Glumac Nemanja Oliverić deda je u predstavi “Hajdi”. Priču koja miluje svako detinjstvo izvelo je Pozorište “Boško Buha”, a dirljivim aplauzom ispratile su je ručice brojnih mališana. Dok se rasklapala scenografija u kojoj smo pratili dogodovštine ove devojčice sve dok se nije skrasila u okrilje dedine ljubavi, upriličen je ovaj razgovor sa glumcem Oliverićem.
Kad su roditelji prestali da pričaju priče svojoj deci? Kad se desio taj kratki spoj?
Nisu prestali, evo i ja sam roditelj, nisu prestali. Priče su nešto najbolje što možete preneti deci, nešto najbolje što možete da radite s decom. A još je bolje ako smišljate svoje priče i dopustite njima da budu kreativni, da nauče šta je priča, kako ide njen početak, to da ima razradu, zaplet i rasplet u vidu kraja, a ako još izvuku neke pouke iz toga, onda je to prava stvar. Tvrdim da pravi roditelji nisu prestali da pričaju priče.
Šta pričati deci posle svega što se nedavno dogodilo u Beogradu? Šta im reći?
Najiskrenije im treba pričati i objasniti, šta je bilo, šta se desilo, govoriti istinu i biti tu za svako njihovo pitanje i problem. I tako im dozvoliti da procesuiraju sve to, kao što to činimo i mi odrasli.
Koje su teme važne kada su u pitanju deca koja dolaze u vaše pozoritše?
Imali smo jedan period kada smo jurili da zabavimo decu, a čini mi se da to nije pravi put. Mislim da deca vole emocije, vole da osete nešto i “Hajdi” je predstava koja je to vratila u naše pozorište. To je prava priča za njih, a prava priča je ona koja ih dira, s kojom se poistovećuju i uče iz nje, bez obzira je li srećna ili tužna – jer nekada je tuga lekovita. Tuge treba da bude i u pozorištu da bi je deca doživela, razmišljala o njoj, bila pripremljena za nju u životu. Važno je i da znaju da naprave razliku između tuge i sreće, i da se bore za svoju sreću.
Na ovom Festivalu se dosta razgovara o tome kako decu tretiramo, da li ih doživljavamo dovoljno ozbiljno i ravnopravno, što jedni smatraju važnim, dok drugi tvrde da ne dopuštamo deci da budu deca, da ih preterano i prebrzo guramo da odrastu, Istina je verovatno negde na sredini, a šta vi kažete?
Mnogo stvari danas određuje našu decu. Fokusirani su na mnogo strana i mnogo stvari koje mi nismo imali. Mi smo imali dve solucije: da budemo napolju i da budemo unutra, ali to se uvek svodilo na jedno: da smisliš igru, da uživaš u njoj i da se zabaviš. A danas imamo sve i svašta za njih, imamo i velike ambicije roditelja koje decu bacaju na hiljade i hiljade aktivnosti, na kojima oni treba ne samo da se snađu, nego da budu jako uspešni, najbolji, briljantni. A nisu svi genijalni. I šta se desilo s prosečnom decom? Kad se tome doda internet koji ih lansira u svaki kutak zemljine kugle, na kojem im je sve dostupno, njihov mozak se ne zadržava, samo preleće, lista... Oni samo preleću preko svega tražeči jače senzacije. Sećam se da su i nama roditleji govorili da je nešto što je tada bilo novo – bezveze, a sećamo se istovremeno i kako je nekada bilo lepo igrati se napolju: pekli smo kukuruz, pravili loptu, ali ovo je drugo vreme, vreme naše dece. Moramo im biti oslonac i moramo ih podržavati u svemu.
Skloni smo često da se krijemo iza nemanja vremena, sistema, ovog vremena, pravdamo se tako zašto ne provodimo više smislenijeg vremena sa njima... Postoji li neki zejdnički imenitelj oko kojeg bismo se morali okupiti i ujediniti?
Postoji, naravno. Uvek je postojao. To je ljubav. To je početna tačka svega, i života, a znamo kako život počinje. Mora da postoji ljubav koja prerasta u jednu vrstu odgovornosti prema drugoj osobi, deci, partneru... Dete koje oseća ljubav, koje ima ljubav i prima ljubav, rado je daje i deli, jer zna šta je ljubav. Dete koje nema ljubav, traži je. E sad, različiti su načini da je pronađe. To može biti i agresija, potreba da budeš u centru pažnje, ali tu mi moramo da radimo, delamo i nema izgovora. Mi moramo da stvorimo jezgro ljubavi u porodicama i van njih i da, bez obzira jesmo li mi nekoj zajednici složni ili nismo, deca ne smeju da trpe. Sve je stvar priče i dogovora, razumevanja i tolerancije.
Snežana Miletić