” ipak gledaju oni koji imaju ideju šta je to geometrija.
Snežana Miletić