Slonić Hristo - ekvilibristo, s očaravajućim klovnom i njegovom družinom, koju si činile mišice, balerine, patke i još neke lutke, raznežio je i veoma zabavio najmlađu publiku Novosadskih pozorišnih igara. U njihovoj igri uživali su i njihovi roditelji i svi gosti festivala. Bravo za vešte i šarmantne bugarske lutkare Roziku i Georgija Spasova koji su nadahnutom igrom inspirisali partiture osmeha i aplauza tokom cele predstave.
Za pozorište generalno, važna je odgovornost prema publici, a kakvu je vrstu odgovornosti potrebno imati kada ste glumac za decu, lutkar pride?
Georgi Spasov: Glumac apsolutno i neprekidno mora biti svestan te odgovornosti. Moj profesor govorio je da se za decu treba igrati isto kao za odrasle, samo odgovornije i bolje.
Pozorištu je danas jako teško da bude maštovitije od senzacija koje deci nude telefoni, internet i razni drugi gedžeti. Kako pozorište može da se nosi s tim?
Georgi Spasov: Ne mislim da mobilni telefoni i sva savremena tehnologija mogu da izmeste pozorište iz naših života. Citirao bih jednog dramaturga koji kaže da, čak i da ostanu dva čoveka na zemlji, jedan će praviti pozorište, a drugi će gledati.
Danas smo u vama dvoma videli dva velika deteta. Kako se čuva to dete u velikom čoveku u vremenu koje nije blagonaklono ni prema kome?
Georgi Spasov: Mislim da je to individualno. Neki ljudi zadržavaju dete u sebi, neki ne. U svakom slučaju, naša profesija, i to što radimo za decu, pomaže nam da održimo dete u sebi i da ga zadržimo negde u nama.
Igrali ste na bugarskom i bilo je bojazni kako će deca razumeti dosta teksta koji ste izgovorili, ali je očaravajuća igra prekoračila jezičku barijeru. Jeste li se vi bojali kako će to izgledati?
Georgi Spasov: Jezičke barijere je bilo, ali to je uvek pitanje želje i volje da se ona premosti, kako glumaca, tako i publike. Što glumci daju više i nađu način da prenesu i bolje da odigraju predstavu, toliko ta barijera nestaje. Važna je ta uzajamna volja.
Da li je teže biti vidljiv ili nevidljiv na sceni? Vi ste, Rozika, bili nevidljivi tokom cele predstsave, a oduševili ste nas.
Rozika Spasova: Pa, teže je biti nevidljiv, jer glumac ima kontakt s publikom, a onaj nevidljivi nema. On ne vidi publiku, a mora da ostvari kontakt s njom. Lutkar nema direktan kontakt s publikom, već kroz lutku i to je obrnuti proces, jer on kroz lutku ne može da primi osećanje i energiju koju publika daje lutki, i sve je zato mnogo komplikovanije nego kad to glumac uživo oseća.
Kada ste dobili ideju za ovu predstavu da li ste napisali neki scenario, tekst, napraivli neku konstrukciju kako će sve izgledati ili ste komad po komad gradili ovu klovnovu priču?
Rozika Spasova: Nismo imali nikakv scenario, samo ideju da radimo sa slavnim bugarskim rediteljem, nažalost pokojnim Petrom Pašovim, da izgradimo priču, a onda su u priču uključivali drugi saradnici, s kojima smo zajedno stvarali predstavu. Malo po malo, formiralo se ovo što vidimo danas.
Snežana Miletić
Kod prevođenja s burgarskog pomogao: Aleksandar Ćurčić