Ima događaja po kojima pamtimo život i ljudi koji promene tokove naše sudbine i svesti. Isto tako ima i pozorišnih predstava po kojima se pamti jedno vreme, koje u nama redefinišu pojam umetničkog akta, a u sredini u kojoj se odigraju pomere dotadašnju lestvicu doživljaja umetničkog stvaranja.
Jedna takva predstava – setiće se svi oni koji prate pozorišni život u Novom Sadu - bila je pre 16 godina na Sterijinom pozorju. Zvala se “Fekete ország” (“Blackland”, odnosno “ Crna zemlja”) u režiji Arpada Šilinga. Ta fascinantna brehtijanska struktura, koja je stigla iz budimpeštanskog Kretakor teatra, bila je savršeno složena dijagnoza nepostojeće lakoće (ne)postojanja današnjeg čoveka umotanog u kafkijansku centrifugu nemoći pred sistemom. Publika je ostala bez teksta. I dugo, dugo u noć nije progovarala. Mnogi te noći nisu našli put do kuće, a neki su te iste noći našli put do sebe.
Od tada, bilo je u Novom Sadu odličnih predstava zbog koji je duh publike treperio kao lišće breze na vetru, ali nijedna - kao ta mađarska predstava na tom Sterijinom pozorju 2006. godine, nije tektonski uzdrmala ovaj grad.
Sve do ove, 2022. godine, kada se u Novom Sadu najzad ponovo dogodila jedna takva grandiozna predstava, koja je pomerila sve granice ljudskog razuma i osećajnosti. Bila je to “Gerdina soba” Teatra Osobnjak iz Sankt Petersburga, u režiji Jane Tumina, koju je, malo je reći, ingeniozno odigrala fascinantna glumica Alisa Olejnik. Predstavu su u Novi Sad dovele prve “Novosadske pozorišne igre”, međunarodni festival za decu i mlade koji je organizovalo Pozorište mladih.
Prvenstveno zahvaljujući ruskoj predstavi, koja je dobila festivalski Grand Prix (a nagrađena je sa još četiri nagrade: za režiju, kostime, scenografiju i glumačku bravuru), i još jednoj koja je stigla iz finskog Grus Grus teatra, ovaj se festival već svojim prvim izdanjem predstavio kao ozbiljno novootvoreno pozorišno okno ka svetu, čiji deo ponovo možemo da postanemo i mi, u svakom smislu, ali samo ukoliko se potrudimo da taj isti svet shvatimo i prihvatimo pravila igre po kojima funkcioniše sve pristojno u njemu.
Fascinantna “Gerdina soba”
Imajući u vidu činjenicu da u životu postoje neke stvari, među njima i neka umetnička dela koja se ne mogu sagledati rečima, jer one su, čak i kada su majstorske, nedostojna zamena za emotivni učinak na čoveka, svaki pokušaj verbalizacije predstave “Gerdina soba” već unapred je osuđen kao nedovoljno jak utisak. Pa ipak, neka ostane zabeležen...Sa mislima uronjenim u Andersenovu “Snežnu kraljicu”, glumica Alisa Olejnik je u saradnji sa kolegom Evgenijem Filimonovim (rukom preciznog majstora pomagao joj je iza scene), očaravajućim slikama, zvukovima, muzikom, glasom, pokretima, stvorila je nestvarno čudesan, onirički svet kroz koji nas je vodila maestralnim koracima do same epifanije.
Olejnik je bila Gerda koja je inteligentno i znalački pripovedala o strahu, čežnji, bolu i traženju. U vremenu u kojem bi svako pomalo hteo da izbriše nešto od svojih sramotnih, što istorijsko-političkih, što kulturno-društvenih faux pas, ova predstava je retko čestit primer nesputajućeg redefinisanja prošlosti kroz delikatno rekonstruisanje sećanja.
