Nije samo Pariz grad svetlosti. I drugi gradovi to mogu biti, jer svetlost grada nije rasveta. Svetlosti su ljudi koji ga čine i koji svojim duhom, odnosom prema gradu - grade duh mesta u kojem žive. O jednom takvom mestu u Srbiji - svom gradu Kragujevcu, pričali su nam kragujevački glumci koji su na Novosadskim pozorišnim igrama izveli predstavu “Grad svetlosti”.
Čileanski reditelj i glumac David Zuazola režirao je ovu neobičnu predstavu, koja nam je otkrila kako diše Kragujevac, kako je disao nekada, ali i kakvo su pozorište u stanju da naprave njegovi glumci. Govorila nam je o mnogim simbolima grada, od rupa na putu i gustog saobraćaja - što nije baš isključivo specijalnost samo Kragujevca, preko fenomena nestajanja duha grada - čemu sveodočimo u mnogim srpskim gradovima i ekološke poruke u vidu uništene rečice Lepenice, do snažne antifašističke poruke, oličene u priči o Šumaricama.
O Kragujevcu kao gradu svetlosti, govorila je jedna od glumica u predstavi, Ljubica Radomirović...
U predstavi ste jako dobro progovorili o antifašističkoj prošlosti Kragujevca i naše zemlje uopšte, antifašističkoj tradiciji koje se danas stidimo i guramo je pod tepih. Brišu se neke istinske vrednosti na kojima su odrastale generacije i upisuju se neke druge “vrednosti”. Koliko Kragujevac poštuje svoju antifašističku tradiciju?
Ja sam rođena Užičanka, i Užičanima je u krvi ta borba protiv fašizma. Bila sam na ekskurziji u Kragujevcu, bila sam tada u Šumaricama, ali drugačije je kad živiš u tom gradu i shvatiš šta se tu događalo. Antifašistička tradicija je vrlo živa i to je momenat istorije koji se ne sme zaboraviti. Zato što novije generacije pokušavaju da preprelaze preko toga, moramo deci svake nove generacije da pričamo o Šumaricama i tom stradanju, tim pre što smo danas, nažalost, svedoci genocida koji se dešava nad jednim narodom, i niko ne reaguje. Mislim da je jako značajno što smo ovu temu obradili baš u pozorištu za dceu. Ljudi zaboravljaju i treba ih podsećati. Svašta na nivou dana doživljavamo, vesti se brzo smenjuju da čak i neke nedavne užasne više ne pamtimo.
Pozoritše je tu da upozori i podseti na sve što je oko nas...
I to čini beć 2000 godina.
Velika je odgovornost učiti i podsećati decu i mlade ljude na ekološke i razne druge društvene teme... Umorite li se ikad?
Ali je to naš zadatak, pozorište ne bi smelo - ni ono za odrasle, ni ono za decu, da se bavi tralala temama i da ljudi dobijaju puku zabavu, Nažalost, mnogo ljudi odlazi u pozorište da bi dobilo puku zabavu i misli da tome pozorište služi. Ali pozoritše je vaspitano obrazovna ustanova i apsolutno je u redu da se bavimo svim tim temama.Možda to nekoga smara, ali dok se nešto ne promeni, dok narod ne nauči da treba da baca smeće u kantut, treba raditi na tome, biti uporan.
Ovde na festivalu stalno pričamo kako u Srbiji jedan uzrast mladih u jednom delu svog života nema šta da gleda u pozorištu Zašto nismo zainteresovani za kreiranje ukusa tih mladih ljudi?
Uvek se pitamo šta njih zapravo zanima, šta ih više interesuje, jer ne bismo pravili predstave o tik toku i instagramu. I onda si uvek na nekoj klackalici. Otvorili smo pre otprilike godinu dana Scenu za mlade i, ako ništa drugo, bavimo se nekom lektirom. pa ćemo vremenom saznati šta bi oni voleli da gledaju. I oni su malo zbunjeni, ne znaju šta bi gledali,
Kakva je publika u Kragujevcu dečja i mlada? Uspevate li im privući pažnu?
Mi imamo zaista negovanu publiku, roditelji dovode decu, imamo i prave fanove koji gledaju predstave i po 15 puta, Kultura odlazaka u pozorište u Kragujevcu je vrlo živa, iako postoji sloj stanovništva koji ni ne zna da postoji pozorište u njemu, ali zato ovi što znaju - obožavaju ga.
Snežana Miletić