Novosadska TV danas je bila u poseti našem festivalu. Rezime prva dva dana i najavu narednih dao je producent Novosadskih pozorišnih igara Sava Stefanović, koji je istakao dva važne aspekta festivala:  prvi je što je to prilika da deca i mladi vide predstave umetnika iz drugih sredina, a drugi činjenica da mi u Srbiji, pa ni u Novom Sadu, nemamo dovoljno predstava za tinejdžerski uzrast, kojem se ove godine - u najvećem delu, obraćaju Igre. 

Kao i sve pubertetlije, Adrijan Mol ima samo jedno pitanje – zašto je meni najteže na svetu. Knjige Sju Tauzend „Tajni dnevnik Adrijana Mola (13 3/4 god.)”, „Bolno odrastanje Adrijana Mola“, „Iskrene ispovesti Adrijana Mola“ obeležile su, utešile, ohrabrile i uveseljavale najosetljivije godine mnogih tinejdžera. Iako je knjiga čitana i danas, na velika vrata u svet današnjih mladih vraća se predstavom Pozorišta „Boško Buha“.

Dramaturškinja Milene Depolo i rediteljka Tanja Mandić Rigonat za predstavu „Tajni dnevnik Adrijana Mola“ odabrale su ključna zbivanja iz života engleskog tinejdžera niže klase, u doba Margaret Tačer. Specifično doba tačerizma, pank pokreta i buntovništva koje se prelamalo kroz uličnu umetnost, odeću, muziku, knjige, zadržano je i u predstavi. Problemi Adrijana Mola (Mladen Lero) slični su savremenim ovdašnjim mladima – ima bubuljice, roditelji mu se razvode, trpi nasilje u školi, nesrećno je zaljubljen. Većina problema reše se sami od sebe, te Adrijan poentira da je život smena dobrih i loših dešavanja i samo ih treba preživeti.Kako su Adrijanovi dnevnici bili sastavni deo mog odrastanja i sazrevanja, a cinični, duhoviti baksuz Adrijan Mol jedan od omiljenih književnih junaka, priznajem svoju neobjektivnost i pristrasnost prema knjigama, pa reč prepuštam publici.

Divna Stojanov

UTISCI PUBLIKE:

„Predstava je sjajna! Imam 13 godina i u potpunosti sam se pronašla u liku Adrijana Mola. Jako slične stvari se dešavaju meni i mojim drugarima.“ (gledateljka, 13 godina)

„Jako mi se svidela predstava! Naročito kraj kad Adrijan kaže da je život sastavljen i od dobrih, i od loših događaja, i da će loši proći. To me je utešilo.“ (gledateljka, 13 godina)

„Sledeće godine mi je 13. rođendan i znači mi da vidim šta me čeka u životu. Samo da ne dobijem bubuljice! Joj, samo da nemam bubuljice!“ (gledateljka, 12 godina)

„Meni se nije svidelo kad su se Adrijan i Pandora poljubili. Mogli su samo da se zagrle, dovoljno je.“ (gledateljka, 8 godina)

„Baš mi je bilo uzbudljivo! Puno toga se desi, ali sve ispadne super na kraju!“ (gledalac, 11 godina)

P.S. Pozorišni pogled nije mišljen kao pozorišna kritika, ni kao prikaz predstave, već kao skup utisaka jedne dramaturškinje i publike neposredno nakon gledanja predstave.

Mladen Lero bio je očaravajući Adrijan Mol u predstavi "Tajni dnevnik Adrijana Mola", koju je  druge večeri Novosadskih pozorišnih igara, u režiji Tanje Mandić Rigonat, izvelo Pozorište "Boško Buha".

Ovaj mladi glumac diplomac je beogradske Akademije umetnosti (bivša BK), iz klase profesora Milana Neškovića i Tihomira Stanića (Stanića je kasnije zamenio Nikola Rakočević). Publika ga je zapazila ne samo u teatru, već i u serijama “Nečista krv: greh predaka” i „Ubice mog oca”.

Nakon što su izveli predstavu, celu ekipu okupirala su deca Dramskog studija Pozorišta mladih, koja su iz rukava istresala gomilu najrazličitijih pitanja: Najintrigantnije je bilo ono oko poljupca viđenog na sceni: kakav je bio, je li bio težak, očekivan ili neočekivan, koliko se vežba... Među pitanjima bila su i: kako se uči tekst, da li su glumci tužni kad dobiju ulogu koju ne vole, da li je posao glumca težak, koje bi savete dali budućim glumcima, šta rade iza scene tokom predstave, zezaju li se ili pažljivo prate predstavu... Činilo se da je uživanje u postavljanju pitanja i davanju odgovora, koje je proteklo uz salve smeha, bilo obostrano.

Posle dece, došlo je na red da se postave i neka druga pitanja... Kakvi se dnevnici danas pišu - da li su tajni ili javni, kako se danas razumeju kulturološke razlike u situacijama odrastanja, koju bi reč trebalo ponovo potražiti u rečniku, jer je nestala iz našeg života i ponašanja i na koncu, kakva je uopšte budućnost za mlade ljude?

Pišu li se danas dnevnici, tajni ili javni po društvenim mrežama? Čemu oni služe?

