Jedan strašni lav s jednog crteža, a nastao zapravo iz slova koje je tako znalački slagao veliki Duško Radović, bio je inspiracija reditelju Nikoli Bundalu da u Banjaluci, u Dječejm pozorištu RS ispriča priču koja počinje rečima: “Bio jednom jedan lav”. Pričajući o tome kako je njihova priča prohodala scenom, mladi reditelj je progovorio o svim našim strahovima i brigama, ne samo onima koje muče svako detinjstvo, nego i živote posle toga, a govorio je i o važnosti toga da se svaka posebnosti svakog čoveka oko nas prepozna, uvaži i neguje.
Šta vam je bila početna ideja koju ste hteli da razvijete u ovoj predstavi i kažete deci?
Počeli smo od crteža strašnog lava, a inspirisani smo pesmom. Zanimalo nas je zašto se uvek, kada se god govori o toj pesmi, taj lav zamišlja strašnim? Da li je on stvarno strašan, ili ga je društvo napravilo strašnim? Mi ljudi obično, kada vidimo nešto neuobičajeno i drugačije, nešto nesvakidašnje, uvek tome dajemo neki negativni predznak i to tako ostane gotovo zauvek. I tako, lav koji uopšte nije strašan, već poseban, ostane strašni lav. Retko ko pomisli da je taj lav možda samo nesnađen. Mi smo krenuli upravo od te premise, da je taj “strašnost” lava ono dete u nama, neki talenat, neko kreativno iščašenje iz sistema, da je strašni lav to kad si malo drugačiji. I onda smo odlučili da lava kao takvog posmatramo u raznim situacijama: u prirodi, društvu, gradu, na raznim mestima kako se on snalazi, kako on iz najbolje namere dobija etikete. Išli smo kroz stihove koji nisu uzrok, nego posledica.
Može li se definisati, ko je za današnju decu strašni lav, ili šta je on?
Ne bih imenovao neku ličnost, niti neki fenomen. Ta “strašnost” je svaka neobičnost ili nesigurnost koju mlada osoba ima, bilo da je nešto fizički, da su to neka interesovanja koja nisu uobičajena. Strašni lav je ono što nas čini dugačijima i mislim da je to lepota.
Kako mlad čovek, koji nema mehanizam kao odrastao, mada nekad nema ni on, da uspe u tome da ta neobičnost ne postane krst u njegovom životu? Šta smo mi odrasli dužni da uradimo da oni uspeju u tome?
Moramo imati svest da moramo da im pomognemo. To je ono najvažnije, a čim imamo svest o tome, onda ćemo, svako na svoj način, svojim sredstvima, naći kako to i da ostvarimo. Mi na tome treba da radimo, da ih osnažimo, a ne deca. Ona još nemaju svest o tome, iako su prepametna i vladaju raznim tehnologijama, ali još nisu emotivno ovladali svim onim čime moraju da ovladaju tokom sazrevanja. Ovom predstavom pokušali smo da ih naučimo da uoče onog pored sebe, da vide njegove potencijale i da im se raduju, da i sami urade da oni dođu do izražaja. Kada preoznamo kvalitete jedni u drugima, i kada tako jedni drugima pomognemo, bićemo i bolji ljudi
Jesu li deca bolja od nas, ili, svesno ili nesvesno preuzimaju matrice koje im, opet svesno ili nesvesno, namećemo?
Jesu bolja, ali svakako da preuzimaju i matrice svojih roditelja, što opet zavisi od roditelja, kako se oni nose sa svojim matricama. Kada pravimo predstavu za decu, mi na neki način komuniciramo i s roditeljima, obraćamo se i njima jer prenosimo poruku na više nivoa. Npr. predmeti koje koristimo u predstavi namerno su tako neki koji su odbačeni, seknd hend, jer je poenta da kažemo da svako ima pravo da mašta, da svako ima neki potencijal, neotkriven, a na nama je da ga uočimo i rasplamsamo. Bitno je da deca poveruju u beskrajnost mašte, da imaju veru u tu maštu.
Ima li pozorište za decu dovoljno mašte da bude toliko kreativno i dovoljno važno u odnosu na internet koji čula uzbuđuje na nesagledive načine?
Tragam za tim odgovorom, mlad sam, tek sam počeo da radim, izašao sam iz škole. Tragam za tim odgovorom, jer mislim da on postoji. Pozorište postoji više od hiljadu godina, na istoku još i duže, ljudi dobijaju Ljudi tolike godine imaju potrebu za njim...Pozorište traga, greši, ali i uspeva da probudi nešto u ljudima, a svako od nas je bar jednom u životu tamo doživeo nešto što nigde drugde nije. To je plamen za kojim tragamo.
