Češki reditelj, lutkar, Jakub Maksimov, koji je u Pozorištu mladih pre nekoliko godina režirao nadasve uspešnu predstavu “Na vukovom tragu”, ovog proleća ponovo je u ovom teatru. U novoj predstavi “Koralina”, inspirisanoj megapopularnom horor pričom za decu, pisca Nila Gejmena, reditelj je okupio - radoznalošću ozbiljno našpanovanu ekipu glumaca koja na probama neumorno razvija i realizuje rediteljske ideje. Premijera će biti 8. maja, na otvaranju 2. Novosadskih pozorišnih igara, a nakon jedne od proba, tokom koje su upečatljvo napravljene lutke počinjale da dišu, hodaju i govore, Jakub Maksimov je govorio o tome zašto je za svoj drugi dolazak u Novi Sad izabrao “Koralinu”, o sudbini lutkarstva, te - takoreći - nekoj vrsti senzitivno precizne mehanike koja u rukama glumaca, nakon što je reditelj dobro osmisli i izmeri, snažno utiče na sva čovekova čula...
Za svaki proces rada na početku je uvek potrebno ubedljivo uvesti ekipu predstave u rediteljsku ideju, a posle i održavati plamen te ideje. Kako vi pridobijate poverenje ekipe: je li to, u vašem slučaju, više stvar same ideje ili energije koja se tokom rada stvara između vas?
U mom slučaju to je uvek ideja, način na koji vidim komad i budući proces rada u kojem ćemo doći do realizacije ideje. Mislim da je to veoma povezano s načinom mog doživljaja, tretiranja pozorišta i načina rada. Za mene je pozorište, generalno, vrlo konkretna stvar: možemo govoriti o idejama, možemo govoriti o velikim i snažnim emocijama koje doživljavamo kada gledamo pozorišni čin, ali dok pravimo predstavu - mi uvek moramo da znamo odakle šta dolazi, zašto dolazi, zašto nešto treba uraditi ovako ili onako, moramo biti svesni da neku lutku moramo pomerati s jedne, a ne druge strane jer je publika inače neće videti, ili jer taj položaj neće biti zgodan ni za lutku, ni za glumca. Dakle, svaki detalj na sceni mora imati svoje “zašto” i svoje “zato”, mora biti promišljen da bi imao smisla. Po meni, sve je praktično stvar ravnoteže, odmerenosti, merenja - kako nešto predstavljaš publici i zašto nešto predstavljaš publici, kada predstavljaš... Važno je znati, ne samo šta i kako pokazuješ publici, nego i kada joj to pokazuješ, kojim redosledom: šta pokazuješ prvo, šta otkrivaš drugo... Šta mora biti brže, a šta sporije.
Zvuči kao neka vrsta matematike, precizne mehanike...
Pa tako nekako. Dok se stvaraju scene, ređaju jednim logičkim redosledom i povezuju, mora se razmišljati analitički, a tek onda ta preciznost stvara emocije, osećanja koja kroz slike i znakove prenosimo publici koja ih čita. Znači, počinje se od vrlo konkretnih stvari – od objekata, lutaka i koreografija na sceni stvaramo male sekvence, njih povezujemo i tek iz njihove uzročno-posledične veze dolazi energija koja se često pominje u pozorištu.
Kako pronalazite priče za decu i mlade danas? Deca i mladi su opčinjeni igricama, Tik-Tokom, društvenim mrežama. Može li pozorište da im ponudi senzacije i emocije koje će nadjačati ono što proizvode savremene tehnologije? Treba li se boriti za to?
Pozorište je više priča o iskustvima. Ono gledaocu, pa i mladom, daje neku vrstu iskustva. Ne govorim da im daje bolja iskustva, potrebnija iskustva od onih na Tik-Toku, ili Instagramu, onih koje nude igrice, jer mislim, npr, da i neke igrice daju određena umetnička iskustva ako su dobre i zanimljive Iskustvo koje dajete publici ne mora biti najbolje, ali mora biti jedinstveno, unikatno. Moja specijalnost u lutkarstvu je objekat teatar, a on je povezan sa vrlo konkretnim stvarima: realni ljudi manipulišu nečim na sceni. Ako hoćete da podelite to iskustvo sa publikom, morate da budete blizu njih, i to je unikatno iskustvo koje vam društvene mreže i igrice ne mogu ponuditi. Dakle, ovde imaš susret, nije u pitanju samo projektovanje na ekranu.
Doneli ste već gotove lutke uoči početka proba. Da li je to uobičajeno i kakve instrukcije dajete ljudima koji su ih kreirali. Šta moraju da znaju osim što moraju da pročitaju tekst?
Već pet godina, od mojih master studija u Pragu, na Akademiji za izvođačkih umetnosti, sarađujem sa poljskom scenografkinjom Olgom Ženbinska. Sad smo došli do faze kada jedno drugom ne moramo da objašnjavamo mnogo. Ona mora da zna priču i ideju koje tokom procesa rada razvijamo, naravno i karaktere lutaka... U ovom projektu, ona je višestruko uključena: kao autorka crteža, scenografije, kostima, dizajna lutaka. Nekada je i kreatorka lutaka, ali ovoga puta, zbog nekih raniej preuzetih obaveza, nije imala vremena za to, pa smo se obratili jednoj profesionalnoj radionici u Češkoj da nam uradi lutke.
