Predstava telavivskog Teatra “Ključ” - “Kad je sve bilo zeleno”, mudro je osmišljeno i - s pažnjom za svaki detalj - minuciozno izvedeno pozorišno delo. Govorila je o prirodi i tome kako je čovek pohlepno razvlači, o zelenim površinama koje se gube pred bestijalnošću betona i ljudske nepromišljenosti, ali i jednom zelenom pupoljku nade. Posle ovakve predstave gledalac ne može a da se ne upita, da li je ikada bilo posve zeleno i da li će čovek ikada postati toliko savestan da jednom oko nas opet prevlada zelena boja?
Autori ove predstave Dikla Kac i Avi Zliha ujedno su i njeni reditelji i izvođači. Izuzetni. Pratila ih je vrlo pomno i tačno muzika Džonija Tala, a posle nastupa na “Novosadskim pozorišnim igrama”, očarani polaznici Dramskog studija Pozorišta mladih imali su mnogo zanimljivih pitanja za oba gosta iz Izraela koji su u Novi Sad došli - bukvalno - između dva raketna napada na obode njihovog grada. Na pitanje da li se boji razvoja trenutnih događaja u svojoj domovini, Dikla Kac kaže – ne, ali se brine za decu koja su ostala u Tel Avivu, koja na svaki znak uzbune moraju da idu u skloništa. Pre pozdrava i reči podrške, stale su i ove reči...
Predstava je inspirisana delom Šela Silverstejna “Dobro drvo”. Šta bi danas u našem svetu užurbanosti moglo da bude to dobro drvo?
Mislim da su drvo i priroda dobra metafora u našim životima. Radi se o egizistenciji, zajedničkom suživotu, vezama uzimanja i davanja, važno je naglasiti - ne samo uzimanja. Ako gledamo jedno drvo, mi moramo da cenimo ono što nam ono daje i da to poštujemo, a ako ne razumemo važnost njegovog opstanka, onda ne razumemo i ne poštujemo ustrojstvo sveta.
Lepota je u malim detlajima, vi ste baš obratili pažnju na njih. Čovek mora da ima mnogo toga u sebi da bi ovako nežno i delikanto pomerao ta mala bića koja nam kroz vaše spretne prste pričaju ovu mudru priču. Da li današnja deca, koja su dosta nestrpljiva, takođe vide te detalje?
Mislim da ih vide, mi se potrudimo da obrate pažnju na njih. Pomažemo im u tome kroz to kako se izražavamo. Moglo je sve da bude bez detalja, zvuka, nekih pokreta, ali zahvaljujući njima, deca vide da to nije samo drvo koje igra drvo. već da to drvo ima priču. Čak i ako na početku ne povežu sve, ako ne razumeju potpuno, otvori im se priča za sat, dan, nedelju dana.
Kakve priče moramo pričati deci u pozorištu danas? Svet je postao surovo i nesigurno mesto za njih. Može li priča biti bezbedan prostor?
Pozorište nam daje lep način da se nosimo s teškim stvarima, ali na indirektan način. U pozorištu možemo da pričamo o smrti, ratu, destukciji, mržnji, svemu onome što vidimo svakog dana oko nas, ali to ne mora biti tako eksplicitno grafički i direktno. U pozorištu postoje razni načini da se o nekim temama govori, a da deca razumeju. To ih navodi da razmišljaju o životu, šta je sve oko njih i kako da budu dobri jedni prema drugima, kako da obrate pažnju na ono što može da se promeni. Teatar, dakle, ima moć da inspiriše decu da misle o svom životu i da možda promene ovaj svet gledajući na njega drugačije.
Da li ste optimista po pitanju toga da li će jednom u budućnosti ponovo sve biti zeleno?
To je najveće životno pitanje. Ceo svet neće postati zelen, ali mi ljudi imamo moć da bar neke male delove ovoga sveta napravimo zelenijim, da pomislimo na naše okruženje, roditelje, prijatelje, druge ljude, druge zemlje, da budemo više osetljivi i da shvatimo da nismo jedini na osvom svetu. Možda svet neće postati potpuno zelen ponovo, ali možda može postati zeleniji, korak po korak, ako budemo dovoljno osetljivi,
Snežana Miletić