Da li kao mlad umetnik imate odgovor na pitanje koje ovih dana svi postavljamo - šta da govorimo deci posle onog što se 3. maja dogodilo u Beogradu?
Veoma, veoma me pogodila ta tragedija. Kao i mnogi ljudi osetio sam se bespomoćno i prestravljeno zbog tog stradanja. Ali, osetio sam i bes zbog kakofinije koja je nastala na mrežama i u medijima. Posle užasa u školi možemo samo da se pomolimo za duše te dece, da zastanemo i ućutimo, pogledamo se. A nismo ni zastali, ni ućutali ni pogledali se, već smo počeli da pametujemo. Počeli smo da budemo glasni, da dajemo dijagnoze društvu, da svi sad znamo zašto se to desilo i šta je ovo bilo. A nije prošlo ni nedelju dana. Dajte da vidimo šta se tu desilo - jer svi smo krivi. Dajte da se saberemo i da vidimo možemo li popraviti stvari. Kod nas ovde je običaj da ljudi, kad god se nešto desi, sve izbace iz sebe ne razmišljajući o onom drugom pored sebe, koji je stradao, bljunu iz sebe sve bez obzira na posledice. To nije dobro. Previše se ljudi koji nisu kompetentni petljaju u nešto što je jako delikatno, u jedan veliki šok. Nažalost, moralo se desiti ovako nešto da bi se o tome počelo pričati o nasilju i agresiji. Još na prvoj godini bavio sam se nasiljem među mladima i neverovarno je šta sam sve saznao, kakva sve vrste nasilja postoje u školama. Razne stvari su dovele do toga i strašno je što se ljudi koji su plaćeni za to nisu pozabavili time. Da je sistem radio svoj posao, možda ne bismo došli do ovoga. Toliko je bilo indikatora da će negde eksplidirati, a nismo preduzeli ništa.
Možda bi trebalo napraviti neku kampanju o važnosti toga da se ljudi okrenu nečemu što ih tera da ostave telefone, odnosno da se tokom dana bar jednom povežu sa sobom umesto telefonom. Da se konektuju sa drugim ljudima. Možda zvuči donkihotovski, ali baš knjiga bi mogla da bude povod da se čovek diskonektuje iz svih konekcija...
Naravno da bi bilo bolje da se ljudi konketuju sa pričama uopšte. Priče razvijaju empatiju, maštu, kreativnost, razmišljanje, samo ne znam način na koji bi se to moglo promeniti, kako bismo ljude ubedili da se vrate čitanju knjiga.
A zašto ne čitaju reditelji i glumci. Čovek ima utisak da oni više ništa posle akademije ne čitaju, samo ređaju Šekspire, Čehove i Dostojevskog, drže ih se kao pijan plota. Napisa li iko išta više posle njih? Nije li to držanje za neku vrstu sigurnosti. Evo, u Banjaluci je fantastični Stevan Grabovac, napisao izuzetan roman “Mulat albino komarac”, banjalučki “Imprimatur” je objavio knjigu Slađane Perković “U jarku”, koja ima fantastičan dramski potencijal, to je potpuno Nušić 21. veka. I niko da se seti da ih postavi na scenu, u Banjaluci npr....
Slažem se da je to veliki problem, jer, kao da postoji katalog od ne znam koliko pisaca koji se stalno vrte u krug, a postoji toliko mladih savremenih autora, naših kolega koji izlaze s akademija, ne samo u Beogradu. Ali, sve je do reditelja i pozorišta. Neka im daju šansu, neka rizikuju, pa neka i pogreše... Pozorišta nemaju razumevanja ni toliko da im daju malu scenu za rad. Naši repertoari su Sterija, Nušić, Kovačević, za koje imam neizmerno poštovanje, ali ne možemo stalno njih postavljati. Tu su Biljana Srbljanović, Milena Marković, Tanja Šljivar, a gde su ostali? Dok sam studirao, doveo nam je profesor jednom jednog izvrsnog rumunskog redilelja iz Bukurešta koji postavlja samo savremene tekstove. Jedan od studenata ga je zamolio da nam prosledi neke od tekstova, a on je rekao – ne. On smatra da je više od 50 odsto rediteljskog posla traženje komada. Rekao nam je da je naša obaveza da, čitajući te tekstove koji nisu postavljeni, tražimo i pronalazimo one s kojima ćemo se povezati i tako otkriti svoju temu, novog psica, novo štivo, novi ugao.
Snežana Miletić