Treba biti hrabar pa izaći pred najmlađu publiku i više od sat i po odgovarati na neka važna pozorišna pitanja. Tako je bilo i pretposlednjeg dana festivala kada su pred decu Dramskog studija Pozorišta mladih, koji vode Neda Danilović i Slavica Vučetić, izašli direktorka Gradskog kazalitša lutaka Rijeka Magdalena Lupi Alvir, producentkinja tog teatra Vedrana Balen Spinčić i glumac istog teatra Zlatko Vicić, kao i slovenački reditelj Tin Grabner, čiju smo predstavu “Tihi dečak” gledali prošle godine na 1. Novosadskim pozorišnim igrama.
Decu je zanimalo baš sve, od toga kako se neka scena izvodi i kako se pokreću lutke, je li to težak posao, do toga kako se biraju teme, o kojim temama treba govoriti i kako se određuje uzrast dece koja treba da vide neku predstavu - da li pre ili posle samog procesa nastanka predstave. Pitala su deca i šta radi dramaturg, je li posao direktora težak, ili je možda ipak teže biti glumac i dramski pisac. Pitala su goste i da li im se dešava da se nekada zaglupe toliko da im ništa ne ide i šta onda rade, ali i šta ih inspiriše i kako rade. Potom i kako se usklađuju lutka i tekst koji izgovara i muzika koja se čuje u predstavi. Neki su hteli da saznaju kako se, ne samo postaje reditelj, nego kako se to otkrije u sebi. Šta je najteže u režiji, zašto se radi toliko predstava u jednoj sezoni pozorišta, koliko dugo se mora raditi da bi nastala dobra predstava i koliko se često književno delo pretvara u scensko i je li to teško. Posle podignuta dva prstića stigla su i ova pitanja: je li zanimljivije raditi lutkarstku predstavu ili neku za odrasle, odakle dolazi inpiracija, da li je teže napisati tekst za lutkarsku predstavu ili onu drugu, da li su nekada pogrešili, a bio je i jedan – za one starije – duhoviti set semantičko-jezičko- pozorišnih nedoumica poput: koja je razlika između ravnateljice i direktorke, dramaturškinje i dramaturginje, između “Trnoružice” i “Uspavane lepotice”...
To su bila pitanja, a sad odgovori...
U pozorištu za decu treba da se govori o svim temama. Ne treba da bude tabu tema, samo treba naći dobar način da se o njima razgovara s decom I teme treba birati odgovorno.
Pozorište ima različitu ulogu u jednom društvu. Ono može da nasmeje, da angažuje gledaoca, da ga otvori... Različiti stvaraoci imaju različite metode da to podstaknu ili proizvedu. Pozoritše je zapravo neka vrsta pomoći društvu. Pozorište, npr, može pomoći da se otvore neke tabu teme. a tabu teme su one o kojim se ne govori, a trebalo bi.
I pozorište za decu treba da bude kao cipele za decu - jedan broj veće od aktuelnog broja: da budu komotne i udobne, ali da ne spadaju – da daju prostor za rast.
Do treće godine deca ne prate priču, već apstraktne pojmove i podražaje. Od treće godine mogu da prate priču i ona ima edukativni momenat.
Priče su oduvek iste: recimo “Tri praseta” ne mogu biti prevaziđena. Ona su oduvek ista, samo što se oni dans mogu dozivati, npr, mobilnim telefonom.
Posmatramo našu publiku da bismo procenili kakva nam je predstava u tom trenutku na repertoaru potrebna.
Postoji predrasuda određenog dela publike prema lutki. Smatra se da su one samo za decu, ali lutka je i za odrasle. I za njih se mogu praviti lutkarske predstave i to je dosta teško. Interesantno je da deca već s pet godina imaju otpor prema lutki. Misle da je to za malu decu.
Ako dobro izabereš posao i to je nešto što voliš da radiš, nikad na posao nećeš ići natmuren. Biće ti lako i volećeš.
Kada se radi s lutkom, treba uvek gledati u lutku, koncentrisati se na nju.
Neko voli da bude glumac, jer voli da radi ono što mu reditlje kaže, a ima i reditelja koji vole da naređuju:)
Kad nemaš inspiraciju – odmori se, opeglaj nešto, izađi na balkon popij čašu vode, telefoniraj, vratiće se inspiracija.
Ako ti neka ideja dođe na um tokom noći, imaj pored sebe neku sveščicu i zapiši, jer ćeš do jutra sigurno zaboraviti.
Kad se radi predstava ne sme biti šuma u komunikaciji.
Za kreativnost treba i vreman i uslova.
Reditelj mora znati s ljudima, znati pridobiti ih. Nekad je lakše napisati nešto svoje, nego raditi neko poznato delo koje svi znaju
Kritike su dobre, one su smernica. Najbolja pozitivna kritika je kada se u pozorištu pohvali kolektivna igra, jer je to znak da smo svi pazili jedni na druge, da se niko nije izvojio i da smo bili tim.
Lutka ne voli mnogo da priča.
U pozorištu nas inspiriše sve ono što se dešava oko nas, najviše ljudi koji nas okružuju, koje posmatraš. Inspiracija nekada dolazi i iz forme.