Dolazak Alise Olejnik u Novi Sad bio je – ispostavilo se – kulturni događaj par excellence, ali i značajan korak u osvešćivanju ovdašnje javnosti o situaciji u Rusiji. Olejnik, inače gorljiva aktivistinja protiv rata, hapšena je nekoliko puta u Sankt Petersburgu (pa i neposredno uoči dolaska u Srbiju) jer je demonstrirala protiv mržnje, nasilja i rata koji su zapodenuti između njene domovine i Ukrajine. Za niz srpskih medija govorila je o tome kako ruski narod nije baš tako, kako prodržavni srpski mediji tvrde, ratno raspoložen prema Ukrajini. Naprotiv, mnogo je ljudi protiv tog besmislenog rata koji se u njenoj zemlji ni ne sme nazvati ratom - to je kažnjivo, nego se govori samo o “vojnoj operaciji”. Uprkos drakonskim ruskim zakonima, te odsustvu drugačijih tonova u mejnstrim ruskim medijima, svake večeri Osobnjak teatar, čiji je ova glumica deo, osvetljen je u bojama ukrajinske zastave.
Prisustvo ruskih umetnika na “Novosadskim pozorišnim igrama”, u trenutku ruske agresije na Ukrajinu, iz još jednog razloga zapravo je - ne samo solidaran, već izuzetan ljudski potez Pozorišta mladih. Ruski umetnici pozvani su u Novi Sad u trenutku kada “veliki beli svet”, koji ceo može da stane pod okrilje jednog kompjuterskog miša – ali izgleda i da nestane, kanseluje ruske umetnike i difamira rusku kulturu, kažnjavajući čak i mrtve ruske pisce insinuirajući tako da su proputinovska čeda i jedan Dostojevski, Tolstoj i Čehov, umesto da kanseluje svoje sramotne političare koji svojim nedopustivo stupidnim potezima zakuvavaju svetsku političku kašu tako da je ceo svet na ivici potpunog ludila.
Ruska predstava osvestila je publiku, dakle, višestruko, a organizatore i u to koliko je srpska pozorišna kritička misao jadna. Uprkos primetnoj medijskoj pažnji povodom festivala, srpski kritičari “velikih medija” nisu dobro percipirali festival pa su svoj nedolazak na njega objašnjavali da “srpska kritika ne prati predstave za decu i mlade”. Na njihovu žalost, ostali su uskraćeni da u, mahom parohijalnoj srpskoj pozorišnoj strukturi, vide bar dva prava umetnička čina, od kojih jedan - “Gerdina soba” komotno može drito u Avinjon, Edinburg ili na berlinski Theatertreffen.
Upečatljive “Nevidljive zemlje”
Druga predstava koje je bila sami vrh Festivala bile su finske “Nevidljive zemlje”. I ova predstava je, ne samo izborom teme, tretmanom materijala, već pre svega izvedbom, ukazala na to koliko naše pozorište – ne samo za decu i mlade, već pozorište uopšte, zaostaje - kako za svetom, tako i za samim sobom. I posle nje je ostalo pitanje, zašto nešto takvo nije moguće kod nas, ili je moguće vrlo retko (primer je predstava “Na vukovom tragu” Pozoriša mladih), jer nije da nema ideja, nije da ovdašnji reditelji ne umeju da “izvrnu kožu” (Urban, Mladenović, Liješević), ali u finišu većine pozorišnih akcija ovdašnjih reditelja i pozorišta početno izvrsna ideja najčešće doživi sudbinu kuvane špagete koja gađa metu.
Zapravo, osnovni utisak “Novosadskih pozorišnih igara” je da - bar te ponajbolje - predstave iz inostranstva mnogo bolje korespondiraju sa svetom oko nas i nama samima, da nisu old fashioned ni u sredstvima, ni i izvedbi, te da - vrlo uočljivo - nisu opterećene ni viškom reči. Dolazak predstava iz sveta ukazao je i na to da i naše pozorište, kao i nas ovde generalno na Balkanu, ubi previše reči!!! Predstave iz sveta tačnije biraju teme, oprezno i sveobuhvatno prilaze materijalnu, kompleksno ga treitraju, znalački njime rukovode, pa je zato – u kom kog da su žanru, maniru, i izrazu otkuljučane, i rezultat vidljivo bolji,
To potvrđuju i “Nevidljive zemlje” koje tematizuju široki kontekst migrantskih priča. I nije da te teme nije bilo kod nas, u nizu – nažalost - uglavnom besmislenih pozorišnih procesa. Autorski projekat Sandrine Lindgren i Išmaila Falkea koji i igraju u predstavi, napravljen za uzrast iznad 14 godina, zamišljen je kao osvešćivanje mladih o svetu u kojem živimo, u kojem lepa sveske i nova pernica na početku školske godine i odeća kao statusni simbol nisu ono što živi menjstrim populacija ove planete.
