Mihajlo Nestorović, selektor Novosadskih pozorišnih igara
Nakon 67 odgledanih predstava, što prijavljenih na konkurs, što na lični poziv ili na smotrama i festivalima, u veoma šarolikoj i raznolikoj ponudi, bilo da se radi o nivou produkcije, teksta, teme, tehnike, te načina izvođenja dotičnih dela, moram da konstatujem da se u kvalitativnom smislu, bar na nivou mojih saznanja, senzibiliteta, pa na kraju krajeva i ukusa, nije bogzna šta promenilo.
U tom smislu, moj ovogodišnji izbor, selekciju 2. Novosadskih pozorišnih igara, činilo bi 12 predstava koje bi se našle u zvaničnoj konkurenciji, dok bi dve predstave bile izvedene u revijanom delu Festivala.
Ne spadam u one selektore koji pronalaze zajednički naslov za selektovane predstave, niti sam se vodio datom temom i slično. Za Novosadske pozorišne igre specifičan je upravo koncept festivala, bez naslova, a osnovna smernica u izboru predstava bila mi je dobra predstava - tako sam došao do ove selekcije.
Gledajući sve te predstave, primetio sam da se način promišljanja pri postavci komada koji se nude deci i mladima nije promenio. Još uvek smo u koroni: ona je još uvek kriva za naše pozorišne pobačaje i ostala je osnovno sredstvo u odbrani lošeg, ili - da ne zvučim grubo, manje dobrog, površnog, ziceraškog.
Ovogodišnja selekcija NPI razlikuje se od ostalih festivala sa konceptom upravo po tome što nema ograničenja, bilo u produkcijskom, žanrovskom ili bilo kom smislu. Važno je da svaka predstava zaokupi pažnju publike: dece ili mladih. Svaka od dvanaest predstava je sama po sebi različita od ostalih i donosi neku osobenost koju retko gde možemo videti. Ali, nisam ih birao zato što su različite od mnoštva, već su se same, kao takve , nametnule, bilo da sa sobom nose neke nove veštine, tehnike, virtuoznost, estetki doživljaj, inovativnost, ili, jednostavno ljubav prema pozorištu.