Dobra je navika pisati dnevnik. Na taj način možemo da imamo neku retrospektivu stvari kroz koje smo prolazili. Jer, kad prolazimo kroz određene stvari, one nam se u nekom trenutku čine kao velike, ogromne, nepremostive i nerešive. Dok se događaju, mislimo da ćemo da ih preispitamo, ali onda na to i zaboravimo jer se događaju nova iskustva. Zato je pisanje dnevnika poprilično dobra stvar za razvoj čoveka. Ja nikad nisam bio redovan u tome, za to je potrebno malo discipline. Ponekad mi se činilo da je jako važno da ga pišem, a posle sam upadao u neka raspoloženja u kojima sam odbacivao ideju pisanja dnevnika, jer mi je to delovalo manje važno. Gubio sam volju, nisam imao motivaciju - a trebalo je da ih imam.

U predstavi se pominju kulturološke podele koje su nekada decidirano odvajale jednu grupu ljudi od drugih, po tome koju su muziku slušali, kako su se oblačili, ponašali, posle i kako su živeli i koje su vrednosti podržavali... Svet se danas toliko rascepkao u paramparčad da više ništa nije toliko snažno da bude zajednički imenitelj neke grupe... Kako se to sve vama čini?

Čini mi se da se nije rascepkao, već da je globalizacijom sve postalo isto. Stvari više nemaju da budu u odnosu na šta merljive. Nekoć je bilo manje sadržaja i informacija, pa su se ljudi grupisali na takve načine, a sada je prosto sva kultura - pop kultura, ako je to kultura.

Nama se zapravo zabava vrlo često podmeće kao kultura...

Pa da... Spektakl... Lepo kaže Hedžis (Kris Hedžis, autor knjige "Imperija iluzija: kraj pismenosti i trijumf spektakla", prim.nov.) - trijumf spektakla i kraj pismenosti.

S obzirom na to u kakvom svetu živimo i šta smo sve zaboravili da radimo - da budemo soliradni, empatični, osećajni za drugog, koju bi reč u rečniku trebalo potražiti koja bi nas prenula na nizbrdici? O jednoj govorite i u predstavi...

Ljubav je ključ, a ljudi su otuđeni jedni od drugih. Sve te stvari koje ste spomenuli posledica su otuđenosti. Imamo privid da je komunikacija dostupna svima, na svim delovima sveta i da to povezuje ljude jedne s drugima, a meni se čini da je to rezultiralo otuđenošću i da to podrazumevanje bliskosti koju možemo da napravimo putem društvenih mreža ili interneta nije dovelo do bolje komunikacije među ljudima, nego isključivo napravilo suprotno.

Kakva je situacija u Beogradu s predstavama za tinejdžerski uzrast. Ovde, u Novom Sadu, gotovo da ih i nema. Zašto niko ne razmišlja o tim generacijama?

Mislim da te scene za mlade, kako ih mi ovde najčešće zovemo, a imam malo iskustva na njima, jer igram “Dečaka s koferom” u “Radoviću”, gde sada radimo “Sjaj zvezda na plafonu”, imaju tu vrstu politike da gledaju koju vrstu predstava mogu najbolje da prodaju i onda im ta populacija o kojoj govorite nije zanimlljiva, jako ih je malo.

Na kraju predstave, posle niza duhovitih situacija i smeha, koji se čuo u publici, glumci uzvikuju rečenicu koja je neke u publici gotovo rasplakala ... Kakva je budućnost za mlade? Kakva je budućnost u zemlji u kojoj deca ubijaju decu...

O tome je nezahvalno pričati. Ja mislim da, ko god ima savesti i malo ozbiljnije i dublje pristupa stvarima, ima zadršku da o tome govori. I ja se ne bih osmelio da govorim o tome. A što se tiče budućnosti mladih, ja bih to malo rasteretio... Jer... Ne mislim da je u nekim drugim vremenima budućnost za mlade ljude bila bolja, ili da se bar tim mladim ljudima nije činila kao bolja. Ti problemi, kako Adrijanovi u osamdesetim, tako i u ovim našim vremenima, poprilično su univerzalni. Tehnološki bum je sigurno pomerio granice u društvu, ali mislim da su mladi uvek u problemu.

Snežana Miletić

Fotografije iz predstave: Vladimir Jablanov

Nakon što su pobrali aplauz, ekipa predstave “Tajni dnevnik Adrijana Mola” stigla je pred najvažniju publiku - oči u oči s polaznicima Dramskog studija Pozorišta mladih koji su im postavljali najrazličitija pitanja.

Najintrigantnije je izgleda bilo ono oko poljupca viđenog na sceni, kakav je bio, je li bio težak, očekivan ili neočekivan. Među pitanjima bilo je i ono o tome kako se uči tekst, da li su glumci tužni kad dobiju ulogu koju ne vole, da li je posao glumca težak, koji bi savet dali budućim glumcima, šta rade iza scene tokom predstave, zezaju li se ili pažljivo prate predstavu... Razgovor je koordinirala Divna Stojanov.

Ekipa dnevnog lista "Magyar Szo" bila je na otvaranju 3. Novosadskih pozorišnih igara. Rečima i fotografijama ispisali su svoje utiske o predstavi "Dnevnik Ane Frank".