Uz pomoć svog tela - ruku, nogu, leđa, kičme, kože... ispisivali su emigrantske priče - o ratu, begu od njega, probijanju kroz bespuća geografije i dolazak na cilj gde ih čeka surova politika stvarnosti, koja im - ništa manje surovo, pokazuje da na ovom svetu mesta za njih, druge i drugačije, nema - ni tu na teritoriji za koju su mislili da je slamčica spasa, kojoj su mesecima težili u gotovo bestežinskom stanju.
Dva autora i aktera na izuzetan način animiraju sićušne lutke, koje uz pomoć kamere transponuju na svoje telo i stvaraju autentičan svet naše apokaliptične sadašnjosti. Stoga ne čudi što je žiri ovog festivala, precizno sveobuhvatnim okom, autorima finske predstave dodelio Specijalnu nagradu za inovativnost. U žiriju su inače bili: bugarska rediteljka Biserka Kolevska, hrvatski producent Miran Hajoš i novosadski glumac Slobodan Ninković.
“Kafe kraljevstvo” i “Tihi dečak”
Publika i žiri voleli su još neke predstave ovog festivala koje su, bar kada je region u pitanju, ostvarile, ako ne produkcione, onda svakako umetničke i zanatske standarde. Te su predstave svojim kvalitetom uspele da senzibilišu decu i mlade na neke životno važne teme (“Tihi dečak”), ali i da ih, što da ne, zabave (“Kafe kraljevstvo”).“Kafe kraljevstvo” u režiji Vanje Jovanović vispreno je uprizorenje koje pokazuje nedvojbenu glumačku inteligenciju dva aktera - Irene Bausović Tomljanović i Dominika Krakašića (oboje su nagrađeni za uloge u ovoj predstavi), ali očigledno i glumačku radoznalost od koje, recimo, srpski pozorišni ljudi sve manje pate. Hrvatska predstava se na simpatičan način, u kombinaciji predmeta (šoljica, flaša, bokala, čaša...) i dramske igre bavi odnosom dece i roditelja, odnosno potrebom da se nađe zdrav put od tradicionalnog i očekivanog do samoosveštenja i samoostvarenja.
Kragujevački “Tihi dečak” u režiji Tina Grabnara baziran je na igri prstiju i onome što su principi platform teatra, u kojem je glumac na sceni i glumac, i lutka, i scenski element, i rekvizit. Dirljivu priču o dečaku Vuku i opasnostima koje vrebaju oko jednog malog dečjeg života, odgovorno su izveli glumci Pozorišta za decu Kragujevac.
“Tri musketara” i “Hrono patuljci”
Svaki festival za decu i mlade morao bi po nekom nepisanom pozorišnom zakonu da ima i svoje karnevalske elemente, razgaljujući deo koji bi opuštao - pozorišnim mislima - bremenite vijuge najmlađe i malo starije publike. U tom kontekstu su na “Novosadskim pozorišnim igrama” odigrana udribrigunaveseljaška “Tri musketara” koja su u firioznom ritmu, sa sve padanjem scenografije, šarmantno izveli glumci češkog pozorišta Alfa iz Plzena.
Ova predstava je svoj karnevalski život pre Novog Sada upisala na tri kontinenta, u čak 35 zemalja, čime je postala najuspešnija češka predstava u 21. veku. Lutkarsku verziju legendarnog romana Aleksandra Dime, češki umetnici izveli su sa komičnim ginjol lutkama i na međunarodno razumljivom znakovnom jeziku.
Od njih su u manje razuzdanom tonu bili slovački “Hrono patuljici” u režiji Jakuba Maksimova, ali su glumci iz Bratislave, iako manje raspojasani od čeških, svoju autentičnu priču o prijateljstvu i pobuni demonstrirali u raskošnom prostoru mašte, u obliku lutkarskog bioskopa. Bila je to, najtačnije rečeno, avanturistička i filozofska priča o zubu vremena, imperativu pobune – danas više nego ikada, jer danas smo - više nego ikada - eutanazirani stupidarijama remedijalizovane stvarnosti.