Zašto ste birali Nila Gejmena?
Nisam siguran da sam birao njega. Izabrao sam priču čiji on autor. U jednom trenutku sam shvatio da ima mnogo zanimljivih knjiga za decu, ali ne mnogo onih u kojima su jaki likovi žene heroji. To je velika tema dana. Onda sam intenzivirao potragu i to sam našao u “Koralini” koja je uistinu interesantna heroina. Horor za decu, već samo po sebi zvuči kao oksimoron, ali deca vole da se uplaše.
Da li ste možda gledali “Wendsday”, Netflixovu horor seriju za mlade?
Nisam. Drugačije je praviti horor u pozorištu jer svi znaju da je to iluzija. Zapravo, nije iluzija. Publika danas zna da je teatar iluzija o stvarnom životu. U teatru postoji mogućnost da se kroz neke stvari koje nisu realne, kojima rukovode glumci, animiraju ih, utiče na publiku, da se kroz stilizaciju dosegne horor moment.
Da li je “Koralina” neka vrsta savremene “Alise u zemlji čuda”?
S jedne strane - jeste, s druge - i nije. Ja baš nisam ljubitelj “Alise u zemlji čuda”. Kada sam je poslednji put čitao pre nekoliko godina nisam u njoj našao ništa što bih sledio, što me je dirnulo, zaintrigiralo. Možda bi trebalo da pročitam još jednom, možda sam bio u nekoj fazi kad nisam bio za tu knjigu. Za razliku od nje, “Koralina” me je višestruko inspirisala. Za razliku od Alise o kojoj ne znam mnogo, Koralinin kompleksni karakter ima porodični bekgraund: ono što nju inspiriše, ali i remeti dolazi iz odnosa sa roditeljima i to je povezuje sa realnim svetom, dok je Alisa više kao neka figura, više arhetip nego karakter, neka realna osoba. I to nisam razumeo, ne znam sad čak ni da li mi se nije dopala, ili prosto nisam našao ništa u njoj što me je interesovalo.
Gledali smo vašu predstavu iz Banjaluke na prošlim Novosadskim pozorišnim igrama, a ove dolazite sa makedonskom. Gde ste još radili, jeste li vezani za neki teatar?
Radio sam u lutkarskim teatrima u Češkoj i Poljskoj, te sa jednom nezavisnom trupom u Nemačkoj. Frilenser sam, nisam nigde zaposlen.
Je li moguće tako živeti? Kako je bilo tokom epidemije?
To je pomalo gipsy life. Tokom korone, nije bilo mnogo drugačije što se mog rada tiče. Teatri su dobijali novac od vlade i morali su da imaju predstave. Mi smo radili, ali je drugačije bilo to što smo premijere imali pred jedva desetak ljudi.
Šta vam se čini, kakva je budućnost lutkarstva u Evropi?
Ako govorimo generalno o pozorištu, to je tek malo ostrvo u okeanu kulture i nema mnogo ljudi koji se interesuju za pozorište danas. Još u školi smo učili da se tek 3-5 odsto populacije zanima za pozorište,
Šta mislite, da li je to zato što se menjaju ljudske navike i potrebe, što kultura sve više naginje zabavi, ili je problem u pozorištu i idejama, odnosno nekoj vrsti zasićenja i krize u pozorištu, pa možda i pomanjkanju posvećenosti onih koji rade u teatrima?
Teško je na to pitanje dati tačan odgovor. Neka publika nalazi nešto u teatru, pa odlazi tamo, neka druga ne. Drugi ljudi nešto nalaze na koncertima, u bioskopu, galerijama, neki kombinuju sve, a neki ne odlaze nigde, uopšte nisu u fazonu kulture, ne zanima ih da čitaju, itd. Ali ne smemo ih osuđivati...
Možda ih onda možemo ili moramo nagovarati na neke kulturne sadržaje?
Svako ima pravo na izbor, a istovremeno nema pravo da drugog gura u ono što se njemu sviđa ili misli da je dobro. Naravno, možemo ostvariti nešto fenomenalno i onda pozivati ljude da dođu i vide to, ali ne možemo ići na ulice ili onlajn da bismo ih naterali da dođu.
Snežana Miletić
Putovanje kroz strahove
Naslovnu ulogu u predstavi “Koralina” igra Kristina Savkov, a celokupnu ekipu predstave čine: Neda Danilović, Slavica Vučetić, Jelica Gligorin, Saša Latinović, Slobodan Ninković, Aleksa Ilić, Darko Radojević i Aleksandra Lazin. Muziku, koju komponuje Lazar Novkov, uživo izvode: Aleksa Ilić, Darko Radojević i Aleksandra Lazin, dokje hor kompletna glumačka ekipa.Za knjigu Nila Gejmena, američka štampa svojevremeno je pisala da “još od vremena kada se Alisa stropoštala kroz zečiju rupu nije bilo putovanja tako veličanstveno neobičnog i zastrašujućeg” kao u ovoj knjizi. Sam pisac kaže da je knjiga nastala kada je strahovima koje nosimo iz detinjstva dopustio da se prošire na knjigu.