Poučna, razigrana i brza, likovno zanimljiva i muzički upečatljiva, takva je bila “Koza na sudu u Višnjoj gori”. Predstava Slovenačkog narodnog pozorišta Celje upoznala nas je sa šest spretnih glumaca, a među njima bio je i Urban Kuntarič. Umoran, ali zadovoljan reakcijom publike govorio je nedugo posle duuugog aplauza, o tome kako komunicirati s publikom danas, posebno mladom, zašto su komedije tako skrajnute i potcenjene i tome kako smo, čak i na nivou porodice, opšte dobro zamenili za individualizam...
Kako se danas treba obraćati mladoj publici?
Za svu publiku, posebno za mladu, važno je da ih ne potcenjujete, da im daješ nešto što im je lako da gledaju, ali im kažeš važne stvari. U našoj predstavi to je napravljeno tako što smo sve ubrzali, u ritmu generacija kojima je namenjena: ide brzi red priče, narativa, onda ide neka šala, štos, pa muzika, pa onda opet poput fila, priča, šala... Mladi su navikli na tiktok brzinu, ne priznaju ništa sporije. I ovo je jedan od načina da im se približite, da ih uvedete u ono što zapravo želite da im kažete. Morate smišljati način kako da im neke priče ispričate, njie im dovoljno samo ispričati ih. To je prosto tako, takvo je ovo vreme. Morate kombinovati nauk i komediju. Čini mi se da je komedija dobar način komunikacije sa njima. Ja volim komediju. Ona je uvek dobar način saopštavanja nečega o svetu.
A zašto su komedije tako skrajnute i potcenjene, sama ih struka potcenjuje i gleda podozrivo, i u pozorištu za decu, i u pozorištu za odrasle?
Ne znam. Sad smo u Celju imali festival komedije, imao sam podkast s najboljim slovenačkim komičarima. Složili smo se da je komedija podcenjena, da se ne radi dovoljno dobrih komedija, ali u suštini nismo shvatili zašto. Zaključi smo samo da je problem ovog teatarskog prostora to što bi svi da rade art, nešto da budu posebni, radili bi stalno neki savremeni teatar. Ali ja volim da se radi za široke narodne mase, što ne znači komercijalu ili neki loš teatar. Ljude vole komedije, vole da se smeju i lakše progutaju neke opasne stvari kroz komediju, koje drugačije ne bi hteli da čuju. Smeh je ono što nas spaja i fenomenalan je osećaj kada sam u punoj sali i svi se zajedno smejemo. To je tako katarzično i divno.
Šta vas deca pitaju posle ove predstave?
Ne mnogo, ali uvek su oduševljeni kozjim maskama, hoće da ih probaju, dopada im se jako kako pevamo.
Slovenačka narodna priča po kojoj je nastala predstava uči da razlikujemo dobro od lošeg, šta je potkupljivost, koristoljublje. Zašto se i u vremenu u kojem je sve mnogo lakše saznati nego, recimo u vreme kada su se deca vaspitava na narodnim pričama, mora stalno učiti toj razlici, ukazivati na nju, čak i zrelim generacijama. Život jeste brz, melje nas liberalni kapitalizam, pa ipak, kako smo se ipak tako strašno otuđili od dobra?
Problem je individualizam. Mi smo društvo individualaca. Samo ja, ja, ja, ja... I zaboravili smo na dobrobit zajednice, dobrobit društva. I to počinje već u porodici. U njoj počinje narušavanje jezgra tog zajedništva, zajedničkog dobra. Ako ta celina funkcioniše, tu deca mogu da dobiju sigurnost, samopouzdanje, hrabrost, radost, radoznalost, dakle sve one vrednosti koje im pomažu da, kad izađu iz kuće u svet, i tamo šire to što su poneli iz kuće. Opremljeni tim vrednostima, oni neće zalutati, ali kako je to danas u samoj porodici narušeno, deca nemaju zdravu bazu, ni oslonac. Zbog konstantne presije nad ljudima, potrebe dokazivanja, zarađivanja, sve je pomereno i uzdrmano. Ja još nisam roditelj, ali ljudi koje znam, koji su roditelji već imaju problem da komuniciraju sa svojom decom, zbog telefona i interneta. To odsustvo komunikacije i svesti o potrebi i važnosti te komunikacije u stvarnom svetu čini ovaj svet otuđenim kakav danas jeste.
Kako se vi lično odupirete toj žurbi, presiji brzine, imperativu života u dve stvarnosti - realnoj i internetskoj? Kao glumac-morate upijati sve, a kao živo biće morate imati neku normalnu, sigurnu bazu...
Ja sam se oduvek spašavao sportom, vožnjom bicikla. I volim da čitam knjige. Predivna mi je izreka: onaj ko ne čita - živi jedan život, a onaj ko čita - živi sto. To su mi dve baze i one su dobre za glumca. jer ako živiš u knjigama sto života, možda ćeš moći neke da proživiš i u stvarnom svetu.
Snežana Miletić