O ostalim predstavama Festivala: "Mahmudu" Mestnog gledališča Ptuj/ Slovenija, "Čaplinu" Lutkarskog pozorišta Košice/Slovačka, "Sedam gavranova" Dječjeg pozorišta Republike Srpske/Bosna i Hercegovina, “Carevom novom odijelu" hercegnovskog pozorišta i JUK Herceg festa Herceg Novi/Crna Gora i “Carevom novom ruhu" tandema Lutkovno gledališče Maribor/Slovenija i Gradsko kazalište lutaka Rijeka/Hrvatska - nekom drugom prilikom.
Da te pitam...
Na “Novosadskim pozorišnim igrama” svakodnevno je održavana radionica “Mladi kritičari” u kojoj su učestvovala deca osnovnoškolskog uzrasta iz Dramskog studija Pozorišta mladih. Za ovaj program pripremale su ih dve glumice-zmajice ovog teatra Neda Danilović i Slavica Vučetić. Posle svake predstave, vođena znalačkom rukom moderatorke, dramaturškinje Divne Stojanov, deca su razgovarala sa autorima i akterima predstava o onome što su videli. Njihova dečja radoznalost i ljubopitivost neretko su goste ove radionice bolje otvarale nego bilo koja novinarka pitanja ili prikazi kritičara.Početak i kraj
Najbolji deo pozorišne Evrope koji stvara za decu i mlade jednim delom viđen je, dakle, maja 2022. godine i Novom Sadu - u Pozorištu mladih, na “Novosadskim pozorišnim igrama”. Prema rečima selektora i direktora festivala Mihajla Nestorovića, to je i bio cilj prvih Igara, da mlada novosadska publika vidi predstave koje su u njihovim matičnim zemljama bile ili još uvek jesu među najnagrađivanijim, da stekne uvid u razne, recimo, lutkarske tehnike, da pojmi šta se sve u svetu radi, kakvo je pozorište u nekim zemljama o kojima gotovo da ne znamo ništa (poput Finske, npr).
“Novosadske pozorišne igre” otvorene su i zatvorene premijernom dve predstave kuće domaćina. Na početku je izveden raskošan ulični performans “Gulierova putovanja” u režiji Kokana Mladenovića koji je ne samo u danu premijere, već i u pretpremijerskim probnima danima, zabavio i oduševio na stotine dece u centru Novog Sada. I ova predstava, kao i “Metamorfoze” autora Saše Latinovića, izvedena u čast nagrađenih, koja je na samosvojan način pokazala kako se uz pomoć jednog materijala (kanapa) može stvoriti originalno umetničko delo, ostaće na repertoaru Pozorišta mladih.
Do metamorfoza kroz razumevanje
Svako vreme voli da ruši stare mitove i stvara nove. Čini to preispitujući svoju prošlost kako bi svoju sadašnjost učinilo boljom, hoteći istovremeno da predupredi greške koje mogu da iskrsnu na putu ka budućnosti. A budućnost, to je ono ka čemu kao sumanut juri čovek današnjice. Filozofi bi rekli – a ne bi trebalo, jer pojedinačna budućnost zapravo je smrt. Ali nije ona najgora u budućnosti. Najgore bi bilo ako bismo u ovom sveopštem ubrzanju bez smisla i poretka uspeli da prestignemo sadašnjost i tako preigramo budućnost. Upravo o tome su, ako smo ih malo dublje promišljali, na razne načine govorile ponajbolje predstave “Novosadskih pozorišnih igara”. One – predstave, i one – “Novosadske pozorišne igre” sugerisale su nekoliko stvari: treba birati prvi tempo, prave teme i prave ljude oko sebe. Jer samo se u takvim kontekstima nastaju umetnička dela i dešavaju se festivali koji doprinose razvoju jedne sredine.Parafrazirajući eksplikaciju iz programa za već pomenute “Metamorfoze”, kao neka vrsta rezimea svega rečenog, mogao bi da bude ovaj zaključak: dosta smo gledali na kakve su sve žrtve spremne velike i “velike” ljubavi, a na kakve su sve zločine sposobna izneverena očekivanja. Vreme je da se okrenemo jedni drugima, da se upoznamo i prepoznamo da su naše sličnosti veće i važnije od našiih razlika. Tek u tom trenutku spoznaje svako od nas, kao ljudsko, biće sposoban za metamorfoze. Možda nam upravo o njima budu govorile predstave na narednim “Novosadskim pozorišnim igrama”.
Snežana Miletić