Očarala nas je prva takmičarska predstava Novosadskih pozorišnih igara - “Ronja”, i njeni divni glumci iz skopskog Pozorišta za decu i mlade. Među njima i Nikola Nakovski. Gost našeg grada i festivala najboljih evropskih predstava za decu i mlade, koji se od 8. do 15. maja održava u Pozorištu mladih, govorio je o pobeđivanju predrasuda i divnom prijateljstvu koje se rodilo iz toga – čemu nas “Ronja” upravo uči, o tome kako treba razgovarati s decom danas - u pozorištu i mimo njega, kako ih naučiti nekoj novoj nežnosti, jer stara je očigledno izbledela, ili - očigledno - ne radi dobro svoj posao...
Čemu nas uči ta odvažna kćerka razbojnika Ronja? Šta deci govori ta priča, koje vrednosti im prenosi?
Govori o dve sukobljene porodice koje se mrze, o mržnji koja se prenosi iz generacije u generaciju, s kolena na koleno... Poznata priča, zar ne? Imamo to mnogo i često i u životu. Ovde kod nas, na ovim našim prostorima, ali i svuda u svetu. Svet uopšte nije operisan od toga. Svedoci smo tih mržnji. patimo zbog njih. Naši junaci Ronja i Birk su neka nova nada. Deca su ta naša nova nada, ona imaju priliku da razbiju loše stare tradicije i stereotipe koji su već jako urasli u kožu odraslih, pa i nas koji nismo baš stari. Deca nam otvaraju oči da smenimo neke navike, izmenimo ih, promenimo i pobedimo ako su loše.
Ovih dana u Srbiji, bili smo svedoci da jedno dete nije otvaralo oči odraslima tako kako vi govorite, nego nam je dodatno pokazalo da očigledno ne vidimo dobro i ne priznajemo neke stvari u našem društvu. Šta treba govori deci, šta im treba pričati, evo u pozorištu?
Moje iskreno saučešće svima onima čiji su najmiliji stradali. Mi smo u Makedoniji jako teško doživeli to što se dogodilo. Vrlo smo potreseni. Mi, kao radnici u kulturi, imamo već duže vreme problem kako da pokrenemo i održimo dečju pažnju. Njihova koncentracija je slaba i kratka, uopstalom, nije bolja ni kod nas odraslih. Nove generacije su danonoćno prikačene na internet, takoreći od rođenja i vrlo teško ih možete ubediti da im pozorište može dati neke druge senzacije, da im može pokrenuti adrenalin na druge, suštinskije načine. Mi u pozorištu konstantno imamo pritisak da tu magiju koju stvaramo, moramo da stvaramo na nekom novom nivou koji će njima biti interesantan i uzbudljiv, koji će im držati pažnju. Ta deca, prve neke stvari koje uče o životu – uče kod nas u pozorištu za decu, preko predstave i to je za nas, ne samo izazov, nego ozbiljna odgovornost. Mislim da više ne možemo, niti smemo da se lažemo, moramo se zapitati mi koji radimo u pozorištu kako svemu tome temeljno i ozbiljnije pristupiti. I ja sam bio dečak i klinac i tinejdžer, i ne tako davno prolazio kroz razne teškoće odrastanja, kroz buling, ali, s bitnom razlikom, meni nije toliko bilo dostupno to magično i tragično polje slobode zvano internet, ta blagodet našeg vremena koja je ujedno i veliki monstrum ako se otme kontroli onoga ko ga konzumira.
Očigledno je da se, posebno mi ovde na Balkanu, moramo početi učiti i nekoj novoj nežnosti, nekoj novoj komunikaciji koja će emotivno osvestiti ljude. Paradoksalno je da smo posle svega što se ovde dešavalo, tako bezosećajni. Šta smo to pogrešno učili?
Jesmo, sve smo bezosećajniji, i mi odrasli, i deca. To se jako vidi i oseća. Deca se navikavaju da žive u nekom ignoru, mnogo prepuštena i sama sebi. Pravdamo se finansijama, dnevnim sluđivanjem, brzinom života, ali sve je to izgovor. Mora se naći vremena. Mi smo njih doveli na svet. Nismo ih pitali hoće li doći. Ne mogu da krivim roditelje, svako ima svoju priču i razlog, ali sve polazi iz doma, iz kuće. Po meni, to je baza. Ako tu dobiješ prave smernice, nećeš biti drugačiji ni van kuće.
Važno je i to koliko te puta neko od bližnjih pita kako si, kako ti je bilo u školi, na poslu, i to da te, umesto u streljanu, vodi u pozorište, park, na neko izletište...
Tačno, ali kad vodite svoje dete negde to ne sme biti tek puko “vođenje”, način da mu popunite vreme, da to odradite. Morate detetu približiti zašto je bitno da taj dečak ili devojčica vidi predstavu, zašto je važno da juri loptu po parku... Ta vrsta komunikacije je drugi nivo umetnosti i obrazovanja, i upravo dobijanje novih informacija na taj način je razotkrivanje novih mogućnosti, a ujedno i otkrivanje novih nežnosti. Mislim da je takođe veoma važno da i roditelji, i mi u kulturi, zapravo svi koji se bavimo decom, počnemo da imamo malo ozbiljniji pristup prema njima. Mi decu više ne gledamo kao decu. Mi od njih očekujemo da budu odrasli. Primećujem to kada pričam s decom posle predstava. Oni s nama pričaju kao odrasli. Pa i mi bismo isto tako morali da pričamo s njima, da ne bude ušminkavanja, nikakvog “pakovanja”, jer deca to vide, prozru vas. Često kažemo da su deca najiskrenija publika, ali to govorimo tako naivno, a to nije baš tako navino. I to je i blagodat ove naše glumačke profesije, da im se dopane i ne dopadne nešto, ali da se o tome priča. Da se ne završi samo na - dopalo mi se, nije mi se dopalo. Ne, već da se započne razgovor, da se zapitkuju, šta im se nije dopalo, zašto, šta bi menjali, da razvijemo neku diskusiju, da ne gledamo kroz roze naočare. U toj komunikaciji, u toj iskrenosti, moramo isto tako biti i vrlo pažljivi, jer to su deca. Ali moramo biti iskreni onako kako su oni prema nama, to moramo. I nikako da ih ignorišemo.
Snežana Miletić